Ponedjeljak
03.06.2013.

KRITIKA 184: skarlet_p




Extra_large_subway
A+ A-

skarlet_p, Vodič kroz nutarnje gradove za commutere (Studio TiM, 2013.)

SKRIVEN IZA LAŽNIH IMENA...

Pisanje pod pseudonimom u današnje vreme nije veoma česta pojava. Pisci/spisateljice su jednostavno lišeni potrebe da se skrivaju iza lažnih imena jer retko kome se u dvadeset prvom veku glava nalazi u torbi zbog pisanja književnih dela. Nije da, na žalost, nema i takvih slučajeva, ali na prostorima bhsc jezika oni su zaista retki. Ako već ljudi stradaju onda je to prevashodno zbog istraživačkog novinarstva, mada je i ono pod veliki znakom pitanja s obzirom na količine informacija kojima raspolaže Služba (bez obzira kome pripadala i ko je kontrolisao, ona je uvek ispred i pre svakog novinara/novinarke).

Kada se dakle suočite sa pseudonimom, posebno kada je on toliko upadljiv kao skarlet_p, onda se morate zapitati zbog čega se osoba koja se tako potpisuje odlučuje da ostane u tajnosti. Postoji nekoliko razloga zbog čega bi neko poželeo da ga čitaoci ne prepoznaju: radi se o osobi koja je već poznata, ali se do sada nije bavila pisanjem; radi se o tekstu koji otkriva suviše intimnosti, odnosno određene stavove/sklonosti koji su 'problematični' i/ili mogu dovesti autora/ku u nepriliku (npr. nešto u vezi sa LBGT problematikom) pa je bolje ostati anoniman; radi se prosto o stidu i želji da se izbegnu svi odnosi sa čitaocima i kritičarima, odnosno svaki lični kontakt sa onim što se naziva književno polje. Ma koji od ovih ili neki od nenavedenih razloga bio, pisac/spisateljica koja se odluči za pseudonim ima potpuno pravo na to i čak na neki način olakšava kritičarski pristup tekstu jer je čitalac potpuno lišen predodžbe o kome se radi. Čak nam, ako uzmemo u obzir knjigu o kojoj ću reći nešto više u nastavku, nije poznato ni da li se radi o muškarcu ili ženi. Naime, bez obzira što je veći deo stihova napisan u muškom rodu, odnosno ne uzimajući u obzir ni činjenicu da autor predgovora govori o autoru, a ne o autorki, mi ne možemo nedvosmisleno tvrditi da se iza pseudonima skralet_p ne krije ženska osoba. Tim pre što je najčuvenija književno/filmska Scarlet gotovo arhetipski primerak žene.

Pitanje na koje treba odgovoriti jeste da li nam je bitno, da li je važno ko piše stihove koji su pod pseudonimom skarlet_p skupljeni u knjigu prilično hermetičkog naslova Vodič za nutarnje gradove za commutere. U fenomenološkom pristupu koji je podrazumevan makar od početka dvadesetog stoleća, zaista nije bitno ko je autor jer u potpunosti odbacujemo njegovu biografiju, odnosno ona je bitna samo ukoliko je tekst projektuje. S obzirom da pesnički tekst teško može da učini tako nešto, mi smo prinuđeni da na osnovu njega rekonstruišemo određene preference govornika u pesmama, kojeg nipošto nije moguće izjednačiti sa stvarnom osobom koja je ove stihove pisala. Dakle uvođenjem pseudonima, autor koji se krije iza pseudonima skarlet_p dodatno pomaže čitanju teksta jer nam ukida kako mogućnost, tako i potrebu da poeziju tumačimo biografski, odnosno da slike i situacije iz stihova analogijom pripišemo osobi u stvarnom svetu. Mi to ovog puta ne možemo da učinimo jer prosto nismo sigurni ko je osoba i bez obira na silinu dokaza, čak ni u pol i rod ne možemo da budemo sigurni.

Kriptični naziv ove nevelike zbirke poezije očigledno ukazuje na vrstu poezije koja će se u njoj naći. Naime, ako neko kaže da pravi vodič za nutarnje gradove za commutere, što prevedeno na svakodnevni jezik prosto znači daću vam mapu onoga što je meni značajno, da ne kažem patetično mapu duše, a vi u nju možete dolaziti redovno. Drugi način za razumevanje ove sintagme podrazumeva da su commuteri istovremeno i autori vodiča, odnosno da se pesma odnosi na putovanje u sebe, na odlaske do najskrovitijih delova sopstva. Međutim, tumačenje mora da uzme u obzir dve dodatne stvari: jedna je da se ne radi samo o jednom gradu, već da je u pitanju množina. Ova množina može da se shvati kao da se radi o nekoliko osoba po analogiji jedna osoba – jedan grad, ali može i kao da u jednoj osobi postoji više gradova, više locus amoendija, omiljenih mesta, mesta račvanja, raskršća na kojima se mešaju identiteti, odnosno da svako od nas ima nebrojeno mnogo unutrašnjih pejzaža, cityscapeova, pa otud i mnogo gradova. Commuteri su osobe koje svakodnevno dolaze iz jednog mesta u drugo najčešće zbog posla. Ipak, ovo je jedna od imenica koja se još nije primila, s obzirom da commuting u našim postjugoslovenskim okvirima uglavnom podrazumeva gradski prevoz. Nije da nema ljudi koji svakodnevno prelaze više stotina kilometara do posla i natrag, ali nema ih previše. S druge strane, postoje osobe koje svakodnevno porinu u sebe, koje se neprekidno preispituju, koje su u večitoj potrazi za samim sobom. Podrazumevajuća metafora da je duša nešto što se nalazi unutra, omogućava da se samoispitivanje shvati kao svakodnevni commuting između nas pred svetom i nas pred sobom. Ovo sad treba dopuniti i činjenicom da čovek sebe svakodnevno stvara iznova, odnosno da su identiteti fluidni i zavise od dominantne naracije koju čovek sam sebi i o sebi pripoveda, pa je tako i moguće imati nutarnje gradove, a engleski se nekako podrazumeva kao vrsta linguae francae današnjeg sveta, koji u poeziju skarlet_p stiže mahom preko pop kulture.

Da je pop kultura zajedno sa određenim autorima i tekstovima takozvane visoke književnosti ono što određuje zbirku vidi se iz načina na koji je ona koncipirana. Već duže vreme, a posebno od pop-arta, razlike između visoke i niske kulture se potiru i brišu. U književnosti je na ovom planu verovatno najviše postignuto kanonizovanjem bitnika kojima su se pridružili Bob Dylan i Leonard Cohen. Ako se sad vratimo na koncept zbirke koja se sastoji iz dva dela – singla i lp-ja koji ima svoj hidden track, videćemo da je on potpuno preuzet iz industrije popularne muzike. Svakom albumu prethode singl ili dva koji ga u neku ruku najavljuju. Tako je i u slučaju Vodiča... Pesma 'Blagoslov. Skrivene fusnote.' predstavlja ono što bi trebalo da se vrti po radio stanicama, da se za nju pravi spot, da je možemo naći na Youtubeu ili Facebooku, odnosno na Myspace stranici autora. Ironiju na stranu, ova pesma zaista nudi sažetak onoga što karakteriše čitavu zbirku, odnosno ona je paradigma pesama koje će joj slediti.

Odmah pada u oči da je ritam pesme spor i težak. Stih je slobodan i dugačak, opkoračenja su retka i na onim mestima koja signalizuju određeno ubrzanje, određenu dinamičku promenu. U ovom smislu gledano ova poezija bi se mogla naći između kasnog T.S. Eliota (Četiri kvarteta) i Rilkeovih Devinskih elegija s jedne strane i, na primer, 'Ballad of a Thin Man' Boba Dylana ili pojedinih pesama sastava Tindersticks, bez obzira na to što tematski one nisu previše slične. Odlikuje ih razbarušen i dugačak stih, odsustvo rime (osim kod Dylana, ali treba uzeti u obzir da on peva svoju poeziju), a sve to potcrtava određenu meditativnost, autorefleksiju, zamišljenost nad sobom i sopstvenim mestom u svetu i sistemu. Pri kraju pesme uspostavlja se i jedna vrsta lične religije koja je u Devinskim elegijama prerasla u izgrađen teološki sistem. Ovde se, pak, govornik zadržava samo na novom odnosu s božanstvom. Dok se on protiv njega buni, iako je nemoćan, bog je uprkos tome prepun razumevanja i blagosti prema njemu i ide toliko daleko da mu se i otkriva. Ovaj odnos skrivanja i otkrivanja, prihvatanja i negiranja, ljubavi i mržnje dobiće svoj konačni oblik, i svoje konačno priznanje ako hoćemo, u poslednjoj pesmi 'canticle' koja se završava neobičnim distihom: [...] večeras se borim da tražim tvoju ruku u masi večeras se / borim da tražim večeras se borim da tražim Tvoju ruku [...] Dakle, od pobune prema božanstvu govornik pesama, taj nutarnji commuter u stvari se kreće ka priznanju i saučestvovanju u božanskom. Zbog toga Vodič kroz nutarnje gradove za commutere možda treba shvatiti i kao hodačasničku literaturu, žanr koji je, konačno, obeležio pomenutu Eliotovu poemu. Ova velika poema od 19 pesama predstavlja ličnu teogoniju, proces spoznavanja božanskog, ali i proces prepuštanja božanskom.

Možda je upravo ovo razlog zbog kojeg se autor/ka odlučio/la na anonimnost. Spoznavanje boga je lična stvar, nešto što, kako i piše u poslednjoj pesmi, "nije dostupno na google maps", nešto za šta je, s druge strane potreban proces, potrebno mnogo različitih saznanja, mnogo commutinga između sebe i sebe. Ipak, nisam siguran da je ovaj projekat do kraja književno validan. Najčešće su pesme veoma teško prohodne. Kao neke džungle od reči sa predugačkim stihovima koji su prenabijeni značenjima, tek ponegde izađe neko ime ili neka tekstualna referenca koja bi trebalo da nam kaže gde se nalazimo. Mogu da zamislim nekoga sa značajno različitim muzičkim ukusom ko će ovu knjigu odbaciti u trenutku jer neće imati živaca da joj pruži priliku.

To onda znači da knjiga nije dovoljno dobra, da nije komunikativna, da se unapred već lišava određenog dela publike i da je elitistička. Naravno, danas je čitanje elitistička stvar, ali tim pre, stvari treba učiniti kudikamo razumljivijima, treba im podariti onu vrhunsku jednostavnost, treba se lišiti hermetičnosti jer je povremeno veoma teško uhvatiti razliku između smisla i besmisla kad sve jednako teško i prazno zvuči i zveči.

Vladimir Arsenić
Foto: Pedro Moura Pinheiro (flickr)

***

Vladimir Arsenić (Beograd, 1972), magistrirao komparativnu književnost na Telavivskom univerzitetu. Redovni je kritičar internet portala www.e-novine.com. Piše povremeno za Think tank, Beton, Quorum, www.pescanik.net. Prevodi sa engleskog i hebrejskog. Sa prijateljima uređuje književni časopis Ulaznica koji izlazi u Zrenjaninu. Ponosni je muž, otac i antifašista.

POVRATAK NA VRH STRANICE
Korištenjem portala Booksa.hr pristajete na prikupljanje cookiea.
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu.