Ponedjeljak
09.05.2011.

KRITIKA 117: Andrea Zlatar




A+ A-

Upotreba tela: autobiografska književna kritika

Pisanje o kritičkim tekstovima (kritika kritike!?) nezahvalan je posao iz više razloga. U prvom redu zato što zahteva dodatan čitalački angažman, a potom i zato što kritičara-čitaoca neminovno zavitlava pitanjem: Šta je, zapravo, ovde moj zadatak? Čini mi se da u slučaju Rječnika tijela (Naklada Ljevak) Andee Zlatar svaki pokušaj čvrste sintetičke kritičke interpretacije pada u vodu, pre svega zato što ni autorska intencija nije bila da ponudi objektivni presek hrvatske/svetske književne produkcije koja tematizuje telo, već su mahom analizirani rukopisi koje je autorka tokom godina kao urednica objavila u Algoritmovoj biblioteci 'AZ'.

Iako Andrea Zlatar upozorava da u njenoj zbirci ’autobiografskih književnih kritika’ ne treba tražiti čvrstu leksikografsku konfiguraciju i temeljitost, već da naslov treba shvatiti u užem smislu jer je nastala "pisanjem, razmišljanjem i pripovjednim kruženjem oko niza pojmova koji su vezani uz tijelo, kao što su dodir, privlačnost, odbojnost, starost, bolest, silovanje, autodestrukcija", ipak sam Rječnik tijela pročitala sa izvesnom dozom izneverenog očekivanja. Nije mi jasan ovakav izbor (utoliko više što i autorka piše da tekst ipak preciznije određuje podnaslov 'Dodiri, otpor, žene') i mislim da dosta šteti rukopisu koji nema enciklopedijsku sistematičnost niti ambicije.

Jednostavno, pošto uloge koje se telu pripisuju nisu tendenciozno birane za potrebe ove knjige, već ih je nametnulo višegodišnje izdavačko iskustvo, lako ćemo uočiti ono što u Rječniku tijela nedostaje – uzimajući knjigu u ruke, ja sam, na primer, bila ubeđena da će u njoj biti mesta i za Elfriede Jelinek – a olako ćemo preći preko pronicljivih zapažanja koji odskaču od teme a zaslužuju veću pažnju od one koju će, u zadatom okruženju, dobiti.

Andrea Zlatar analitički tekst piše čitko, ali ne i laicizirano, ostavljajući za sobom referentne tragove koji čitaoca ne zatrpavaju već ga solidno motivišu za dalje istraživanje. Njen rukopis je pristupačan, izlaganje često govorno jasno, i utoliko mi više smeta izostanak nenapisanih poglavlja i poneko preširoko shvatanje pojma telo.


Međufikcija
Kompozicija Rječnika tijela je zasnovana na principu smene dve deonice, teorijsko-analitičke i autofikcionalno-ispovedne. Durska i molska skala smenjuju se u tempu koji drži pažnju. Međutekstovi pisani u ličnom tonu rezultat su razmišljanja  o porodičnim pitanjima, detinjstvu i roditeljstvu, sećanju, starenju i usamljenosti. Pisani nakon praznika i sahrana, velikih i malih tranzicija, ponekad skliznu u patetiku, ali Zlatar je tih padova svesna. Beleške su vođene nezaustavljivom potrebom da se artikulišu ovi intimni fenomeni, bez obzira na čitalaštvo. Tako da, kao takvi, verovatno nisu ni mogli biti drugačije postavljeni. Nastajali su dugo, godinama nedopisani, a iz ’poluegzistencije’ su počeli da izlaze 2009. godine kada su redovno čitani u emisiji Trećeg programa Radio Zagreba 'Riječi, riječi'. Pošto je jasno da su (re)prezentacije tela kao subjekta ovde pobrojane u najvećoj meri proizvoljno i da je još mnogo posla potrebno da bi se tema završila, uloga međutekstova je da temu napustimo, u ličnom kontekstu i u inat naučnom.  Domišljato i efektno.

Tango ergo sum
Razmišljanja o dodiru nadovezuju se na čitanje Filozofije tela Mihaila Epštejna. Mnoga će se pitanja u ovom segmentu učiniti previše stereotipnim, a odgovori odavno poznatim. Socijalna pozicija dodira, dodir kao nasilje, erotsko prepoznavanje... nije to ništa novo. Ali obnavljanje gradiva ne pada teško jer ovde autofikcija nije rezervisana samo za neanalitičke eseje. Andrea Zlatar svoje kritičko čitanje obogaćuje intimnom pripovednom notom na tragu esejističke prakse Dubravke Ugrešić, ali sa znatno blažom ironijskom distancom. Provodi nas kroz teoriju dodira, kao i kroz svakodnevnu egzistenciju u elektronskoj komunikaciji gde, kao što znamo, dodir postoji samo kao oznaka u semantičkom polju, pri dnu maila u znak pozdrava: 'Poljubac!' ili 'Zagrljaj!' Da li onda u virtuelnom prostoru važi Epštejnova doskočica: "Pipam, dakle postojim"? ("Misliti – cogitare – možemo i u snu i na javi, ali štipanje je već – nesumnjiva java, početak buđenja.") Ima li mesta dodiru u savremenoj komunikaciji mimo touch screena? Ali to je već druga priča...

Nerazjašnjena tačka pucanja
Od dvadesetak analiziranih dela, značajnije mesto zauzimaju ona koja pristupaju problemima nasilja, autodestruktivnosti i ulogama ženskog tela, a eseji u kojima su ona interpretirana jači su od onih koji se bave porodičnim odnosima (’Kome pristaje crnina’ o drami Eugena O’Neilla Obiteljski skup) ili odrastanju (o romanu Muška zemlja Hishama Matara). Za razliku od ova dva teksta, koji operišu u mrtvom diskursu, od priča iz porodičnog prostora preporučujem onu pod nazivom ’Hipohondrija ili strah od osjećaja’ o romanu Marka Haddona Bolna tačka (u srpskom prevodu: Sporna tačka) gde se nemogućnost glavnog junaka, penzionera i prevarenog muža, da ispuni normu kao porodična i društevno relevantna figura, u stanju rastrojenosti reflektuje i kao strah od telesne propadljivosti. Ipak, u poređenju sa umišljenom destrukcijom, daleko je interesantnija ona koja je sprovedena u delo, planirano i angažovano, a najekstremnije se realizuje u samoubilačkim terorističkim napadima.

Pored dramskog monologa Žena bomba Ivane Sajko, Andea Zlatar predstavlja i roman Atentat Yasmine Khandre, što je pseudonim Mohammeda Moulessehoula, višedecenijskog aktivnog vojnika alžirske vojske. Odmah je jasno da je roman dvojako interesantan za našu temu, s jedne strane zato što autor objavljuje pod imenom svoje supruge zbog, parafraziraću, zahteva vojnih vlasti da vojni delatnici – koji su istovremeno i literarno aktivni – svoje tekstove obavezno prijavljuju kod instanci autoriteta, to jest službenim cenzorima. Našavši sebi odgovarajuć oblik, pisac sad može da iznese priču o ženi-bombi u izraelsko-palestinskom ratu koja, kao i kod Ivane Sajko, ispod širokih nabora trudničke haljine umesto života nosi smrt. Čin atentata, nasilja iz ubeđenja, tačka je i kojoj se dodiruju – na krajnje destruktivan način – pojedinac i kolektiv, piše Zlatar, i jedno od nerazjašnjenih mesta savremene stvarnosti. I u tom ključu se telo kao realitet pokazuje, paradoksalno, u svom najvitalnijem, najaktivnijem političkom vidu.
 
"Ti nisi baka, ti si zlo kazalište!"
Rečenica koju je neko dete – kako piše Andrea Zlatar – uputilo književnici Mani Gotovac, česta je reakcija, mada verbalno nikad tako eksplicitna i iskrena u svojoj afektiranosti, na odmetnute, neposlušne pojave koje odstupaju od očekivanih ponašanja. U slučaju nepristajanja na rodne i socijalne zadatke, kao u romanu Neposluh Naomi Alderman, najčešće rešenje je izmeštanje na neke druge teritorije gde je neprikladna – u ovom slučaju lezbijska i  nereligiozna – egzistencija moguća. Ali šta kada takvog mesta nema? Jer zemlja za starce ne postoji, čak ni u bazenima banjskih odmarališta. U eseju ’Staro tijelo: groteska’ interpretira se, naravno, roman Baba Jaga je snijela jaje. Kao i bolest, starost je neukusna tema, tema od koje se zazire jer je staro telo, naročito staro žensko telo, nefunkcionalno, na ivici postojanja. Dakle, neprikladno, i mimo svoje volje neposlušno. Teror zdravog, lepog, mladog, nad svojom suprotnošću, nužno ograničava mogućnosti afirmacije ličnosti koja se u toj koži nalazi, iako je upravo ona, ta stara, malaksala, dva broja veća koža, odelo koje će većina nas jednom morati da obuče.

Uvređeno telo 
Kada je Laurie Anderson 1972. uradila seriju crno-belih fotografija muškaraca koji su joj dobacivali na ulici, lica koja su se pojavila u kadrovima nosila su izraz iznenađenja, čak uvređenosti, u susretu sa foto-aparatom kojim je ova žena ’napala’ njihovu privatnost. Kao da ih je neko prevario da izgovore ’Wanna fuck?’ a sada su, nedužni, upravo oni ostali zabeleženi kao glavni prestupnici. Iako je ova priča stara četrdesetak godina, neverica kao reakcija na obično suprotstavljanje ni danas nije retkost. Otud i prisećanje na publicističku knjigu Slavenke Drakulić Smrtni grijesi feminizma (1984) koja zauzima bitno mesto u opusu feminističke literarne delatnosti. Iniciranje polemike o konkretnim pitanjima, pronađenim na stranicama dnevne štampe – seksualnom vaspitanju u školama, seksualnom zlostavljanju, prostituciji, mudologiji – potez je u kom leži sva snaga feminističkog diskursa na kulturnoj i socijalnoj sceni. "Kvalitetna interpretacija statističkih podataka, analiza i sup(rot)stavljeni stavovi bez implicitnih vrijednosnih sustava koji se podmeću, to su standardi koje postavljaju Smrtni grijesi", piše Zlatar. Moram da primetim da Rječniku tijela upravo to izmiče, kao da je pisan previše obazrivo, sa bezbedne distance. Ne mislim da je zbog toga loše štivo, ali malo bezobrazluka ipak ne bi bilo na odmet.

*

Zbog heterogene strukture ove knjige eseja nisam ni pokušala da formiram neki odlučan sud o pročitanom. Ima izuzetno uspelih analiza, ima i onih koje neću predugo pamtiti. Ipak, bez obzira na ambivalentne sudove, Rječnik tijela bih mogla okarakterisati kao pristojan rukopis. Nažalost, čak i previše pristojan.

Jasna Dimitrijević

***

Jasna Dimitrijević (1979, Negotin), diplomirala na Filološkom fakultetu u Beogradu na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti. Radi kao lektorka,  a književnu kritiku objavljuje u Betonu.
 

 

 

POVRATAK NA VRH STRANICE
Korištenjem portala Booksa.hr pristajete na prikupljanje cookiea.
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu.