U okviru projekta „Njena priča je i tvoja priča, univerzalne vrednosti ženske evropske književnosti”, koji je podržala Kreativna Europa, održano je šest regionalnih radionica pisanja književne kritike „Mlada Evropa čita”. Polaznici i polaznice radionice (mladi kritičari i kritičarke iz regije) tom prilikom su slušali predavanja renomiranih književnih kritičarki iz Srbije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine, koja su bila koncentrirana oko pitanja kako kritički čitati/pisati o ženskoj suvremenoj književnosti.
Tekst Lejle Kalamujić u nastavku donosimo u cijelosti u izvorniku!
Predavačice na radionicama su bile:
Ljubica Pupezin, osnivačica i glavna urednica u Izdavačkoj kući „Štrik”, koja je svojim izdanjima unela preko potrebne novine, posebno kada je reč o savremenoj svetskoj književnosti koju pišu žene. Završila je opštu književnost s teorijom književnosti, na početku karijere bavila se novinarstvom, organizacijom književnog programa, između ostalog i na Međunarodnom beogradskom sajmu knjiga, te pisanjem novinske književne kritike. Objavljivala je u dnevnim novinama, književnim časopisima i nedeljnicima eseje, prikaze, intervjue s brojnim književnicama i književnicima. Godine 2013. osniva izdavačku kuću „Štrik”.
Biljana Dojčinović, profesorka na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Jedna je od osnivačica Centra za ženske studije u Beogradu i Indok centra Asocijacije za žensku inicijativu. Bila je glavna urednica „Genera”, časopisa za feminističku teoriju, od 2002. do 2008. Objavila je knjige: „Ginokritika: rod i proučavanje književnosti koju su pisale žene” (1993); „Odabrana bibliografija radova iz feminističke teorije/ženskih studija 1974–1996” (1997); „Gradovi, sobe, portreti” (2006); „GendeRingS: Gendered Readings in Serbian Women’s Writing” (CD) (2006); „Kartograf modernog sveta” (2007); „Susreti u tami: uvod u čitanje Virdžinije Vulf” (2011). Članica je John Updike Society (JUS) i uredništva John Updike Review od njihovog osnivanja; u Odboru direktora JUS nalazi se od 2015. godine.
Nađa Bobičić, književna kritičarka i socijalistička feministkinja. Osnovne i master studije završila je na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Potom je završila master studije kulture i roda, te doktorske studije kulture i medija, na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Od 2012. godine redovno objavljuje književnu kritiku na više književnih portala i medija u regiji. Sudelovala je u međunarodnoj edukaciji mladih kritičara „Criticize This!” i dobila nagradu za najbolju regionalnu mladu književnu kritičarku 2013. godine. Od 2014. s grupom „Pobunjene čitateljke” uređuje portal za književnu kritiku Bookvica.net.
Ivana Dražić diplomirala je kroatistiku i povijest umjetnosti na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Od 2015. radi u nezavisnoj kulturi na različitim tipovima poslova. Uređivala je nekoliko online i tiskanih publikacija, sudelovala u nizu književnih tribina i okruglih stolova, radila u administraciji udruga te se redovito bavi lekturom i iza sebe ima nekoliko desetaka lektorisanih publikacija. Od 2019. uređuje književni portal Booksa.hr i vodi Booksine društvene mreže. Članica je regionalnog kolektiva književnih kritičarki „Pobunjene čitateljke”.
Selma Raljević, profesorica teorije i historije književnosti i komparativne književnosti na Odsjeku za engleski jezik i književnost Fakulteta humanističkih nauka Univerziteta „Džemal Bijedić” u Mostaru. Objavila je knjigu „Književnost bez granica”, te naučne monografije „Faulkner i Selimović su bili ovdje: modernizam, otuđenje i dezintegracija” i „Trans/bosanskohercegovački književni izrazi”. Njena glavna naučna i istraživačka interesovanja tiču se moderne i savremene američke, bosanskohercegovačke, transnacionalne i komparativne književnosti, kao i književnosti na engleskom jeziku.
U okviru radionica razgovaralo se o šest knjiga koje su bile objavljene u sklopu navedenog projekta u izdanju Izdavačke kuće „Štrik” iz Beograda.
Reč je o sledećim naslovima:
• „Godine” – Ani Erno
Ani Erno (1940) francuska je književnica koja je napisala preko trideset knjiga. Za svoj rad 2022. godine dobila je Nobelovu nagradu za književnost. Ta najprestižnija književna nagrada dodeljena joj je za, kako je istaknuto u obrazloženju, „hrabrost i kliničku preciznost kojom razotkriva korene otuđenja i kolektivna ograničenja ličnog sećanja”.
Roman „Godine” je njen magnum opus, koji tematizuje period od kraja Drugog svetskog rata, tačnije od početka pedesetih do početka dvehiljaditih, kroz koji je autorka pokazala kako se menjaju društveni položaj žene, porodica i porodični odnosi, brak, razilaze i kohabitiraju ideologije, pojačava ili slabi interakcija društva i pojedinca, kako nas menjaju nove tehnologije. Ani Erno pisala je o tome kako smo od slobodarskih revolucija (u „Godinama” simbolički izraženih kroz ’68) stigli do brutalnog konzumerizma, o odnosu prema imigrantima, problemu s kojim se Francuska već dugo suočava, a odnedavno i čitav svet. Pisala je o svom društvenom poreklu, radničkoj klasi, kako pobeći od nje i nastaviti borbu za nju. Roman je prepun zapisa o političkim događajima u Francuskoj i svetu, gde su feministički, socijalni i egzistencijalistički modeli, obrađeni u širem društvenom i dužem vremenskom kontekstu, dobili produbljena značenja. Prema rečima književne kritičarke i književne urednice Ljubice Pupezin: „Godine su takođe i roman o vremenu, o načinu da se vrate osećaji koji behu, a koji su nas sastavili takve kakvi jesmo. Osim što su otvorile mogućnost uzbudljivog komparativnog čitanja dva velika romana o vremenu (i Francuskoj), od jednog muškarca, genijalnog Marsela Prusta, i jedne žene, nobelovke Ani Erno, ’Godine’ su svakako značajan doprinos književnoj zapitanosti i uznemirenosti zbog te ravnodušne i, možda, jedine stvarne pojave – vremena.”
• „Da li je majka mrtva” – Vigdis Jurt
Vigdis Jurt (1959) nagrađivana je autorka i jedan od najzanimljivijih savremenih pisaca Norveške. Dobitnica je niza nagrada i priznanja, među kojima su: Søren Gyldendal-Prisen, Nagrada kritike 2012, Brageprisen, nagrada Amalija Skram, Aschehougprisen i Nagrada prodavaca knjiga 2016. U knjizi „Da li je majka mrtva” autorka nas postavlja u središte upornog, opsesivnog, očajničkog traganja za tajnom, za majkom, za sobom samom i ranom koja se prenosi iz generacije u generaciju. Vigdis Jurt „opterećuje” čitateljku bolom i tegobom koje sama junakinja nosi i kojih se na kraju oslobađa. Prema rečima književne teoretičarke koja je napisala i pogovor srpskom izdanju ove knjige Biljane Dojčinović: „Čitateljka (ili čitalac) ostaje zamišljena nad onim što se upravo odigralo, dostiglo vrhunac i primirilo, s pitanjem o sebi samoj. Ako bismo na sopstveni doživljaj primenili kriterijum Johane Hauk da ’istinitost dela ne počiva u njegovom odnosu prema takozvanoj stvarnosti, već u načinu na koji deluje na posmatrača’, sigurna sam da bi većina čitalaca potvrdila da je ovaj roman istinit, bolno istinit.”
• „Glumica” – En Enrajt
En Enrajt (1962) jedna je od najznačajnijih irskih književnica srednje generacije. Autorka je devet romana, dve zbirke priča, knjige memoara o majčinstvu i zbirke eseja. Njen roman „Okupljanje” (Gathering) 2007. nagrađen je Bukerovom nagradom. Prva je dobitnica Nagrade za irsku fikciju, za roman „The Green Road” (2015). Za svoj književni rad dobila je i druga značajna priznanja, poput nagrade Vitbred i Medalje Andre Karnegi za fikciju i Nagrade irskog PEN-a. U romanu „Glumica” En Enrajt nas upoznaje s likom Nore, koja istražuje prošlost svoje majke Ketrin, otkrivajući istine o glamuroznom svetu filma i pozornice, ali i o porodičnoj istoriji, majčinstvu, ljubavi, traumi. Ketrin O’Del nije bila samo najveća diva jednog vremena. Bila je složena ličnost, umetnica raskošnog talenta, ali i osetljiva i nesigurna žena u potrazi za podrškom i priznanjem, istovremeno moćna i jaka, majka puna ljubavi za svoju ćerku, odlučna da je zaštiti. Kako su istakle urednice izdavačke kuće „Štrik”: „En Enrajt je maestralna pripovedačica koja nam priču o Ketrin O’Del donosi s filmskom živopisnošću, kombinujući opise života iza kulisa s intimnim, emotivno snažnim trenucima između majke i ćerke.”
• „Stari bunar” – Magda Sabo
Magda Sabo (1917–2007) jedna je od najznačajnijih i najprevođenijih mađarskih književnica i disidentkinja. Objavila je preko pedeset književnih dela: zbirki pesama, romana, omladinskih romana, drama, priča, eseja i studija. Rođena je u Debrecinu, gde je stekla klasično obrazovanje. Književnu karijeru počela je kao pesnikinja. Turbulentne 1949. vest da je dobila prestižnu Baumgartenovu nagradu zatekla ju je na radnom mestu službenice Ministarstva vera i obrazovanja, da bi joj još istog dana, zajedno s vešću da joj je nagrada oduzeta, bio uručen i otkaz. Kao neprijateljski (klasni) element, bila je osuđena na silencijum i nije smela ništa da objavljuje sve do 1958, kada se okreće pisanju proze. U knjizi „Stari bunar” piše o devojčici Magdi koja odrasta početkom prošlog veka u bajkovitom Debrecinu, i neobičnoj porodici drugačijoj od ostalih. U ovom memoarskom romanu, pripovedačica gleda u dubine starog bunara, otkrivajući jedno detinjstvo kakvog danas više nema, detinjstvo koje ju je upravo i oblikovalo kao književnicu. „Kako na dete utiče kad su majka i otac i sami ljudi od talenta, kad je kuća i kad su dani ispunjeni umetnošću, knjigama, muzikom i slikama; kako doživljava zamršene porodične odnose, ili specifične ljude iz svog grada; kako pojmove kao što su smrt, ljubav, domovina… Bez televizije, telefona, digitalnog sveta. Sve je od krvi i mesa, i deluje toliko nestvarno da se čini delom neke fantazmagorije, ali i te kako zadržava snažnu vezu s današnjim vremenom rasvetljavajući i ukazujući na ono što ipak ostaje nepromenjeno u nama a to je ljudskost”, stoji u pogovoru srpskog izdanja romana.
• „Zemlja u kojoj se nikad ne umire” – Ornela Vorpsi
Ornela Vorpsi (1968) albanska je književnica, fotografkinja, slikarka i video-umetnica. Rodnu zemlju napustila je sa dvadeset dve godine i preselila se u Italiju, gde je studirala na Akademiji za umetnost, a školovanje je nastavila u Parizu, gde se seli nakon šest godina. Godine 2010. našla se među 35 najboljih evropskih pisaca u knjizi koju je priredio Aleksandar Hemon „Best European Fiction”, a za koju je pogovor napisala Zejdi Smit. U romanu „Zemlja u kojoj se nikad ne umire” autorka kaže da sve srećne zemlje liče jedna na drugu, a svaka nesrećna zemlja, pa… i one su dosta slične jedna drugoj. To su zemlje gde su ženama podignuti zidovi zabrana. U nesrećnim zemljama ipak nisu svi nesrećni, kao što ni u srećnim zemljama nisu svi srećni. Samo što je u oba slučaja taj broj izuzetih mali, a u prvom slučaju je i strašno pogrešno što je taj broj mali. U ovom romanu Ornela Vorpsi govori o odrastanju junakinje u Albaniji za vreme Envera Hodže, u jednoj zemlji u kojoj ljudi nikako ne umiru, jer su tako snažni i iskonski i nepobedivi, ali gde je opasno biti lepa žena ili neupućeno dete koje rado prihvata slatkiše od staraca, ili čovek koji će reći šta misli u pogrešno vreme, na pogrešnom mestu. U ovoj zemlji, i tolikim zemljama, ljudi ne umiru – oni samo nestaju. Prema rečima izdavača: „Ovo je svakako i knjiga o tome koliko nas zemlja u kojoj smo rođeni, odakle su nam sve pretkinje i preci, oblikuje u životu, i koliko utiče na to kakvi ljudi postajemo.”
• „Godina bisera” – Zuzana Brapcova
Zuzana Brapcova (1959–2015) rođena je u Pragu u porodici istoričara umetnosti. Prvi roman „Daleko od stromu” objavila je kao samizdat 1984, a 1987. za njega je dobila nagradu Jirži Orten. Njen treći roman „Rok perel” prvi je češki roman koji govori o lezbijskoj ljubavi. U knjizi „Godine bisera” Brapcova ispisuje svet srednjoevropskog krajolika posle pada komunizma, a pred vratima trećeg milenijuma naše ere. Reč je o romanu u kojem autorka pokušava doći do istine o sebi, a potom i svih društava koja su se ukazala po podizanju gvozdene zavese.
Cilj radionica književne kritike „Mlada Evropa čita” bio je, pre svega, osnažiti i senzibilirati nove generacije književnih kritičara i kritičarki za čitanje književnosti koju pišu žene, a koja je, čak uzevši i globalno, i dalje mnogo zapostavljenija u širim čitalačkim krugovima od one koju pišu (ili su pisali) muškarci.
Za takav vid osnaživanja, na radionicama je umnogome bilo reči o jačanju otpora mladih prema svim klasnim, rodnim i rasnim neravnopravnostima koje su dominirale (a i danas su umnogome prisutne) u društvenim i kulturnim prilikama.
Prema klasičnim tumačenjima, književna kritika je disciplina nauke o književnosti koja se bavi opisivanjem, tumačenjem i procenjivanjem pojedinog književnog dela, odnosa autora ili autorke prema društvenim okolnostima, na osnovu alata, pojmova i termina koji proizlaze iz teorije književnosti i estetike. Govoreći o teoriji, te imajući u vidu primarni zadatak ovog projekta, tokom radionice se razgovaralo i o rodnim i queer studijama, postkolonijalnim teorijama, te kritici rasizma.
Nijedno književno delo, pa time ni kritičko čitanje ili pisanje teksta, ne može biti izuzeto iz društvenog konteksta u kojem nastaje. Osvešćivanje ovih društvenih pozicija potrebno je za razumevanje samog dela. Takođe, ulazak u svaki tekst znači i ulazak u literarnu tradiciju u kojoj je on nastao, te je takođe potrebno određeno poznavanje konteksta književne istorije.
Da bi se pisalo, bilo književno delo bilo kritika, potrebno je prethodno iskustvo čitanja, odnosno, preciznije rečeno, iskustvo kritičkog čitanja i promišljanja teksta. Kritičko čitanje je postupak koji zahteva određenu vrstu discipline i znanja, doslednosti argumentacije, umeća komentiranja i interpretiranja. Posebno je bitna veština interpretiranja (značenjskog nadopisivanja), odnosno mogućnost da se nanovo rekreira iskustvo čitanja. Interpretacija pretpostavlja tumačenje i nadogradnju nekog književnog dela, pronalazi i uspostavlja veze između njega i drugih dela, te šireg društvenog konteksta. Književna kritika, takođe, na osnovu određenih teorijskih postavki i unutarknjiževnih kriterija donosi vrednosni sud o delu.
Bitno je napomenuti da savremena književna kritika, odustaje od pozicije univerzalne i ahistorijske vrednosti nekog dela, pa je savet mladim kritičarima i kritičarkama da kanonske naracije o književnosti i vrednosne sudove, podvrgavaju sumnji, te da tragaju za novim čitanjima i novim interpretacijama.
Vrlo je važno da kritičari i kritičarke tokom čitanja vode vlastite beleške o tekstu. Pravljenje strukturisanih beležaka pomoći će im da važna zapažanja prikupe na jedno mesto, te izdvoje ključne ideje. Beleške se mogu grupisati u odnosu na temu, formu i ideju dela. Važno je promisliti i o ličnom utisku o delu. Šta je kritičara ili kritičarku posebno dojmilo? Kakva je atmosfera u knjizi? Da li su korišteni postupci uspešno izvedeni? Itd.
Da bi se napisala jedna kritika, potrebno je da njen autor ili autorka zauzmu određenu poziciju. Književna kritika nije neutralna ni kada su u pitanju metode koje se koriste u interpretaciji. Kritičar ili kritičarka mora odlučiti koje će (i zašto) metode koristiti. Zašto će istaknuti određena mesta. Razložiti književne postupke koji su korišteni (manje ili više uspešno) u datom delu. Za sve to je, kao što smo već naveli, potrebno određeno poznavanje istorije i teorije književnosti, kao i različitih književno-kritičarskih tradicija.
Treba imati na umu da na samu kritiku utiče i forma koja je data (odnosno zadata). Iako se danas klonimo tradicionalnih podela na akademsku i medijsku kritiku, važno je unapred znati kolika će biti njena dužina, kao i prirodu medija za koji se piše. Mladi kritičari i kritičarke moraju imati na umu da li pišu kritiku za neku stručnu publikaciju, časopis, novine, ili danas sve rasprostranjenije internet medije. Mediji, posebno društvene mreže, stalno se menjaju i stavljaju nas pred nove izazove.
Nakon čitanja i pravljenja beležaka, potrebno je rasporediti građu u nekoliko nivoa, te odlučiti na šta se želite fokusirati u svom tekstu. Strukturalno kritika bi trebalo da sadrži:
– naslov;
– uvod (u kojem možete reći nekoliko reči o autoru ili autorki i njegovim/njenim prethodnim delima);
– sažetak knjige (žanr, forma, fabula…);
– analizu (sadržaja, ideja, formalnih postupaka);
– kritičarski stav (šta je u tekstu postignuto, šta nije…);
– zaključak (kratka i jasna poenta).
Tradicionalno, književno delo i književna kritika su često bili shvatani kao međusobno suprotstavljene književne prakse. Pritom, književna je kritika neretko bivala skrajnuta, ponekad i prezrena. Međutim, danas je posve jasno da je i pisanje kritike čin stvaranja. Upravo na spomenutom planu interpretacije i recepcije otvara se prostor novog čitanja, odnosno rekreiranja tog iskustva. Za pisanje književne kritike potrebna su mnoga znanja, umeće čitanja, te veština zaključivanja.
U svetlu književnosti koju pišu žene, a koja je takođe vekovima bila skrajnuta, nove osvešćene generacije (po pitanju roda, klase i rase) upravo su ona snaga od koje se očekuje prevrednovanje starih vrednosti.
Savet – kako se gradi put kritičara/kritičarke:
Nakon što mladi kritičar/kritičarka uradi sve gorepomenuto prilikom čitanja i analiziranja književnog dela o kojem piše, ne treba da se libi:
– da hrabro i direktno izloži svoju čitateljsku poziciju;
– da bude beskompromisan/-na u analizi – da pokaže na koji način je tekst oblikovan, njegovu relaciju sa širim društvenim kontekstom, kao i da ponudi vlastiti sud o tome šta nam tekst donosi (poručuje);
– da bude spreman/-na da svoje kritičko čitalačko iskustvo podeli i o njemu raspravlja sa užom i širom čitalačkom publikom.
Lucas Legović piše o romanu "Glumica" Anne Enright.
Ornela Vorpsi vješto stvara atmosferu u kojoj se isprepliću ljepota i užas, nježnost i okrutnost, pružajući nam uvid u stvarnost života u Albaniji kroz oči onih koji su najviše pogođeni – djevojčica i žena. Piše: Lucas Legović.
