Poetska (ne)pravda

Kada Alesandro Bariko u Varvarima, ogledu o preobražaju, razmišlja o Benjaminu, filozofa analizira kao posmatrača sveta: "On nikada nije pokušavao da shvati šta je svet, već šta će svet postati. Hoću da kažem da su ga u sadašnjici fascinirale naznake preobražaja koji će tu sadašnjicu preobličiti. Zanimale su ga promene, a trenuci u kojima se svet samozadovoljno baškario nisu ga se uopšte ticali. Od Bodlera do reklama, čime god bi se zaokupio, postalo bi predskazanje budućeg sveta i najava neke nove civilizacije."

Ako ovo zapažanje prenesemo sa širokog polja promišljanja na konkretno delovanje, u ovom slučaju književno, onda proces čitanja, razumevanja i interpretacije teksta možemo da vidimo kao proces kojim se mogu objasniti ne samo gibanja unutar literarnog kompleksa, već i – daleko važnije – detektovati preobražaji društva u kome se tekst obreo. Ili možda društva koje je do teksta, takvog i tada, dovelo.

Dakle, za svako razumevanje je, pored neophodnog čitalačkog iskustva, neophodna svest o kontekstu, ili o kontekstima. Jedan je književnoistorijski, onaj koji se pita za uspelost jednog dela, da li ono uvodi novinu ili potvrđuje matricu, a drugi je društveni, humanistički kontekst, onaj u kome treba otkriti šta ono čini sa svetom kome se obraća. I tu je kritički stav neminovan, u suprotnom je čitanje uzaludno.

U nestabilnim, tranzicionim društvima, naročito onim sa problematičnom prošlošću, veoma je bitno ko je zauzeo poziciju glavnog čitača. Najčešće je to neka od poluga vlasti, jer ona ima izuzetan interes u preuzimanju uloge ultimativnog tumača u nedovoljno prisebnom okruženju i nema potrebe naglašavati koliko je postojanje kritičkog nerva u takvom trenutku dragoceno. A naročito koliko je on često obeshrabren da se razvija. U jednom od prvih tekstova koji su napisani povodom projekta Criticize this! rečeno je da se, kada je reč o potrebi za kritičkim razmišljanjem, ne radi o tome što ćemo dobiti, nego o tome što možemo izgubiti. Autor o kome je reč, Andrej Nikolaidis, nedavno je objavio tekst koji je poslednjih dana više nego predmet krivog čitanja; on je danas, posle svega nekoliko dana, temeljno zanemaren i zamenjen iskrivljenom interpretacijom, i tako izobličen predstavljen široj javnosti, čitalačkoj, polučitalačkoj i skoro nepismenoj.

Kontekst u kome je ovaj tekst pročitan, a naročito namera koja stoji iza problematičnog čitanja, ističu ga kao nezgodan, čak opasan. Diskusija o tekstu 'Šta je ostalo od velike Srbije' može se nastaviti u više pravaca, ali mislim da bi upravo proširenje teme doprinelo da se zaobiđe glavni problem trenutne krizne situacije – problem recepcije – te neću podsećati na tekst u celini, već samo na sporni odlomak. On u originalu glasi: "Da je Bole, recimo, nezadovoljni radnik, koji je shvatio da su nacionalni i vjerski antagonizmi samo maska pod kojom elita skriva temeljni antagonizam svakog društva, onaj klasni. Da je Bole, recimo, rekao: jesam Srbin, ali sam i radnik, stoga ću u zrak dići one koji su me opljačkali – ne bi li to bio civilizacijski iskorak? Bila bi to, još, i poetska pravda."

Iz interpretacije je najpre izbačen momenat koji imenuje državni vrh kao manipulatorsku instancu, a nacionalizam kao oruđe za akumulaciju kapitala, a zatim se poseglo za pretećom intonacijom i učitavanjem poziva na zločin, čak toliko bezobrazan da sebe naziva civilizacijskim iskorakom, pa je ovaj literarni čin predstavljen kao terorizam visokog stepena. Krajnji proizvod, čist simulakrum, glasio je: "Aktiviranje eksploziva u dvorani Borik za vreme proslave 20 godina Republike Srpske bilo bi civilizacijski iskorak."

Izbačena u etar (i zatim neprestano ponavljana u ovom iskrivljenom obliku) kao poziv na atentat, ali i masovni zločin, spinovana tema je najpre izazvala ozbiljno gađenje kod onoga što se blagonaklono naziva narodom, zatim podstakla stigmatiziranje svake podrške tom 'terorizmu', a na kraju i zahtev za kaznom. Masa je bez veće nelagode i propitivanja poverovala Vladi i njenim medijima i analitičarima na reč i danas smo tu gde jesmo: potpisnici podrške Andreju Nikolaidisu su i sami optuženi, jedan od njih – upravnik Narodne biblioteke – smenjen je sa te pozicije, a svi su izgledi da je sve to bila samo proba za naredne političke intervencije. Nažalost, uspela. A bojim se da izvan uskog intelektualnog kruga ovaj incident nije prepoznat kao neka važna tema, niti nagoveštaj novih demonstracija sile.

I na kom smo to testu pali? Za početak, onom iz čitanja, kako teksta, tako i posledica nametnute interpretacije. Anemična reakcija javnosti omogućila je državi da bez imalo muke sprovede samovolju i zastrašivanje, pa uskoro možemo očekivati neki novi test na kome bismo kao društvo lako mogli da padnemo ako ne osvojimo poziciju benjaminovskog rezonera kome ne promiču naznake preobražaja. Nadam da nam je posle svega barem malo jasnije koliko možemo da izgubimo.

Jasna Dimitrijević
foto: Saskia Heijltjes (flickr)