O zabranama, čitanju i anticipaciji

Počeću vrlo skorašnjom anegdotom. Naime, razgovaram sa svojom uvaženom koleginicom Draganom S., doktorkom bibliotekarstva i informatičkih nauka, i pričam joj kako čitam knjigu Zabranjeno čitanje (Geopoetika, 2001.) Dubravke Ugrešić i kako su eseji, premda nastajali u periodu od 1996. do 2000. godine, itekako aktuelni i dan danas, četvrt veka kasnije, a ona me pita: „Zar ti je čudno što je velika spisateljica sve predvidela? Iznenađen si što vrhunska književnost ima moć anticipacije?“ Zaista, kad sam razmislio o ovim rečima, shvatam da je Dragana u pravu u obe svoje tvrdnje: Dubravka Ugrešić je vrhunska spisateljica i njeni tekstovi su anticipatorski, te stoga velika, važna, izvrsna književnost.

A šta je to Dubravka Ugrešić anticipirala, šta je videla bolje od nas danas? Nažalost, ništa lepo. U zbirci eseja Zabranjeno čitanje ona piše upravo o oba člana te sintagme u svim raspoloživim kombinacijama značenja, o zabranama i čitanju, o čitanju zabrana, o branjenju čitanja. Rečju bavi se pozicijom pisca, pisanja, čitanja i književnosti na kraju dvadesetog stoleća. Još preciznije, bavi se sopstvenom umetnošću, s pozicija aktivne učesnice svetskog književnog polja – fenomenima koji su u naše krajeve (zovite ih regijom, zovite ih postJugoslavijom, zovite ih kako god hoćete) stigli sa zakašnjenjem, ako su uopšte stigli. Tim više ova knjiga je značajnija danas, dvadeset i dve godine nakon izlaska, a to je trenutak koji danas deluje kao plima naivnog i ničim izazvanog optimizma jer su vo vremja ono konačno krenuli demokratski procesi na čitavoj teritoriji bivše države (avaj trajali su prekratko i ostavili nas neutešnima, gladnima i žednima).

Da biste shvatili na šta ciljam, evo primera. Dubravka Ugrešić u tekstu „Agenti&skauti“ piše o značaju književnih agenata. Njih danas u regiji imamo toliko da možemo da ih nabrojimo na prste, a mnoge autorke i autore zastupaju strane agencije. I to su lucky bastards. Većina autorki i autora trenutno nastupa izvan ExYu konteksta u nekom limbu u kojem im se desi „komedijant slučaj“ pa im neko ponudi prevod na strani jezik, a mnogima se to i ne dogodi. Ipak, ako ćemo pravo, šta znači prevod na strani jezik ako nema odgovarajuće podrške, a to je ono što bi agent trebalo da osigura. To je ono čime se on/a bavi, bilo da se radi o privatnoj inicijativi ili o državnoj podršci kroz Agenciju za knjigu i/ili odgovarajuća tela u ministarstvima kulture. Drugi primeri su urednici, PR agencije koje se bave književnošću i tako dalje. S jedne strane, Dubravka Ugrešić se ovim instancama u književnom polju podsmeva, da bi im s druge strane priznala neupitnost, odnosno priznala da bez njih ne može.

Dubravka Ugrešić imala je, ma koliko to čudno zvučalo s obzirom na okolnosti njenog napuštanja Zagreba, privilegovanu poziciju. Ona je odmah uskočila u svet velike književnosti jer je tamo pripadala, ali je istovremeno bila kritički svesna svih kontradiktornosti i nevolja koje u tom svetu vladaju. S tim u vezi treba istaći da ove eseje valja čitati i kao vrstu upozorenja, insajderske informacije o tome šta nas čeka kad jednog dana počnemo da o književnosti i umetnosti mislimo na tržišni način. Nije, doduše, najjasnije kada će i da li će taj dan ikada doći, ali o tome sad ne vredi lupati glavu.

Kako rekoh, uslovno privilegovana pozicija Dubravke Ugrešić imala je svoju dodatnu otežavajuću okolnost spisateljice sa prostora bivše Jugoslavije, odnosno kako ona to više puta naglašava u tekstovima, istočne spisateljice. Ma koliko deluje da se zahvaljujući Georgi Gospodinovu ta pozicija promenila, stvari su duboko ukorenjene u zapadnu kulturu da se čine nepromenljivim. Za sve pisce izvan jezika „velikog kanona“ (engleski, francuski, nemački, španski i ruski), karijera na Zapadu deluje nemoguće i/ili mračno. Čak i za mnoge od onih koji pripadaju velikim jezicima koji nisu engleski, jer zaboga danas je sve u tolikoj meri anglicizirano da je teško zamisliti da je ikada na svetu i u kulturi postojala drugačija situacija, a jeste jer ovo stanje traje tek nekih sedamdesetak godina. Kao što i Dubravka Ugrešić primećuje, pisati danas, a posebno objavljivati danas u svetu, ne može se bez engleskog. Međutim, istočni pisac pored pripadanja „malom“ jeziku ima i drugih otežavajućih okolnosti. On/a dolazi iz polja koje je, kako je osamdesetih primetio Frederik Džejmson, potpuno politično. Kod njega je sve ideologija i agenda, nema žanra, nema pripadanja tržištu i nema niše niti fioke za nju/njega na tom i takvom tržištu koje se u knjizi više puta s pravom upoređuje sa socrealizmom.

Dok su se u „neslobodi“ istočnjačkih despotija spisateljice i pisci dovijali da izbegnu, prenebregnu, prevare cenzuru i socrealističke okvire koje im je nametala svakodnevna politika i vladajuća ideologija, dotle su se izlaskom na zapadno demokratsko te tržišno orijentisano književno polje oni izgubili jer nisu prepoznali njegovo delovanje koje, na način vrlo sličan socrealizmu, diktira uspeh, za početak objavljivanje, a zatim i sve ono što čini život knjige u tržišnim uslovima. Naime, privid slobode zapadnog tržišta ukida se onog trenutka kada se stupi u komunikaciju s posrednicima poput agenata i urednika, takozvanih kreatora mode i potreba tržišta, kad se pisci svedu na autore takozvanih book proposal-a dođe se do situacije u kojoj: Tržišna praksa dokazuje da su umjetnički nepismeni češće tržišno uspješniji od umjetnički pismenih. Jer tržište u kulturi predstavlja diktat osrednjosti, ali i diktat mode. Tako su očekivanja od istočne spisateljice da piše isključivo na istočne teme, ali na način dopadljiv zapadnoj čitateljki i zapadnom čitaocu koji ne bi previše da se izlažu neprijatnostima, već samo žele začin autentičnosti - ta su dakle očekivanja užasno ograničavajuća i zaglupljujuća. Na tako nešto Dubravka Ugrešić nikada nije pristajala.

Može nekom da se učini da je ova knjiga isuviše metapoetička, autoreferencijalna, da možda predstavlja neopravdano kukumavčenje nad sopstvenom situacijom. Ona bi to mogla da bude da je nije napisala verovatno najbolja esejističarka našeg jezika, spisateljica koja vrca humorom, autoironijom, sarkazmom, cinizmom i svim ubojitim oružjem satire, a opet piše razborito i emotivno. Bez raspojasanog humora ova bi knjiga bila u najmanju ruku dosadna široj čitalačkoj publici, ovako ona je štivo sama po sebi, bez obzira na temu. Na primer u tekstu „Književnost i demokracija“ autorka sebe proglašava pleasure activisticom jer je svako veče legala s drugim piscem u krevet – Gete, Šekspir, Tolstoj, samo su neka od imena koja su prošla kroz njenu spavaću sobu, ali i više od toga. Ona se: ogoljavala, uvijala, zavodila, mamila, šta li sve nisam radila da bih natjerala masnu klijentovu ručerdu da okrene sledeću stranicu moje knjige... Ipak, ovde nema podilaženja čitaocu, nema kompromisa, uživanje u tekstu garantuje se njegovom beskompromisnošću, a ne njegovom podložnošću trenutnoj modi.

Šta je, međutim, ono što ove tekstove povezuje sa stanjem u današnjoj književnosti? Na koji način spajamo cancel kulturu koja sve više dominira javnim diskursom i umetničku istinu koja treba i mora da bude važnije od svake političke korektnosti i koja će se odreći velike većine kanonskih dela jer nisu pisana po uzusima današnjeg sveta. Kuda idu kulture i književnost kojom upravlja isključivo novac? Moramo li se odreći svake potrebe za provokacijom koja će uzbuniti one koji kulturu finansiraju, bili oni čitaoci, ili potencijalne mesene?

Stvari za književnost ne deluju ni najmanje ohrabrujuće. Ona se transformiše u okvirima novog sveta koja više nije ni digitalan, ni svet društvenih mreža, već svet AI-ja. Činjenica da je većina nas koji smo pleasure activists starog kova sve manje prepoznajemo kao nešto što poseduje simbolički potencijal da pokreće, postavlja pitanja i potencijalno menja sve(s)t svojih čitalaca, sve ono što je radila Dubravka Ugrešić svojim romanima, ne znači ništa drugo nego da svet ide napred ne mareći za nas. Mi koji smo vaspitani u duhu modernizma i koji smo zapravo rasli i razvijali se zadojeni avangardističkim i neoavangardističkim idejama moramo da prihvatimo da su stvari danas potpuno drugačije. Na to je Dubravka Ugrešić upozoravala, s ironijom i autoironijom, ali proces koji se uprkos tome dešavao je ireverzibilan. On se zove proticanje vremena i promena paradigme.

Međutim, koja god paradigma došla, kakva god se moda pojavila sutra, ona neće moći da zaobiđe delo Dubravke Ugrešić koja je stvari videla kristalno jasno, prepoznavala ih u zametku i slatko im se smejala u brk, onako kako je samo ona umela. Nama je ostalo da njene reči tumačimo i shvatimo sa zakašnjenjem, samo da bismo ponovo dokazali koliko je bila ispred nas, kao velika književnica, putokaz i moralna vertikala.