Onaj si kakve knjige čitaš

Kućna biblioteka je svojevremeno bila stvar prestiža i nekako se podrazumevala. Knjige kupovane od akvizitera, preko administrativne zabrane, na "metar", preko sindikata ili u skladu sa dizajnom korica, odnosno hrpta/rikne, krasile su socijalističke domove širom SFRJ.

Moja kuća nije bila ništa drugačija, premda je stan u koji smo prešli 1980. godine bio donekle atipičan jer ga nije krasio klasičan regal, već nekakve modernije i slobodnije forme polica za knjige, piće, televizor i sve ono što već pripada u svakoj dnevnoj sobi. Istovremeno, brat i ja smo dobili svoju sobu i zajedno s njom priliku da samostalno biramo, ako već ne i da kupujemo knjige. Ista ta akviziterska nabavka našoj prvoj biblioteci darovala je nekoliko kola čuvene edicije Plava ptica u kojoj su objavljivani klasici dečje i omladinske književnosti, među njima meni vrlo omiljen Majkl Murkok sa svojim hektalogijom o Elriku od Melnibonea (u Plavoj ptici su izašla četiri toma, a dve poslednje sam pročitao tek kad mi ih je prijatelj doneo iz USA). Zatim su stizale knjige koje smo dobijali za rođendane, a tek negde početkom gimnazije, sredinom osamdesetih počele su i prve samostalne kupovine knjiga.

Zrenjanin je u to vreme imao četiri knjižare, ako se ne varam. Neke su držale knjige i ploče, artikal koji je u tom periodu takođe bio vrlo značajan. Ako sad pokušam da se setim svojih samostalno kupljenih knjiga, onda je to u jednoj od prvih privatnih knjižara u gradu koja se nalazila u relativnoj blizini gimnazije. Sećam se da sam kupio nekoliko pesničkih zbirki meni krajnje nepoznatih i može se čak reći opskurnih pesnika kojima se više ni imena ne sećam. Te knjige sam kupio zato što su bile jeftine i mogao sam za njih da odvojim novac od užine i tada takođe bitnih cigareta. Sećam se da sam ih čitao prilično zbunjen jer nisu bile baš ono što sam očekivao.

Jedna od prvih knjižarskih fascinacija iz tog doba bila je odlazak u knjižaru Bata u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. To je bilo vreme kada smo otkrivali beat književnost i sećam se knjižara koji je o tome, meni se tada činilo, znao sve. Danas ne mogu ni lika da mu se setim, ali znam da sam izašao poptuno fasciniran držeći u ruci Keruakov Satori u Parizu. Ta knjiga je netragom nestala, ali sećam se da sam je kupio i nosio kroz Beograd ponosan i srećan. Druga slična fascinacija je prvi samostalni odlazak na Sajam knjiga, autobusom u organizaciji Zrenjaninske gimnazije. Ne sećam se da sam išta kupio, ali se sećam blještavila i osećaja sličnog onom koji je imao Buridanov magarac.

Kad se danas setim toga, shvatam koliko je bilo bitno posedovati neke stvari i čitava ta ideja posedovanja kolekcije je bila identitetska stvar (onaj si kakve knjige čitaš, Haksli, Kastaneda, mistika, ako si hipik, Bašta trnja, Bukovski ako si panker, Mika Oklop, Kerouak, Barouz, ako si cool lik), nešto s čim smo izlazili u svet kao sa stegom, zastavom. Danas, pošto imam privilegiju da radim u biblioteci, knjige kupujem mnogo ređe i opreznije, osim ako nisu nekakve referentne koje mi služe u svakodnevnom poslu poput teorijskih studija, rečnika ili enciklopedija. Pored toga, moj posao književnog kritičara mi omogućava da dobar deo knjiga dobijem u svrhu pisanja o njima. Ipak, od kada se bavim izdavaštvom, kupujem knjige koje želim da pročitam bez obzira da li postoji mogućnost da ih dobijem od izdavača jer sam postao itekako svestan koliko vremena, novca i umešnosti treba da bi se proizvela jedna knjiga.

Tako da moja kućna biblioteka, ona makar koju čuvam i koja mi je draga, ponovo raste. Jedno vreme sam živeći u malom stanu bio opterećen time da biblioteku koja zauzima mnogo prostora i skuplja priličnu količinu prašine smanjim na najmanju moguću meru, ali se sada lagano vraćam starim navikama koje su simpatične, ako već nisu previše praktične.

Ono što me raduje u vezi s knjigama je mogućnost njihovog daljeg deljenja i poklanjanja. Volim da poklanjam knjige, kako one koje sam proizveo kao izdavač, tako i one koje su me oduševile kao "profesionalnog čitaoca". Takođe, volim da dobijam knjige od onih osoba koje mi znače bilo na emotivnom, bilo na intelektualnom planu. I trudim se da knjige koje su mi poklonjene pročitam jer smatram da je to pristojno.

Nisam siguran koliko će moja lična biblioteka rasti. S vremena na vreme menjam sopstveni osećaj o posedovanju knjiga, nekako sve više staje u elektronske formate, a nemam nikakav fetiš prema mirisu lepka i papira karakterističnom za nova, neotvorena izdanja. Kao i većina čitalaca, volim da predmet koji držim u ruci izgleda lepo, da bude ukusno i precizno dizjniran, da su prelom i slog profesionalno odrađeni, da je povez kvalitetan, ali ipak mnogo više pažnje poklanjam dobrom tekstu, bilo da se radi o onom napisanom izvorno na bhsc jeziku ili o prevodu.

Shvatam da je moja fascinacija knjigama zapravo oduvek bila vezana za ono što mi od njih ostane kad ih pročitam i vratim u policu. Dobra priča, sjajni stihovi, upečatljivi likovi neuporedivo su značajniji od toga kako knjiga izgleda i u kom formatu se nalazi. Ta misao dobija na snazi kad shvatimo da nećemo pročitati sve one knjige koje smo naumili, jednostavno neće biti vremena. Ona je zapravo utešna.