Zalog dobre književnosti

Srce je u obliku trougla Vanje Šunjić knjižica je od stotinak stranica koju je objavila Književna zadruga iz Sarajeva. U pitanju je, dakle, u određenom smislu, samizdat. Književna zadruga zajednički je projekat Armana Fatića, Adnana Bajrovića i same autorke, Vanje Šunjić, mladih autora i autorice, novinara/ke, kritičara/ke, akitivista i aktivistkinje iz BiH, pokrenut ove godine. Ono što već odabrano ime projekta/neformalne izdavačke kuće implicira potvrđuje i datum na koji je Književna zadruga objavila svoja prva četiri izdanja – 25. maj, Dan mladosti. Skoro da ne treba ni pominjati da Književna zadruga zaista i funkcioniše kao zadruga kada se radi o uređivanju, lekturi, prelomu i dizajnu izdanja, pa ako ove poslove ne obavlja neko od pomenute trojke, priskaču prijatelji (primjerice, Alen Brlek pominje se kao jedan od urednika i dizajner korice i layouta upravo knjige Vanje Šunjić).

O estetskim, zapravo, tematskim preokupacijama Zadruge, u intervjuu za Oslobođenje, Fatić i Vanja Šunjić kažu: „Ciljali smo da prikažemo tačno što ostane kad se iz umjetnosti/društva odstrane konverzacije vezane za rat i jugonostalgiju.“ Knjiga novinarke i aktivistkinje Vanje Šunjić zaista se uklapa u ovaj opis. Štaviše, njena tema je iznenađujuća s obzirom na to da se na koricama izdanja mogu uočiti čak četiri petokrake (pronađite ih sve!). U pitanju je porodična priča o ocu koji paralelno održava vanbračnu vezu, ispričana kroz perspektivu ćerke, još uvek devojčice, priča u kojoj se Kosovo i Republika Srpska (i Severna Koreja) pominju kako bi se slikovito i duhovito objasnio problem autonomije u braku.

Kada ovu knjižicu otvorimo, vidimo da su stranice naslovljene datumom i tek delimično ispunjene tekstom, na nekim mestima i crtežima („žvrljotine“ predmeta koji se pominju u tekstu, npr. kuća ili cveće) ili QR kodovima koji vode ka muzici na koju se referira. Negde drugde su ovi tekstovi nazvani mikropričama, ali ja bih rekla da oni ipak čine roman, ma koliko nekonvencionalan zbog svoje kratkoće i forme. U svakom slučaju, pojedinačni tekstovi/crtice funkcionišu kao smisaone celine, jezički i idejno, što je jedna od vrednosti ove knjige. Ne samo što knjiga ima karakterističan matter-of-fact ritam od početka do kraja, što odaje utisak kontrolisane strukture, već kroz svedeni tekst do čitalaca prodiru i uži i širi društveni kontekst, a omogućena je i dublja karakterizacija junaka, koji postaju više od „karikatura“ kakvim se na prvi pogled mogu činiti. Već prva crtica ocrtava glavne teme: „Na povratku kući iz škole, vidjela sam buket lala. Pognutog vrata, otužno su stajale u izlogu. // Tata mami kupuje žuto cvijeće samo kad ga teta Divna povrijedi i zaprijeti mu da više neće čekati. // Mama tati redovno zalijeva cveće.“ Ovo je knjiga o ljubavnom trouglu, tačnije rečeno, o muškarčevoj vanbračnoj vezi, ali i o društvenoj poziciji žena uopšte, o predstavama koje društvo ima o tome šta znači biti dobra ili loša majka, supruga, domaćica, o suparničkom odnosu među ženama koji uzrokuje i prisila na borbu za muškarca i društveni položaj koji brak obezbeđuje, i tako dalje.

Ono što odmah pada u oči jeste pripovedački glas, koji je, ako ne baš dečiji, onda svakako glas devojčice koja razume dovoljno da o tome može da piše, ali je i dovoljno mlada da njena perspektiva oneobiči ono što se u svetu odraslih uzima kao nešto normalno, a u stvari je pogrešno, besmisleno ili budalasto (npr. ponašanje roditelja na Fejsbuku). Ovaj postupak u tekst pušta s jedne strane humor, ali s druge strane, i ono što nije baš smešno, npr. u crtici: „Ne razumijem zašto mama za teta Divnu kaže da je žena koja joj je otela muškarca, a tatu i dalje zove svojim mužem“ (str. 67). Ovde imamo mnogo više nego što imamo teksta na stranici, a to svakako važi i za čitav roman. Perspektiva odrasle ćerke sadržala bi i neki dodatni komentar, a perspektiva devojčice omogućava da stvari ostanu upadljivo neizrečene. Ipak, devojčica nije neodlučna u svojoj poziciji u ovom „ljubavnom trouglu“; ona ne samo što je na logičnoj strani majke, već i sebe, realistički uverljivo, krivi/preispituje zbog toga što se dešava („da imam brata, da li bi to mom tati bilo dovoljno i ne bi tražio dodatnu ljubav“ str. 42). Ona takođe oseti da bi sve bilo bolje kada bi neverni otac nestao iz njenog i majčinog života, a njeno osećanje se ponekad, takođe uverljivo, graniči sa posesivnošću prema majci.

Odluka da se priča ispriča iz perspektive devojčice ujedno donosi i probleme. Na nekim mestima, kroz glas pripovedačice čujemo zapravo glas autorke, kao kada u filmu u smehu junaka čujemo smeh glumca. Ovde se to ponekad dešava kada nam se devojčica učini naivnijom nego što je malopre bila, ili pak manje naivnom, na primer u komentaru: „nekim ljudima je rat posljednja velika stvar koju su napravili“ (str. 80). Ovaj komentar je autorki potreban kako bi roman bio idejno bogatiji, ali da bi on istinski karakterno mogao da se pripiše devojčici, bilo je ipak potrebno da roman bude duži. Takođe, budući da je ispripovedan „iz dečije perspektive“, a pritom je i veoma kratak, roman deluje kao roman s „temom“ čiji su literarni dosezi nužno unapred ograničeni.

To me podseti da je tekst bogat referencama na savremenu domaću književnost (na primer, na Eksperiment Irene Tot Korane Serdarević) i muziku (npr. Svemirko, Odgovoran ljubavnik). Ovaj postupak više je zanimljiv nego što dubinski utiče na strukturu, ali on svakako kao da se uklapa u ideju (književne) zadruge s kojom je knjiga Vanje Šunjić povezana. Kako je rečeno u već pomenutom intervjuu, ovaj rukopis je bio završen još 2018. godine, i upravo želja da se on objavi uticala je na pokretanje Zadruge. Tematski ograničena, ali nepretenciozna, dobro osmišljena i izvedena, knjiga Srce je u obliku trougla pokazuje da od Vanje Šunjić imamo pravo da u budućnosti očekujemo još bolju književnost.