Vještina igranja na sigurno

Dramsku spisateljicu Tenu Štivičić verovatno nije potrebno posebno predstavljati. Njeni tekstovi izvode se širom regiona, ali i u Engleskoj, gde živi i gde je ostvarila zapaženu karijeru. U Hrvatskoj je najpoznatija po svojoj drami Tri zime, a najnovija, pod naslovom 64, imala je zagrebačku premijeru u jesen prošle godine. Možda je neko od čitalaca ovog portala predstavu već gledao – bilo bi svakako zanimljivo kritiku drame obogatiti komparativnim zapažanjima o njenom izvođenju, ali ja ću morati da joj priđem u potpunosti kao literarnom tekstu, što je na ovom mestu možda i najbolje. Uostalom, pozorišna i literarna scena, iako suštinski povezane dramskom formom koja pripada obema sferama, u praksi nisu stvarno isprepletene onoliko koliko bismo možda želeli, ili očekivali – oni koji pomno prate i poznaju aktuelnu literarnu produkciju ređe će posegnuti za nekom dramom, a broj knjiga koje su pročitali uvek će biti neuporedivo veći od broja predstava koje su pogledali.

Šta, dakle, dramski tekst 64, objavljen u formi knjige i s dizajnom koji treba da privuče pažnju i onih koji nemaju poseban interes za dramsku formu, može da pruži čitaocu? Drama Tene Štivičić donosi, pre svega, jednu veoma aktuelnu priču o bračnom paru u ranim srednjim godinama, Evi i Danijelu, koji pokušavaju da začnu dete. Citat odabran za prednju koricu knjige – „Doktore, je li moguće da ima nešto u njegovoj spermi što odbija moja jajašca?“ – dosta dobra ocrtava temu i njen način obrade. Pristup temi duhovit je i razigran, ali sama tema u stvari je veoma ozbiljna, pa je 64 građanska komedija koja se ipak može čitati i kao građanska drama. Drugim rečima, u pitanju je pristupačan tekst koji vas svejedno podstiče da se pozabavite značajnim temama.

Dok pratimo Evu i Danijela od (ne)umornih pokušaja da prirodno začnu i kroz prolazak kroz proces veštačke oplodnje, pred nama se otvaraju suštinska pitanja međuljudskih odnosa: Koliko zapravo i zbog čega želimo decu? U kojoj meri očekivanja drugih i pretpostavke roditelja utiču na naše izbore? Treba li pobeći čim zagusti, ili biti strpljiv s nadom da će biti bolje? Da li smo u zabludi ako se pomirimo sa ograničenjima koje nosi brak, ili smo pak u zabludi ako verujemo površnim blagodetima single života?

Relativno mali broj taktički osmišljenih likova omogućava da ova jednočinka (ako su određenja ovog tipa uopšte više važna) postavi sva ova i mnoga druga pitanja, a da nam moguće odgovore ponude različiti glasovi. U ovom smislu najvažnija je Evina prijateljica Bela, koja živi samačkim životom uprkos direktnim i indirektnim pritiscima okoline. Njena logika je da je bolje da „živim sama nego da se skućim s nekim od ovih što se nude“. Bela verbalizuje i jedan od uzroka tenzije koju u društvu (u najširem mogućem smislu te reči) ovaj stav izaziva: „Ali to je zajebano reći jer se svi upareni nađu uvrijeđeni, kao da prozivam njihov izbor partnera.“ Istovremeno, Bela pokazuje da nije samo teško živeti u braku nakon što prođe „prvi žar“ i kada se čini da ostaju još samo problemi, teško je i vraćati se uveče kući u kojoj vas niko ne čeka.

Drama 64 veoma dobro održava ravnotežu između postavljenih pitanja i implikacije da nema tačnih odgovora. Za uspeh takve drame kao celine važno je šta je urađeno s njenim krajem, koji, budući da se tekst tu prekida, uglavnom sugeriše nekakav konačni odgovor na postavljenu problematiku. Tena Štivičić ovu zamku veoma dobro izbegava – na kraju se ništa ne razrešava, sve mogućnosti su otvorene, ali su junaci ipak doživeli katarzu. Drama se završava rečju „čekamo“.

Uopšte, drama 64 napisana je, kako se to kaže, sigurnom rukom. Autorka očigledno veoma dobro vlada zanatom dramskog pripovedanja, čak, možda, i previše dobro – gotovo da možemo da zamislimo nekakav metar kojim su junaci i radnja mereni kako bi se postigli određeni efekti. Zaplet je bez viškova i manjkova, takav da vas navodi da čitate do kraja, u tom smislu to je konvencionalni zaplet opet negde između građanske komedije i drame. Junaci su, zapravo, tipovi. U drami ima zaista puno usput ponuđenih, ali duboko realističkih uvida u problematiku života, na primer, kada Eva kaže Danijelu da „ovo nije nešto što ja radim, uz tvoju pomoć. Ovo je nešto što mi radimo zajedno,“ ili kada Evina emancipovana majka, čiji glas govori Evi da joj nije potrebno dete da bi bila „žena“, kaže: „Kako otvorim novine, vidim neku ženu sa zavidnom karijerom kako se prenemaže da je majčinstvo najbožanstvenije iskustvo u životu.“

Ipak, karakterizacija je istovremeno i duboka i površna, svi junaci svedeni su na svoj idejni glas, na tip koji predstavljaju u društvu. Eva i Danijel zaista su tipičan srednjeklasni bračni par, oni imaju seks još samo da bi začeli dete, imaju probleme s roditeljima i male, smešne ljubavne „avanture“ van braka, Eva radi mehanički posao iako je nekada imala umetničke ambicije, Danijela mlađe kolege prestižu u karijeri. Likovi ove drame, iako su na prvi pogled zaokružene ličnosti koje možemo zamisliti u stvarnom životu, istovremeno praktično nisu individualizovani, oni su slični nizu ljudi određenih godina koje poznajemo, oni su „muškarac i žena srednje klase u srednjim godinama koji pokušavaju da začnu dete“. Naravno, i ovakvo stanje stvari „priliči“ dramskoj formi, previše prostora za veću individualizaciju tu nema.

Kada govorimo o zanatu, autorkina ruka kao da je nešto manje sigurna kada se radi o dramskom prostoru i vremenu. Mada dobar reditelj sve praznine koje dele tekst od pozorišne izvedbe može da ispuni, s čitalačke tačke gledišta junaci ove drame ostavljeni su na milost i nemilost našoj mašti. Tekst ne sadrži gotovo nikakve instrukcije koje bi nam rekle ono što u pozorištu vidimo. Ovo se ispostavlja kao problem u trenucima kada ličnosti progovaraju u scenama u kojima se ne nalaze, na primer, kada Doktor objašnjava postupak veštačke oplodnje u sceni koja se odvija „kod kuće“, a da čitalac nije obavešten da (li) je to samo njegov glas koji Eva „čuje“. Mada pretpostavljamo da je to Evino sećanje na objašnjenje procesa kroz koji treba da prođe, nešto kasnije u različitim scenama progovaraju i Bela i Evina majka, a tada nije jasno da li one pričaju same sa sobom u nekakvom vakuumu, ili su njihove reči nekada ranije bile upućene Evi. Verovatnija je ova druga opcija, ali u tekstu – literarnom tekstu – fali rediteljsko rešenje koje nesumnjivo postoji u pozorištu, recimo, puštanje snimka glasa. Uopšte, odnos prema autorskim uputstvima u ovoj drami veoma je spontan, ali u negativnom smislu – one se zapravo nedosledno navode, tek retko čitamo da „Eva leži, bezvoljna“ (str. 60), a zašto baš u tim retkim trenucima, nije jasno. Sve scene uglavnom počinju bez ikakvog objašnjenja položaja ili emocija likova, a ni samo smenjivanje scena/prizora nije do kraja jasno, budući da je, opet, to smenjivanje često u prostoru teško zamislivo bez posebnog rediteljskog rešenja.

Ipak, ako je u dramama Ružice Aščić o kojima sam prethodno pisala ovakva situacija, ionako ekstremnija, bila posledica nerazumevanja dramskog medija, kod Tene Štivičić radi se pre o nonšalantnosti, a verovatno i uverenju da je na potencijalnom reditelju da domisli tekst, nešto što reditelj u ovom slučaju zaista i može relativno jednostavno da učini. S druge strane, poetski i idejni svet koji je Ružica Aščić pokušala da obuhvati mnogo je širi i kompleksniji od onog koji imamo kod Tene Štivičić.

Drama 64 igranje je na sigurno, to je „industrijski“ napisan tekst koji nije gotovo ništa više nego zanatski savršen – ovo je paradoks samo na prvi pogled – čija autorka tim zanatom nesumnjivo vlada, koja je, štaviše, obrazovana da njime vlada. Tena Štivičić diplomirala je dramaturgiju u Zagrebu, a masterirala u Londonu – to je obrazovanje koje na našim prostorima, gde univerzitetske diplome „kreativnog pisanja“ još uvek ne postoje, većina proznih pisaca i pesnika koje kritikujemo ovde na Booksi nema, niti je u prilici da stekne. Iako je, dakle, pisana previše by the book da bi pružila bilo šta od trajnog značaja dramskoj umetnosti, drama Tene Štivičić zanimljivo je čitalačko iskustvo, takvo koje možete preporučiti svojim prijateljima i o njemu kasnije razgovarati, koje vas podstiče da postavljate pitanja, a da vas istovremeno u uživanju ne ometa nesavršenostima karakterizacije ili dijaloga.