Page arrow
Piše: Dunja Ilić

Nemogućnost komuniciranja teksta

Large stefano stacchini jhpsjdhiryq unsplash Stefano Stacchini; Unsplash.
Naslov knjige: Košnice Autor knjige: Ružica Aščić Izdavač: Durieux Godina izdanja: 2020
Utorak
15.12.2020.

Knjiga Košnice Ružice Aščić, objavljena na proleće ove godine, trilogija je koju čine drame U meni raste, naslovna Košnice i Dani neba. Za prve dve autorka je osvojila drugu nagradu "Marin Držić". Košnice su njena druga knjiga, prvu, zbirku priča Dobri dani nasilja, objavila je 2016. godine.

Iako na prvi pogled nesumnjivo ima odlike drame za izvođenje – scene, likove, didaskalije – trilogija Košnice kao da se nalazi negde na granici između proze i dramskog teksta. Didaskalije su ovde "pripovedačke" mnogo više nego pozorišne. Tako se recimo lik Sestre iz komada U meni raste opisuje ovako: "SESTRA, luda, sve s njom počinje i završava, prestala je govoriti." Ostala uputstva svedena su i scenski uglavnom podjednako malo upotrebljiva. Scene su veoma kratke i brzo se smenjuju. Likovi u jednom trenutku treba da sede pred vratima kuće s pogledom na prugu, u sledećem su unutra za stolom, pa onda "vani, među vrbama" čije se "grane izvijaju na vjetru" (Košnice, 13. scena). U jednoj pak sceni,  junakinja "tumara vilom s mnogobrojnim prostorijama" (Dani neba, 5. scena).

Opis Sestre zvuči moderno i atraktivno, a određena prezahtevnost teksta prema pozornici svakako da je karakteristična za savremenu dramu. Pada mi na pamet Mercury Fur Philipa Ridleya koju sam nedavno čitala. Tu su uputstva jasna, ali je ono što treba predstaviti zahtevno. Ili Marina Carr, kod koje svedene didaskalije i komplikovane priče traže reditelja koji će dramu potpuno razumeti i uspešno je preneti sa papira na pozornicu. Kod Ružice Aščić, didaskalije su ipak toliko neodređene da se čini da autorka – dramska spisateljica – uopšte ne uzima u obzir formu, odnosno medij za koji piše. Kako stvarno izgleda taj prostor u kome se radnja odvija? Kakva je to šuma? Kako to junakinja "tumara vilom" na pozornici? Kao da ove drame nisu ni namenjene za izvođenje. I to bi, naravno, bilo moguće. Ali sama autorka u intervjuu za Jutarnji list implicira da nije tako.  

Ukoliko pak pogledamo ove drame kao da su "drame za čitanje", i tada nailazimo na problem. Kada čitamo Philipa Ridleya, želimo da njegov tekst vidimo na pozornici, ali ujedno i ne moramo jer sve već možemo da zamislimo i sami, toliko je svet drame uverljivo ocrtan. Zanimaju nas samo kreativna rešenja različitih reditelja. Kod Ružice Aščić, s druge strane, bez reditelja koji bi dramaturški doslovno dovršio tekst, čitalac je prilično izgubljen. Pred nama su dijalozi za koje nam je prosto naznačeno gde se, u najširem smislu, odvijaju. Tekstovi Košnica nedovoljno su dramaturški uobličeni u prostoru i vremenu da bi činili uspešne drame, ali zbog dramske forme – sastoje se isključivo iz dijaloga – nema ni narativne karakterizacije likova ni samog narativa koji bi ih učinili prozom.

Sve drame trilogije Košnice odlikuju se malim brojem likova i svedenom radnjom, više usmerenom na rekapitulaciju prošlosti ili trenutnih osećanja, nego na dešavanja u sadašnjosti. Malobrojni događaji odvijaju se sporo budući da su scene u kojima postoji akcija ispresecane reminiscencijama ili dijalozima čehovljevskog tipa. Ne čudi što korice izdanja najavljuju "antonionijevsku atmosferu pustinje", atmosferu "praznine, ostvarenu naoko ispraznim dijalozima". Ovo poslednje treba da implicira da čitaoci dolaze do velikih, implicitnih istina dok likovi pričaju o beznačajnim stvarima. Nema sumnje da je autorka to pokušala da postigne. Ali Košnice su, nažalost, daleko i od Becketta i od Ionesca. Namera da se tekstom kaže nešto pametno previše je očigledna. Evo jednog primera iz drame Košnice:

            Majka: Malo sam uredila lice jer sam išla van. Kosu sam sputala, ali ona uvek nabuja.

            Djevojka: Kad je tako gusta.

            Majka: Uvijek je bila velika. Uvijek provirivala iza nekog zida i odavala me. Svi su znali da ja prolazim čak i kad sam željela biti neprimjetna. (15. scena)  

Majka je žena drugačija od drugih, ona to sputava, ali njena gusta autentičnost buja i ne može se sakriti. Ova već ionako očigledna metafora potom nam se tumači, kako bi se izbegla svaka mogućnost da previdimo "skriveno značenje" ispod trivijalnog razgovora o "ženskom sređivanju". Autorka Košnica nikada ne pušta svoje likove da zaista pričaju o trivijalnim stvarima, pa da drama onda svojom celinom implicira smisao ispod površinske banalnosti. Tekst nastoji da bude "pametan" na svakom najsitnijem mestu, svaka je "nebitna" stvar ovde zapravo metafora lako shvatljivog, "lokalnog" značenja.

I završetak poslednjeg komada trilogije, Dani neba, čija se radnja dešava u vreme Drugog svetskog rata, nepotrebna je rekapitulacija značenja kojeg smo uveliko svesni. Rahela, njena majka i prijateljice, konstantno su predstavljene kao bogatašice, na primjer: "Na kraju večeri Rahela nasumično jednoj od djevojaka pokloni svoje bisere. Nije joj stalo do njih. Iako nije nijednoj drugoj djevojci. Sve ih imaju." (3. scena) One umiru od dosade, rat ih politički ne zanima, i stalno ponavljaju kako će doći bolje vreme. Rahela, čiji je muž na frontu, a dete tek rođeno, pronalazi oduška u lokalnom svešteniku. Na kraju, kada se njen muž vrati, ona plače, a njena majka nam saopštava poentu koju smo već shvatili: "To je bilo tvoje vrijeme, zar ne? Unatoč ratu i svemu." Na to Rahela odgovara: "(teška srca) Čini se da da." (20. scena) Previše zabrinuta da čitalac ne propusti implikacije, autorka ga iznova i iznova potcenjuje, neprestano snižavajući kvalitet sopstvenog teksta.  

Dijalozi u Košnicama nisu dijalozi beketovskog tipa u kojima se najavljuje odlazak, a onda nepomično stoji, niti pak dijalozi Joneskovog tipa gde se autor entuzijastično podsmeva i društvu i jeziku. Kod Ružice Aščić, značenje se često iscrpljuje u nečemu što podseća na - u nedostatku bolje riječi - loše fore. Prva drama u nizu, U meni raste, ima za temu mentalnu bolest i njene posledice po porodicu obolele osobe. O psihički oboleloj ženi, već pomenutoj Sestri, brinu Žena (njena sestra) i Muškarac (njen muž). U četvrtoj sceni, saznajemo da su Sestru kao malu momci "tjerali da im daš". Žena ih imitira ponavljajući: "Daj nam. Daj nam sad." Malo kasnije, Žena prepričava Muškarcu svoj dan na poslu. "Tražila sam njegovu kartu. Znaš, kako već uvijek od ljudi tražim." Naravno, fora je već i ova vulgarizovana perifraza Ženinog zanimanja kondukterke u gradskom prevozu. Kada joj je putnik rekao da kartu nema, ona mu je zatražila ličnu, a Muškarac na to pita: "I dao je?" Ali ni tu nije kraj. Kada putnik ne da ličnu, Žena izlazi da popije lozovaču. "Nakon toga sam ušla u tramvaj s nekom novostečenom snagom i uhvatila neku klinku. Ona je dala. Osobnu, mislim." Poenta ovih aluzija je da se pokaže kako je Žena, opterećena brigom o bolesnoj Sestri, seksualno nezadovoljena. Ali za to nije bilo potrebno da se ova fora toliko puta ponovi, a uostalom, upitno je koliko je bilo nužno tu foru uopšte praviti.

Nešto drugačiji primer suštinski iste tendencije imamo u 9. sceni Košnica. Košnice prikazuju ljubavni trougao između Djevojke, Mladića i Pčelara, devojčine ljubavi iz mladosti, starijeg muškarca koji je poginuo kada je "pokušao uhvatiti odbjegli roj pčela s drveta". (20. scena) (To je detalj koji, pretpostavljamo, daje naziv drami i čitavoj trilogiji – živeti u izgubljenoj prošlosti je kobno.) Kada Djevojka ispriča kako ju je porodica tukla kada se pojavila kod kuće nakon što su mislili da je nestala ("nije trajalo dugo, ali udaralo me dosta ruku"), Pčelar joj na to kaže: umesto što su te tukli, "mogli su te zagrliti" (9. scena). Čini se da ovde imamo ciničnu dosetku, foru koja aludira na elementarnu činjenicu da porodica treba da štiti, ne napada. Problem je u tome što način na koji je Pčelar u drami prikazan čini njegovu naprasnu dovitljivost u ovom uznemirujućem momentu potpuno neuverljivom. Sa druge strane, ukoliko bismo njegove reči uzeli za iskrene, lišene ironije, Pčelar bi nam delovao, u najmanju ruku, naivno.

Moglo bi se čak reći da ima osnova za ovakvo tumačenje. Evo šta Pčelar kaže za sebe: "Ja sam čovjek koji radi s rukama. Moraš znati da nisam propalica, ali da sam oduvijek bio onaj koji zna nositi težinu na svojim leđima. Koji se ne boji udariti čovjeka, izgurati kamion na cestu, na pleća dignuti vreću cementa." (16. scena) Način na koji se "udariti čoveka" i "na pleća dignuti vreću cementa", odnosno fizički rad i nasilje, u ovoj drami nekritički povezuju, daju nam za pravo da pretpostavimo da u isti niz treba dodati i Pčelarovu "naivnost". Ali momenti neuverljivosti poput ovog Pčelarovog komentara u Košnicama zapravo nisu uopšte retkost, i svi nalikuju jedan drugom. Razlog je što likovi ovih drama često govore samo kako bi čitalac kroz njihove reči mogao da čuje duhovitost i domišljatost same autorke, koja neprestano pokušava da "poentira" na njihov račun. Ali to su niski udarci koje ona zadaje svom tekstu, a posledica je ne samo neuspešna karakterizacija, već i banalizacija kompleksnih životnih situacija.

Košnice zaista žele da kreiraju antonionijevsku, tačnije, čehovljevsku atmosferu nemogućnosti komuniciranja, koja ovde postaje opšti weltschmerz u kojem likovi ipak kao da uživaju mnogo više nego što bi oni ili autorka želeli da priznaju. Ali, uprkos praznini koju nedostatak događaja kreira, dijalozi su jednostavno previše banalni, i stilski i psihološki, da bi ih bilo moguće povezati s Antonionijem ili Čehovim. Na primer:

"Pčelar: [...] To se sve dogodilo u studenom. Znam jer je bilo hladno i jer je bilo žutog lišća pod drvećem.

            Djevojka: Bilo je to. Ah, bilo je.

            Pčelar: I nikako te nije bilo.

            Djevojka: Ne." (Košnice,13. scena)

Ili, dijalog Žene i Muškarca u drami U meni raste kada saznaju da je Sestra trudna:

            "Muškarac: S kim?

            Žena: S kim bi? Valjda s tobom.

            Muškarac (zbunjeno): Ali nismo. Ja nisam." (9. scena)

A posle, kada saznaju da je ostalo svega četrdeset dana do porođaja, Žena će reći: "Bila je toliko debela da se nije vidjelo", a Muškarac uzvratiti: "Baš. Tenk, što bi se reklo." (12. scena) Weltschmerz, vrbe koje se povijaju na vetru i najrazličitiji likovi koji pričaju o opalom lišću prisutni su zajedno sa (opet) lošim forama u kojima se žene porede sa tenkovima ili u kojima davanje karte kondukterki zadobija seksualne konotacije. Negde između ovih krajnosti nalaze se jezički neuspjele ideje poput fraze "polumrtva travanjska trava" (U meni raste, 10. scena) ili poređenja "prazna sam kao prazna kanta" (U meni raste, 11. scena).

Uprkos potencijalno zanimljivim i relevantnim temama – mentalna bolest, nesposobnost da se prošlost ostavi iza sebe, politička neosvešćenost – dramska trilogija Košnice Ružice Aščić napisana je, pre svega, bez razumevanja za medij pozorišta i kreiranje dijaloga, ali i s mnogo stilskih propusta. To, smatram, Košnice nažalost čini neuspelom knjigom, i s dramaturške i s literarne tačke gledišta. Autorkina nagrada pokazuje da drame moramo mnogo više da gledamo na pozornici, ali i da ih čitamo s papira ili ekrana, kako bismo mogli dobro da ih pišemo.

Možda će vas zanimati
Kritike
Homepage dobri dani nasilja 25.09.2016.

Nemir minimalizma

Debitantska zbirka priča 'Dobri dani nasilja' Ružice Aščić efektno nas uvlači u svijet u kojem je sve loše, zlo i naopako.

Piše: Ivan Tomašić

Mikropriče
Homepage ruzica posljednji nesporazum 15.09.2014.

Posljednji nesporazum

Autorica: Ružica Aščić

Mikropriče
Homepage zvonik 01.09.2014.

Taj smijeh

Autorica: Ružica Aščić

Mikropriče
Homepage 8959603899 7a713fe9f0 z 18.08.2014.

Zadnji dan srpnja

Autorica: Ružica Aščić

Mikropriče
Homepage ruzica 23.05.2014.

Sve što ne može biti

Sunce, more, trajekt... ljetne radosti? Ne, nego užasni dani u životu jedne glumice.

Mikropriče
Homepage 22 ruzica smrt u kadi 16.05.2014.

Smrt u kadi

Nova priča Ružice Aščić istovremeno umiruje i uznemiruje. Ne čitati prije spavanja!

Korištenjem portala Booksa.hr pristajete na prikupljanje cookiea.
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu