U zemlji drugih

Kalemljenje se vrši tako što se grančica takozvane plemenite voćke usadi u telo voćke-divljaka. Ako ukrštamo drvo limuna sa drvetom narandže, kako to u romanu Zemlja drugih Lejle Slimani često radi Amin Belhaž, dobijamo jednu specifičnu citrusnu voćku koja, kao i ostatak njegove porodice, pokušava da se održi u životu i pored svih nepogoda, loših predviđanja i surovosti Maroka.

Ova limunarandža, kako je Amin zove, neodoljivo podseća na njegovu suprugu Matilde i sudbinu kojoj je prepuštena u okrutnoj zemlji u kojoj se našla kao strankinja. Godina je 1946. i najveći rat koji je čovečanstvo pretrpelo konačno je završen. Pred Matilde, međutim, buržujkom iz Francuske koja je za mužem pošla u svet koji nije u stanju da razume, tek leže teškoće i bremena od kojih će joj se u navratima usamljenosti kriviti kičma.

Na hektarima kamenitog tla koje se opire obrađivanju, odvija se nekoliko intimnih ratova u kojima učestvuje svako od likova koje pratimo. Upravo zbog toga, u znoju, krvi i prašini, pod okriljem građanskih nemira i nestabilnosti u državi, Zemlja drugih u mnogo čemu postaje više od pastorale.

Tokom izgubljenih godina svoje mladosti, tokom guranja zastarelih kola kroz prašinu i uloga supruge i majke u kojima se našla zbunjena, Matilde sanjari i razmišlja: “Ljudi su ovamo, u ovaj izgubljeni grad, dolazili samo da bi lagali, da bi započeli novi život”, zaključuje ona, svesna ironije ovih zapažanja. Nastojavši da pisma upućena ocu i sestri, koji u Alzasu vode paralelne, daleke živote, ispuni ulepšanim fikcijama o svojoj svakodnevici, Matilde se bori da za sebe u pustim krajevima markoanskog sela iskroji iole podnošljivu egzistenciju.  

Dok pratimo Aminovu internu borbu između ljubavi i ponosa prema ženi, koja i pored osuda i odbijanja uspeva da se nađe sunarodnicima kad im je potrebna medicinska pomoć, vidimo kako ga razdire čežnja za jednostavnim životom u jasno ucrtanim šablonima patrijarhalnog okruženja. Amin mir ne pronalazi čak ni u nekadašnjem snu o gospodarenju sopstvenim imanjem, a prožet stravičnim iskustvima iz Drugog svetskog rata, njegovi dani postaju sve mračniji i teži. Ovo raslojavanje između nepopustljive i stroge kulture zavičaja i želje da posegne za onim za čim čezne, preslikava se i u odnosu koji ima sa decom, bratom i sestrom, kao i još uvek neizvesnoj budućnosti koja ih čeka.

Tu je i Ajša, devojčica od sedam godina, koja pokušava da se uklopi u okruženje hrišćanske škole u koju je majka šalje i koja nije u stanju da razume neprilagođenost i neuklapanje sa kojima se svakog dana susreće. Između internata u kojem nikada neće biti dovoljno evropska i rodnog mesta u kojem nikada neće biti dovoljno domorodačka, njena nemoć postaje opipljiva koliko i vlasi neukrotive kose koja joj krasi teme. Dok njen brat Selim raste u nežnog i osećajnog dečačića koji uporno zbunjuje svog oca, njen stric Omar biva ponesen vetrovima revolucije koja ne zna za oprost. Kao vrhunac tragedije, Slimani nas upoznaje i sa mladom lepoticom Selmom, kojoj je autonomija oteta u tolikoj meri da ni sama nikada nije bila svesna da je ima.   

U duhu Margaret Mičel i Prohujalog s vihorom, Slimani nas stavlja pred turbulencije koje su sredinom dvadesetog veka uzburkale Maroko. Kroz sijaset likova, porodičnih veza i slučajnih prolaznika, ova savremena autorka niže slikovite prikaze jedne države opterećene kolonijalnom prošlošću i sopstvenim ponovnim rađanjem. Ona govori o zemlji iz koje sa mukom raste sve što se u nju posadi, bilo da su u pitanju usevi oprhvani skakavcima ili Ajša, Selim, Omar i Selma.

Kao što je limunarandža plod nastao uklapanjem dvaju svetova, tako je i Zemlja drugih jedan kalem u kojem se spajaju stranci i domoroci, ruralno i urbano, ljubav i odgovornost, istorijski roman i priča inspirisana Slimaninom porodičnom istorijom. Ovo je knjiga o neprilagođenosti i borbi za uklapanjem u sredinu obraslu trnjem, knjiga o ženskoj emancipaciji i mukama koje nas u nešto izmenjenim oblicima i danas tište. Slimani, koja se ne ustručava ni od lepote ni od ružnoće ovog sveta, britkim i spretnim jezikom pripoveda nam o tome šta sve podrazumeva preživljavanje, a šta život ‒ sveža koliko i čaša tek isceđenog limuna pod vrelim marokanskim suncem.

Olivera Mitić

Tekst je nastao na Bookstanovoj radionici za mlade književne kritičare, čiji je voditelj bio Nenad Veličković, a tema je bila 'Kritika i književni zanat'.