Traume, mrakovi i ponešto utjehe

Soba na dnu mora, treći roman spisateljice i psihologinje Tomice Šćavine, koja je za Povratak genija osvojila nagrade Artefakt i Sfera, započinje neobičnom rečju – kavlaz – i njenom definicijom: "gmaz koji se hrani nedovršenim pričama, a nije biće iz bajke. On je najteže biće na zemlji". Roman Tomice Šćavine nije bajka, iako na nju pomalo liči zbog svojih mnogobrojnih i, s obzirom na mnogobrojnost, neočekivano uspelih poetskih slika/metafora i lirskog jezika. On je pokušaj naratorke i junakinje Đane da jednu nasilno prekinutu priču ispriča do kraja, više godina kasnije. Ako i ne do kraja, onda barem ispočetka.

Ova priča – o prijateljstvu, o odrastanju, o ratu – jedinstvena je iako se gradi od tri unekoliko nezavisna narativa: smenjuju se zapisi o Đaninoj svakodnevici radnice na prekookeanskom brodu, o njenom odrastanju u Vodicama (koje hronološki i logički vodi u njene sadašnje okolnosti), i pisma drugarici Tei, pokojnoj, kao što ćemo vrlo brzo shvatiti, koja su zapravo neka vrsta lirskog dnevnika, budući da na adresu ne mogu da stignu. Ovome se može dodati i Rječnik neoriječenih sadržaja koji se sastoji iz izmišljenih reči i njihovih definicija umetnutih između delova teksta.

Veze između različitih delova delikatne su i na prvi pogled neprimetne, ali dovoljno jake da roman nenametljivo povežu u jedinstvenu celinu. Pisma Tei sadrže detalje njihovog prijateljstva iz vremena o kojem govori narativ o detinjstvu; kada Đana leži na plaži s kolegom s broda, u pismu se seća svog i Teinog boravka na plaži, i sl. I sam Rečnik je integrisan u radnju, pa tako ponekad čitamo rečničku odrednicu u pismu, među sećanjima na detinjstvo ili u priči o brodskoj sadašnjici. Rečnik je zapravo povezan s ostatkom i kroz sam jezik, u kome se u svim delovima teksta otkriva ista misaona/slikovita metaforika, što još jednom romanu osigurava jedinstvo. Nekada su to složene metafore, kao kada Đana zamišlja svoj susret s Teom u naslovnoj sobi na dnu mora. Nekada se tragovi poetskog pronalaze u jednostavnim dijalozima:

"- Koliko se često čujete?
- Ne čujemo se. Moja bivša misli da bi to samo pogoršalo situaciju – reče iz dlana u dlan sipajući pijesak.
- Zašto ne dođu na brod?
- Ista stvar. I to bi pogoršalo situaciju – reče i pusti pijesak da se raspe." (str. 93.)

U osnovi Sobe na dnu mora nalazi se trauma. Đanina trauma je njen život u (dis)funkcionalnoj porodici bez roditeljskog razumevanja i razumevanja među roditeljima, rat koji se dogodio u njenim teen godinama i gubitak najbolje drugarice. Teina trauma je nešto strašnije. Kada govori o njenoj depresiji, Đana govori ovako: "Počelo je u dvanaestoj, sa šutnjom i ostakljenim pogledom, kao da je svijet izlog dućana u kojem se ne prodaje baš ništa za tebe." (str. 70.) Istovremena ljubav prema Tei, kao i nesavladiva želja (koja se manifestuje kao nerazumevanje) da ta depresija i kasnije rizično ponašanje već jednom prestanu, prisutne su u čitavom njihovom odnosu isto kao i u ovoj rečenici ("baš ništa za tebe"), pa Đani pomalo deluje kao da je i sama odgovorna za Teinu smrt. 

Ovde treba reći da je ova izuzetno emocionalna tema, iako je jezik lirski, obrađena na veoma odmeren i kontrolisan način. Tea je posebna ličnost u Đaninom životu – njoj je tekst posvećen – a posebna je već i sama po sebi, ali čitalac nikada nije prisiljen da donese zaključak o njenoj posebnosti, niti pak o posebnosti njihovog odnosa. Njeni neobični postupci i izjave [samo jedna od mnogih: "da su joj nikle beskonačno duge haljine u najtamnijoj noći koju je dotad srela" (str. 179.)] nikada se ne glorifikuju, niti su predstavljeni tako da čitalac u Tei (ili Đani) vidi makar i trag samozaljubljenosti. Roman kao da poručuje: ništa tu nije posebno, niti ima šta da se slavi, osim samih ljudskih bića, njihove potrebe za ljubavlju i ranjivosti. Možemo samo da se pažljivo odnosimo prema prekarnosti drugih, stanju u kojem smo svi uvek, a naročito u graničnim situacijama kao što je rat (ili pubertet!).

Takođe, autorka ne upada u zamku opšteg mesta "suprotnosti koje se privlače", po kojem bi jedna od dve prijateljice bila sve što ova druga nije. Đana i sama, kada se bolje razmisli, pati od depresije. Ona kači na zid šoljice u koje skuplja nešto što zove "strujanjima" (da bi se sa šoljama u njihovom prozaičnom obliku, kao s nečim što treba "ukrasti" drugima, susrela kao konobarica na brodu). Logika Teinih fantazija u stvari je logika Đaninih jezičkih metafora. I Teina smrt popraćena je narativno staloženim, ali snažim, potresnim komentarom, koji je ujedno i preoblikovanje poznatog opšteg mesta: "Nijedna paralelna stvarnost u tvom vrtu više nije nikla. [...] Nestala si u procjepu i iza tebe nije ostala praznina, već tvoj vječni odlazak." (str. 186-7.)

Na podjednako odmeren i kontrolisan način autorka govori i o ratu, koji je trenutak preokreta u životima obe junakinje. Đana shvata da svašta nije u redu, i da su za sve krive velike riječi poput nacije, teritorija, oružanih sukoba. Ni kao dete, a ni kao naratorka, ona zato ne upada u (pretenciozne) pokušaje da tim ili bilo kojim drugim velikim rečima opiše svoje iskustvo rata ili, još gore, sam rat. Rječnik neoriječenih sadržaja i njegovi izmišljeni pojmovi, koji pak veoma uspešno imenuju mnoga neizrečena iskustva i osećanja, odnosno sadržaje, Tein je i Đanin pokušaj suprotstavljanja "velikim rečima". Pre dela koji počinje rečima Đaninog oca "jebo ja devedesetprvu da ti jebo devedesetprvu" (str. 133.), čitamo pojam iz Rječnika: "pandel – svjetleća leđa maratonca koji trči kroz mrak". Maratonac trči na duge staze, i on će izdržati. Mrak je mrak rata, i svi drugi mrakovi. Slike rata Tomice Šćavine govore više nego hiljadu reči nekih drugih knjiga: "Zamišljala sam kako mi se tope ploče, kako Neil Youngova pjesma ’Heart of Gold’ u tankim, crnim potocima curi niz komodu u plamenu i, prije nego što dotakne tlo, cvrči, raspršuje se i nestaje, kao da je nikada nije bilo." (str. 170.)

Efikasnost koju imaju slike poput ove jednaka je narativnoj efikasnosti pojedinih detalja. Kada Đana i Tea kao devojčice ukradu torbu od poštara, naiđu na pismo koje je ljubavnica Teinog oca, zapravo, žena koja je rodila njegovo dete, uputila Đaninoj majci. To je pismo gotovo nepismene žene koja traži od suparnice da joj muža "pošalje vamo meni. Neka donese nešta", jer "ko će je [ćerku] čuvati dok ja čistin školu". (str. 40.) Ovakvi detalji jednim potezom dovršavaju karakterizaciju, u ovom slučaju Teine porodične situacije, istovremeno u svet romana, koji je mogao ostati samo zatvoreni svet jednog prijateljstva, puštajući društveni kontekst, kao što kontekst jednog drugačijeg društva opisuju detalji s broda. Nešto kasnije, dinamičan pasus koji oslikava Đaninu rastrzanost između kontradiktornih uputstava majke i oca završava se njenom posetom školskoj pedagoginji "koja mi je dopustila da umočim keks u njezinu kavu". (str. 104.) Ova neočekivana, a opet tako prirodna slika, na čitaoca deluje gotovo pa fizički umirujuće, pokazujući da i u detinjstvu, i generalno na ovom svetu, još uvek postoje momenti svetli poput leđa onog maratonca.

Takav jedan momenat svakako je i ovaj roman. Naročito je okrepljujuće pročitati ga u prekarna vremena u kakvim smo se opet našli, a ovog puta svako od nas zaista je usamljeni maratonac koji trči kroz mrak (usamljenosti, porodičnih problema, depresije, finansijskih briga, spleena) ne znajući koliko će trka trajati. Soba na dnu mora zaslužuje da se nađe na listi preporuka za čitanje ne samo zato što njegova junakinja, u sobi na dnu prekookeanskog broda, s vatom u ušima kako ne bi čula pljuskanje vode, cimerku i njenog dečka, pokušava da sastavi konce svog života i shvati u kom pravcu treba da krene, već zato što njegova autorka o tome piše veoma promišljeno i veoma dobro. A kada vas zagluše velike reči koje se neverovatnim intenzitetom izgovaraju i prenose ovih dana, otvorite bilo koju stranicu Rječnika neoriječenih sadržaja, ili uostalom bilo koju stranicu romana, i podsetite se da jezik može i drugačije da zvuči.