Kokice i tesla

Tomica Šćavina: Povratak genija (Jesenski i Turk, Oksimoron, Zagreb, 2013.)


Naučna fantatistika, bilo u književnosti ili na filmu, žanr je na koji sam posebno slab, a osobito je zanimljivo kad se u tom žanru okuša spisateljica, kao u ovom slučaju. Dakle, roman Tomice Šćavine Povratak genija ispunjava svaki uslov da me pridobije, međutim nakon iščitavanja istog, čini se da je na tim argumentima i stao.

Radnja romana smeštena je na Hvaru, tačnije u gradu Hvaru u kojem mlada žena imenom Niki Terura pokušava da se suoči sa poljuljanim poverenjem u ljude i život. Njena potraga za smislom počeće kad susretne intrigantnog izumitelja Alseta ili Prutića. Pritisnuta besparicom i strahom za život devedesetdvogodišnje bake, Niki pristaje na sumnjivi posao na jahti Kairos gde genijalni izumitelj i njegov pohlepni brat blizanac eksperimentiraju s 'kapom sreće', izumom za koji veruju da potječe od Nikole Tesle. Blizanci Prutić i Bat, od kojih je prvi genij-idealist, a drugi pohlepni materijalist, indirektno prenose priču o Tesli i Edisonu.

To je otprilike osnovac dela na koji se dalje nižu podradnje i tokovi misli od strane naratorke, tj. glavne protagonistkinje. Izdvojio bih nekoliko tematskih linija: pokušaj ironizacije instant rešenja za sreću, koja su sveprisutna i neodoljivo iritantna u savremenom društvu; koketiranje sa naukom, dakle Teslom i njegovim plemenitim zadatkom; te sramežljivo, ali ipak prisutno mapiranje položaja žene u neoliberalnom ludilu navodne emancipacije.

No, krenimo redom i gredom. Niki Terura je neobična devojka u svojoj trideset i petoj godini koja, pored svoje sumnjive prošlosti po popravnim domovima i odnosa s roditeljima narkomanima bilingvalne prirode (Amerikanac i Hrvatica), sa sobom vuče i balast nezadovoljne, razmišljajuće žene koja se teško miri sa kompromisima. Zarobljena u telu kojim nije zadovoljna ("Ja sam jedna od onih cura s kruškolikom građom – spuštena ramena, debela guzica...osim velike guzice imam i veliku kvrgu na leđima.", str. 6), Niki je uslovno zarobljena i u svetu koji od vas traži da ne izgledate tako.

To je svet koji ne može da se promeni ni ratom (kakav smo imali) ni prirodnim nepogodama (kakve sada imamo), svet u kome sve može biti neizvesno, ali ne i sudbina kapitalizma. Kako bi Slavoj Žižek u više navrata rekao, možemo zamisliti i kataklizmu i apokalipsu, ali nikako kraj kapitalizma. U takvom svetu, instant rešenja postoje samo kako bi se održao zamišljeni balans u kom se savremena individua nalazi, što će reći da samo brze i trenutne solucije mogu ići u korak sa brzinom promena savremenosti.

U taj krug instant pitanja i odgovora ušla je i glavna junakinja romana koja, kako bi mogla pomoći svojoj nani (o kojoj jedino brine) i kako bi popravila prokišnjavajući krov na kući u kojoj žive, prihvata sumnjivi posao i rad na 'kapi sreće' koja bi trebala omogućili instant sreću nesrećnim bogatašima. Naime, za 30.000 evra, osoba može upotrebom kape imati zagarantovanu sreću od makar šest meseci.

Mora se priznati da su autorkin koncept i namera u svojoj biti duhoviti i domišljati, ali ne mogu se oteti utisku površnosti u naučnom opravdavanju prisutne fantastike. Samo spominjanje Nikole Tesle i citiranje delova iz njegove biografije, te spekuliranje njegovim nedovršenim idejama, ne čine jedno delo naučno fantastičnim. Uz nazočnost nauke u rudimentarnom obliku i spominjanje mogućih teorija, nedostaje još jedan bitan element, a to je verovatnoća fantastične radnje koja se postiže kroz objašnjenja pomoću verodostojnog (stvarnog ili najavljenog) naučnog sistema.

U ovom romanu umesto toga imamo jednu Teslinu ideju o neograničenosti energije i Alsetovu kapu čije je funkcionisanje naučno objašnjeno koliko i, recimo, život posle smrti. Zbog toga bih rekao da se radi o koketiranju sa naukom, a ne o naučno-fantastičnom delu, premda je roman dobio nagradu SFERA. Svakako, treba spomenuti i nekreativne i suvišne očiglednosti kao što je anagram Tesla-Alset.



Meni najzamivljiviji deo je upravo treći apostrofirani segment u romanu, a to je položaj glavne junakinje Niki, pa i njene najbolje drugarice Anje kao savremene žene na jednom ostrvu. Nije nebitno što se radnja odvija na Hvaru te verujem (zapravo, hteo bih verovati) da autorka nije smestila radnju tamo samo zbog lepota otoka, već i zbog simbolike odvojenosti i prisustva svojevrsnog mikrosveta.

No, držimo se onoga što je u tekstu. Niki Terura sasvim jasno oslikava prezir prema statusnim konvencijama i nametnutoj ženskoj lepoti, ali istovremeno se prikazuje površnost tog prezira i prava unutrašnja borba koju vodi savremena žena u savremenom društvu. Naime, kroz pitanja koja ona postavlja (kao što su zašto, uz muški izraz 'jebivetar', ne postoji i termin 'jebivetrica') nazire se stidljivo feministički i emancipatorski pogled junakinje.

Istodobno, Niki ulazi u ralje klišea poput zadovoljenja sa statusom ljubavnice oženjenog muškarca, te opsesije svojim izgledom. Ambivalentnost u tim pogledima na život najbolje se vidi u dijalozima koje vode dve drugarice (Niki i Anja), koji po mnogo čemu podsećaju na naivnost dijaloga u serijama poput Seks i grad, ali u istom trenutku pružaju mnogo više informacija nego stranice i stranice pojedinih feminističkih teorijskih spisa. Recimo, zanimljivi dijalog o disleksiji i 'lingvističkoj revoluciji' dveju devojčica: "Pitala sam je da li ima osjećaj da joj slovo A želi zlo. Zaprepašteno me pogledala i odvratila: Ne, slova mi plešu...okreću se naopačke." (str. 19) Takav dijalog je indikativniji od mnogih pokušaja autorke da eksplicitno objasni stanje junakinja.

Dalje, i kontrast između izbora Anje da studira lingvistiku naspram jasne disleksije (revolt, bunt) i udaje sa 'tako normalnim' muškarcem kako bi zadovoljila društvene norme (kompromis) odličan je prikaz kompleksnosti borbe individue u savremenom društvu.

Međutim, pored toga što se u književnom postupku Šćavine mogu napipati obrisi socijalnog, feminističkog, na kraju i naučnog stajališta, ipak nedostaje dubine i promišljenosti u tom stajalištu. Za ironiziranje i kritiku društvenih pojava potrebni su veća eruditivnost i osebujnija teoretičnost u redovima. U tom smislu, povšnost u pristupu autorke odvela je roman na bregu lake literature, gde se kao što Niki googla o Tesli, može oguglati na tu istu socijalnu zbilju koju se navodno ironizira.

Naposletku, roman Povratak genija predstavlja lako čitljivo štivo, sa lepršavim ali i površnim stilom. Insisitranje na dijalektu u nekim rečenicama idu u korist autentičnosti jezika na Hvaru, humor je katkad veoma površan i neinventivan (kao metafora sa kovčegom i smrću, str. 15.), a retko ipak domišljat i zabavan: " ...dok hoda, Anja postaje sve manja, dok ne postane malena kao koštica koju psihognoginja usisava u svoj probavni trakst i, zajedno s prdcem, izbacuje u mračnu prazninu svemira" (str. 21). Šćavina nije ponudila mnogo toga novog u svom romanu, jednostavnim jezikom nam je pokušala predstaviti komplikovanu priču, ali se kanda sve istopilo u pokušaju. Nedostaju bolja naučna argumentacija, jači intezitet u opisima, kao i kreativniji dijalozi, kako bi ovaj roman prevazišao književnost koja nam se svakodnevno cereka sa polica knjižara sa natpisom bestseller. Sve u svemu, roman koji se brzo čita i, bojim se, zbog svega navedenog brzo zaboravlja.

Daibor Plečić
foto: Recuerdos de Pandora, Piergiorgio Mariniello

***

Dalibor Plečić (1979., Strumica) diplomirao Opštu i komparativnu književnost u Skoplju. Trenutno na master studijama iz bibliotekarstva i informatike na Beogradskom univerzitetu. Objavljivao kritike u okviru projekta Criticize This! Pored književne kritike bavi se kreativnim pisanjem proze, scenarija, kao i izvođačkom poezijom; piše za časopis Beton, ne meša malter i igra basket.