'Spiderman': Kunderovska opsesija seksom

Spiderman Zorana Ferića, knjiga od gotovo 350 stranica, sačinjena je, kako u napomeni kaže sam autor, od priča nastajalih u razdoblju dugom oko petnaest godina. O zbirkama je, osim kada ih čine priče toliko usko povezane da se o njima može govoriti praktično kao o romanu, najteže pisati kritiku: autor vam je isporučio ono što je pisao poslednjih, recimo, petnaest godina, i vi sada analizu tog raznolikog materijala treba da složite u koherentan tekst od nekoliko stranica. Ponekad postoji još jedna, neočekivano otežavajuća okolnost: u šta usidriti kritiku, oko koje ideje je graditi, u odsustvu mana i zamerki, koje su inače gotovo uvek međusobno povezane, konzistentne? Zli jezici rekli bi mi: pa, oko onog što je dobro, zar je to tako teško! Teško je, da, jer je za mene još teže od pisanja kritike o zbirkama pričama, u stvari, pisati kritiku knjige koja mi se svidela. Spiderman Zorana Ferića je knjiga koja me je zainteresovala, dirnula, zabavila, navela da, umirena njenim nesumnjivim kvalitetom i autorovom zanatskom kompetencijom, sve brže okrećem stranice, sve dok napokon nisam zaboravila da je čitam kako bih o njoj pisala tekst.

Za početak, malo ću se osvrnuti na onog slona koji još uvek žvaće svoju travku u našoj književno-kulturnoj sobi. Priče Zorana Ferića priče su muškarca rođenog 1961. godine, muškarca za koga su izrazi poput „muško-ženski nesporazum“ (str. 260) ili, recimo, poslovična „ženska intuicija“ – izraz kojeg se iz knjige ne sećam, ali koji može da posluži kao apstraktni, idealni primer onoga na šta mislim – samorazumljivi, normalni, koje nije potrebno problematizovati ili makar izbegavati. Komentarisati, međutim, iz perspektive kvaliteta knjige, da „ženska intuicija“ u striktnom smislu postoji samo kao rezultat prakse, odnosno kulture, kao i da „muško-ženski nesporazum“ može da izgleda drugačije nego što taj izraz implicira (recimo, muškarac može želeti dete, a žena slobodu, muškarac može želeti red u kući, a žena svugde ostavljati šoljice polupopijene kafe), bilo bi u ovom slučaju promašeno, čak i ako mi svaki izraz tog tipa baš svaki put zapara uši.

Spiderman je, nesumnjivo, knjiga kunderovske opsesije seksom, knjiga čiji je glavni tematski i strukturalni uzor, rekla bih, upravo Milan Kundera. Ali, ako Kundera (navodno) nikada nije dobio Nobelovu nagradu zbog mizoginije, u Spidermanu se razigrani, ali duboki cinizam češkog autora pretvara u razigranost autoironije i humora, a „objektivizacija žena“ približava obožavanju koje oseća dečak koji još nikad nije bio sa ženom. Ovo poslednje nije moje zgodno poređenje, nego Ferićev ciklus „Susjedi“. Sačinjen od četiri priče, u njemu se iz perspektive pripovedača kao deteta opisuje komšiluk – u istoj kući pripovedač i kasnije živi, samo što je dogradio bazen – i razne avanturice, pripovedačeve, ali pre svega tuđe. Karakteristični „Najpristojniji čovjek na svijetu“ osvojiće komšinicu Zlatu, mada je ona daleko iznad njegove lige, a to će i shvatiti kada ga ostavi, ne mogavši da se pomiri s njegovim poslom inženjera linija za klanje životinja. Zlata, u stvari, nije mogla da se pomiri s učmalim bračnim životom: njih dvoje su „mirno živjeli, ali nitko o njima nije govorio da su sretni“ (str. 137). Dirljiva, ali ne patetična, snažna, ali ne moralistička, ova misao samo je jedna od mnogih vrednih starog dobrog podvlačenja olovkom u ovoj knjizi.

Priča o braku najpristojnijeg čoveka na svetu i Zlate tek je treća u pomenutom ciklusu; od prve priče o nesimpatičnom doktoru koji brani psu da se igra sa pripovedačem-dečakom, zamenjujući ga (psa) istim takvim kada ugine, prelazimo na Zlatu, objekat susedskog divljenja i zavisti, s kojom će se nesimpatični doktor spetljati. Da Zlata nije samo objekat, shvatamo odmah, jer to je žena koja ne mari za konvencije. To će i potvrditi svojim napuštanjem mirnog, ali ne i srećnog braka s pristojnim čovekom. Kad Zlata ode u Nemačku da bude doktorka, poslednja priča uvodi njenu „zamenu“, balerinu Snešku koja voli da puši na prozoru, gde pak voli da je posmatra pripovedačev otac. Sneška će se na ponos komšiluka udati za poznatog beogradskog glumca – i, opet, razvesti. Kako u šali reče Jagna Pogačnik, teorija književnosti mogla bi ubuduće da prepoznaje žanr kratke priče i žanr Ferićeve kratke priče. Motivsko ulančavanje među pričama ciklusa „Susjedi“, kao i funkcionisanje strukture po principu „štafete“, tako da jedan junak predaje svoju ulogu protagoniste sledećem, karakteristično je i za ostale cikluse ove zbirke, ali i za pojedinačne priče same.

Autor motivskoj osnovi teksta posvećuje mnogo više pažnje nego što je to na prvi pogled uočljivo čitaocu koji nepažljivo guta jednu priču za drugom. Priča pod nazivom „Sine, ako voliš majku, nemoj ući kroz ta vrata“, koja je deo naslovnog ciklusa „Spiderman“, ima za glavnu junakinju postariju Macu, ženu koja se iz terapijskih razloga svaki dan kupa u pripovedačevom bazenu. Misterija nove komšinice Mace, koju pripovedaču neočekivano razrešava prijatelj Žac, sastoji se u njenoj opsednutosti sinom narkomanom à la Čiča Gorio. Otkriće misterije, o kojoj Žac natukne pripovedaču kada Macu zatekne u bazenu, odložiće se, jer pripovedač mora na radionicu pisanja. „Pokušavao sam objasniti djeci da se napetost bajke razvija između dvije scene: one strašne, kad snaha izbacuje baku iz kuće na zimu, da se smrzne, i one katarzične, kad svi vide da je snaha zmija“ (str. 279), čitamo tim povodom. Nekoliko stranica kasnije, u Žacovoj priči-u-priči, čitamo o pokušajima Macinog drugog sina Borne i njegove supruge da urazume Macu, koja rasprodaje imovinu zbog sina narkomana, koji ju je pritom istukao. Kada joj se snaha, žena očigledno pažljiva i dobronamerna, obrati sa „mama“, „Maca se tu obrati sinu, snahu ni ne gleda i veli, Borna, neću da me ova zmija zove mama (str. 284, kurziv dodat). Mada je neće izbaciti na ulicu, mamu će bez ikakvog pokućstva ostaviti sin; kad Borna usled teškog stresa prerano umre, njegova žena, zmija, pozvaće Macu na sahranu, mada joj je ova upropastila život. Priča se istovremeno gradi na dva nivoa: jednom motivskom, u ovom slučaju u dijalogu s (patrijarhalnom) tradicijom bajke, i drugom realističkom, zbog čije uverljivosti čitalac ne mora ni da uoči onaj motivski nivo kako bi u priči uživao.

Mada su priče prikupljene iz autorove petnaestogodišnje produkcije, Spiderman je zbirka motivski mnogo čvršće povezana od nekih drugih zbirki nastalih na taj način. Tome svakako doprinosi činjenica da je posredi pretežno autofikcija, pa knjizi jedinstvo daju pripovedač i elementi njegovog života: festivali, radionice pisanja, supruga, kuća, bazen. Spiderman je takođe nekarakterističan po tome što mnoge priče originalno pisane po pozivu, na određenu temu, ne samo što se u zbirku uklapaju prema atmosferi, temi i strukturi, nego su znatno bolje od prosečne priče napisane po porudžbini, za neki zbornik ili časopis (više o tome pisala sam ovde). Priča „Iskopine“, na primer, koju je autor napisao za potrebe nikada objavljenog zbornika o Palagruži, jedna je od najupečatljivijih u Spidermanu, i mada je Palagruža 1970ih miljama udaljena od piščeve zagrebačke kuće s bazenom, ljubav između starije radnice Jelene i mlađeg vojnika Marka, kao i tragedija do koje će ta ljubav dovesti, motivski i formalno se uklapaju u zbirku kao celinu. Priča „Oproštajni valcer“ je istovremeno posveta Daruvaru („najčeškijem gradu u Hrvatskoj“ [str. 72)]) napisana za zbornik Krune Lokotara Kad čujem Daruvar, i potpuno nezavisno književno umetničko delo koje se intertekstualno poigrava upravo sa Kunderom.

Ferićeve priče su, ukratko, dobre čak i onda kada bismo imali argumente da im progledamo kroz prste. Kunderovska (ne)diskretna opsesija seksom možda bi mogla da odbije nekog mlađeg čitaoca ili čitateljku, kao zaostatak jednog vremena koje prolazi, kao nešto što je pomalo cringe. Ali istinski cringe momenata u ovoj zbirci ima zapravo malo (donekle je to čitava priča „Propovjednik“, o jednom neplaniranom swingu u bazenu, i rečenica, nešto kasnije: susjedi „su sigurno vidjeli ovdje [na bazenu] i neke druge aktivnosti“ [str. 276]). Svojim kvalitetom, zanatskim umećem sa kojim je napisana, motivskom promišljenošću koja se ne zadržava na površini stvari, ali pritom ni ne zalazi u kvazi-poetske nebuloze, zbirka priča Spiderman Zorana Ferića vraća moju već tanku veru u mehanizme književnog tržišta i književnih institucija, gde je koincidencija između etabliranosti i popularnosti nekog autora/autorke i činjenice da je u pitanju dobra književnost bliža izuzetku nego pravilu.