Booksa je na godišnjem od 18.7. do 30.8.! / Booksa is closed from July 18th until August 30th!
Close
Page arrow
Piše: Dunja Ilić

Sačuvati prošlost od zaborava

Large photo 1538766017398 415434a31a5b

Foto: Unsplash.

Naslov knjige: Ja sam Autor knjige: Damir Uzunović Izdavač: Buybook Godina izdanja: 2021
Utorak
28.12.2021.

"Na pitanje o smislu života, pisac odgovara pričom o sebi", citat je Gyorgya Konrada kojim započinje roman Ja sam Damira Uzunovića, pesnika i pisca poznatijeg kao jedno od glavnih lica izdavačke kuće Buybook. I kada na sledećoj stranici pročitamo napomenu da su neki događaji i ličnosti u ovom romanu stvarni, a neki izmišljeni, mi ipak znamo da ne možemo da ga čitamo drugačije nego kao autobiografiju, ili barem autofikciju.  

O autofikciji je u poslednje vreme na ovome portalu već dosta rečeno, a rečeno je takođe o problemima kritičkog razmatranja tekstova kojima se zapisuje stvaran život autora. Gde prestaje kritika dela, a počinje kritika autora kao osobe? Srećom, uprkos nazivu koji, uparen s pozamašnom debljinom knjige, na prvi pogled obeshrabruje, roman Damira Uzunovića nije sačinjen od samozaljubljenih predstava i naknadno osmišljenih narativa koji treba da uokvire nekakvo idealno sadašnje ja. U pitanju je nepatvorena priča o životu koji su oblikovali mnogi drugi životi, i obrnuto, a koju književnošću čini autorovo umeće pripovedanja. Ne čudi što se roman našao u finalu ovogodišnje nagrade Fric, čijeg pobednika/cu još uvek čekamo. 

Knjiga se sastoji iz tri dela, ili, kako pripovedač čije ime nikada ne čujemo kaže, iz tri romana. Prvi i drugi govore o junakovom detinjstvu, treći o njegovom odraslom dobu. Ali šta je to što određuje kada se jedan period života završava, a drugi počinje? Za roman je u svakom smislu paradigmatsko njegovo prvo poglavlje, poglavlje o junakovom obrezivanju. Detalji poput nazivanja obrezivanja „kasapljenjem“, ili komšinice koja opipava dečake – samo neke dečake – kako bi proverila da li su već obrezani, anticipiraju važne teme romana, veru (i pitanje šta je uopšte vera) i rat. Ipak, najvažniji detalj, onaj kojim se poglavlje upečatljivo završava, najavljuje i najvažniju temu: u vrtiću, kada junak na zahtev drugarice skine pred njom gaće i opiše joj proceduru obrezivanja, ona na to kaže – „fuj, fuj, fuj“, i pobegne. Više nego vera, rat ili pak pisanje, junakov život oblikuje i presudno određuje, kroz tri dela ove knjige, njegov odnos prema ženama, počevši od majke koja „zna šta je za nas najbolje“ i kažnjava batinama, preko nedodirljivih starijih devojčica i „lepotica“ iz porno časopisa, pa sve do nekoliko partnerki koje će napuštati i vraćati im se dok se napokon ne skrasi. 

Prva dva dela podsećaju na Ćopićevu Baštu sljezove boje – to su opisi dečijih dogodovština, idilični i kada sadrže batine, sitne nepravde i neuspehe. Između prvog i drugog dela budi se junakova seksualnost, pa glavna tema drugog postaju pokušaji da se negde vidi ili dodirne golo žensko telo, što tekst otvara za eksplicitne opise masturbacije i dečačkih fantazija. Ovo je uspešno uklopljeno u priču o „manijaku na tavanu susedne zgrade“, nepoznatom muškarcu koji prepada žene na ulici, za kim junak i njegovi drugovi tragaju iako bi, po sopstvenom priznanju, on mogao biti bilo ko od njih (u prenesenom značenju, a možda i bukvalno). U prva dva dela dobijamo realističnu sliku života u građanskoj porodici u Sarajevu, a i šire, 70-ih i 80-ih: distanciran otac, majka koja, iako zaposlena, jedina brine o kući i deci, starija sestra koja prema bratu nema milosti, sin koji, još uvek mlad, sa ženama komunicira tako što ih budalasto, ili pak agresivno, provocira. I početak trećeg dela paradigmatski je: pred sve izvesniji rat, devojka našeg junaka na kraju odlazi sama u Francusku jer on nije u stanju da napusti porodicu. Treći deo organizovan je oko „tri očeve smrti“, i mada je junakov odnos s nekoliko partnerki glavna tema, na njegove odluke iz pozadine snažno utiče osećanje griže savesti zbog (pokušaja) emigracije u Ameriku, pojačano očevim srčanim udarom.  

Ono što je neobično za jednu biografiju, čak i ako je posmatramo kao (auto)fikciju, jeste gotovo oksimoronsko odsustvo bilo kakvih identitetskih narativa. I uprkos rečima iz epiloga po kojima je ovaj roman najviše „o njoj“, majci, da je odnos prema ženama važan za junaka romana Ja sam više je, rekla bih, implicitan, naknadni zaključak nego rezultat strukturalnog pokušaja da se jedan takav narativ proizvede. U nekoj drugoj knjizi, početna scena obrezivanja značila bi život borbe protiv verskog fanatizma, ili verske netrpeljivosti, ali ne i ovde, ovde to postoji samo u tragovima. Ono što su za čitaoca ključni momenti, tačnije, ključna pitanja, izostavljeno je: kako je junak zapravo našao prvu devojku, kako je i zašto počeo da piše, kako je otvorio knjižaru. Ali ono što je važno kada se gleda od spolja nije uvek važno i kada se gleda iznutra, za junaka/pripovedača ovog romana važnije je, čini se, detinjstvo ispunjeno pokušajima da se ženi približi, nego trenutak kada se u tome napokon uspe.  

Motiv „poziva pisca“, očekivan u autobiografiji pisca, izostaje gotovo potpuno, mi znamo za prvu knjigu, rezidenciju u Americi i pokušaje da se tamo nešto objavi, ali to je prikazano samo kao ni po čemu neprivilegovan deo života, kao jednostavno još jedan od njegovih „logističkih detalja“. U romanu Ja sam nemamo ni traga onog „oduvek sam znao da ću biti pisac“ ili „ja sam pesnik i kada ne uspevam da pišem“. Uzunović nas je, srećom, poštedeo tih opštih mesta, za njega je pisanje, barem sudeći prema ovoj knjizi, nešto najprirodnije, način da se naša prošlost sačuva od našeg sopstvenog zaborava i da se ovekoveče ljudi koji još samo u književnosti mogu nastaviti da žive. Roman Ja sam nije jednak junakovoj preokupaciji samim sobom, kao što ni naslovne reči, kako na kraju saznajemo, iako aludiraju na biografsko, nisu njegove. 

U odsustvu konkretnijih identitetskih narativa, ono što ovom tekstu daje jedinstvo jeste samo pripovedanje. Sećanja su ispričana kao priče koje su se dogodile u neposrednoj, a ne dalekoj prošlosti, a s perfekta se često prelazi na prezent („Mljekarica Darinka zvoni svako jutro oko pola šest“ [str. 62]). Sama poglavlja su poput kratkih priča koje najčešće imaju upečatljiv kraj, a uostalom i strukturu. Anegdote se granaju u opise karaktera i istorija njenih aktera, kojih je u knjizi nebrojeno – često će upravo neko pomenut usput u jednom poglavlju biti glavna ličnost sledećeg – ili pak opise mesta, običaja, ili nekih drugih događaja ka kojima sećanje dalje vodi. Junak je nekad protagonista, a nekad pasivni posmatrač dešavanja, ali čak i kada učestvuje, on uglavnom sve beleži kao neko ko s distance posmatra. Pripovedačka situacija tako se veoma približava granici sveznajućeg pripovedanja – zapravo, ta se granica neprestano i namerno prelazi, a to se pretvara u literarni postupak koji omogućava da knjiga bude mnogo više od jednostavno „autobiografije“. Na primer: „Vojo se namestio između dvije omare i dugo pišao, osjećao je kako ga duboki udisaji odnose nekud uz omare pravo u nebesko plavetnilo koje se u svitanje taman počelo rubiti zlatom na istoku Velikih Dvorišta“ (str. 101). Vojo je, pritom, krajnje sporedan lik u čiju unutrašnjost naš junak ne može imati baš nikakav objektivni uvid. Takođe, neke ličnosti, mesta ili događaji više su puta pomenuti kao da se pominju prvi put – postupak koji me podseća na Đuru Đukanova 

Uzeti zajedno, ovi postupci kreiraju pripovedanje koje je sporo, dugo i koje, kao i sadržina, prati logiku sećanja. Ja sam Damira Uzunovića roman je koji se uglavnom čita polako, ali uvek s uživanjem, nekad po jedno-dva, u nekim slučajevima možda i po desetak poglavlja u dahu (tu mislim na treći deo). A s obzirom na to da ima preko četristo stranica sitnim fontom štampanog teksta, na kraju nas hvata neka tuga što njegov svet i njegove junake moramo da napustimo. 

Korištenjem portala Booksa.hr pristajete na prikupljanje cookiea.
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu