Klub Booksa je na godišnjem do 24. kolovoza, dakle dotad ne radimo! Uživajte u ljetu! / Booksa is on a vacation until August 24th. Have a great summer!
Close
Page arrow

Repriza za budućnost

Large pexels photo 4888430

Cottonbro; Pexels.

Naslov knjige: Repriza Autor knjige: Ludwig Bauer Izdavač: Fraktura Godina izdanja: 2020
Utorak
13.07.2021.

Nebrojeno puta smo mogli čuti i sami ponoviti da je danas teže zamisliti kraj kapitalizma nego kraj sveta. Takođe je veoma popularno reći da je teško zamisliti svetlu budućnost, zapravo teško je zamisliti budućnost uopšte jer smo svedoci realnosti u kojoj je prošlost mnogo izvesnija od budućnosti. Budućnost je dakle predodređena za crne holivudske scenarije u kojima osim za zombije, nuklearne kataklizme, glad, smak civilizacije kakvu poznajemo, nema više mesta za Star Trek uređenja i primat nauci, istraživanju i umetnosti. Postoji sijaset razloga zbog čega je to tako, postoji takođe čitava filozofija tog pesimizma i eshatologije, ali što bi rekli sarajevski Nadrealisti: "To neće biti tema naše današnje emisije", makar ne u tako uopštenim okvirima. Tema ovog teksta (emisije) jeste budućnost i jeste sunovrat civilizacije, konkretno u romanu Ludwiga Bauera Repriza.

Ludwig Bauer je prozaista dugo, još od svojih gimnazijskih dana i do sada je objavio četrnaest romana. Za roman Zavičaj, zaborav nagrađen je nagradama Meša Selimović, Fran Galović i Kiklop za 2011., a za roman Muškarac u žutom kaputu dobio je nagradu Vladimir Nazor za 2018. 

Repriza je njegovo poslednje ostvarenje i predstavlja nedvojbeno distopijski roman o smaku sveta koji se usled nuklearne kataklizme pretvorio u opasno i ekološki nesnošljivo mesto za život. Brojni nuklearni ratovi prouzrokovali su klimatske promene usled kojih su područja na nižim nadmorskim visinama opterećena otrovnim gasovima koji u obliku toksičnih oblaka sežu do planinskih visina. Tek iznad njih, u višim delovima planina se može živeti u najrudimentarnijim oblicima bitisanja karakterističnim za život pre društvenih uređenja. Radnja u romanu prati petnaest protagonista koji su se nalazili u trenutku ključne katastrofe u sanatorijumu (čitajte laboratoriji!) u kojem su, budući da su posledice radijacije već bile prisutne, prošli kroz efikasne eksperimente doktora Mandelbauma, koji je od njih napravio gotovo pa mutante, otpornije na radijaciju i fizičke spremnije.

Naravno, pratiti družinu od četiri muškaraca i jedanaest žena kroz pustolovine novoga sveta u kome se sve mora ispočetka samo je po sebi dovoljna građa za radnju koja može vibrirati od antiutopije do avanture i pružiti puno toga zanimljivog. Njihov se nomadski život, pored osnovnog cilja – preživljavanja i izbegavanja kontaminiranih područja – suočava sa puno otvorenih pitanja na koja je potrebno da skupina da odgovor. Obnova vrste, postavljanje temelja novog poretka, religijska pitanja, pitanje incesta, pitanja prevlasti, poštovanje demokratskih principa su samo neke od zubatih briga sa kojima se suočavaju, a koje ne mogu olako rešiti. Bauer je naraciju romana stavio u prvom licu kroz lik Michaela kojeg sama grupa nakon odlaska dr. Mandelbauma postavlja za vođu. Pobunom najjačeg među njima, Nicolasa, koji kao otelotvorenje autokratskog i diktatorskog svetonazora prethodnog sveta suprotstavlja svoje viđenje budućnosti demokratskom i popustljivom Michaelu, stvara se antagonizam dvojice protagonista. I ovde bih se zadržao na ovoj dihotomiji dvaju likova putem koje autor pokušava predstaviti ambivalentnost ljudske prirode, ali možda na jedan simplifikovan način.

Naime, nema nikakve sumnje da novi život koji likovi u romanu pokušavaju uspostaviti, a tiče se najrudimentarnijih potreba čoveka kao bića, mora naići na slične probleme koji su morili i prve ljude te da se u takvim okolnostima ne može jadikovati nad time da nema interneta ili produženog espresa, već da se najjednostavnije mora preživeti: individualno svako ponaosob, ali i generalno, svi kao vrsta. Ovde se postavlja pitanje da li je iskustvo koje ti ljudi nose sa sobom, jer su ipak živeli u svetu pre katastrofe, može njima koristiti ili ipak stvoriti još problema. Da li se prethodne greške mogu izbeći te kako možemo ustanoviti šta su to greške čovečanstva? Koji je to ispravni pristup organizovanju ljudi, koji će najbrže i najefikasnije voditi ka opstanku čovečanstva? Bauer u romanu kroz diskusije protagonista postavlja i pitanja kao što su: da li je potrebno ukinuti svaku religiju, onemogućiti je još u zametku jer su religije donele previše zala u istoriji, može li se primenjivati baš uvek princip demokratskog prava („jer demokratija često omogući budalama da postignu svoj cilj“), da li je fizičko kažnjavanje ispravno i katkad opravdano itd. Kroz odnos Michaela i Nicolasa u romanu se nameće dilema demokratije i autokratije, ali i retrospektivno preispitivanje ljudskih odluka u prošlosti, kroz naknadnu pamet junaka u romanu. Autor se svojim preferencijama jasno stavlja na stranu Michaela jer čitav svet fokaliziramo na koncu kroz njegov vizir, međutim ostaje otvoreno pitanje da li su ljudi osuđeni na to da moraju iznova prolaziti dečije bolesti koje su već njihovi preci preležali. Kao formulu pomirenja dvaju pristupa, Bauer je predstavio najučinkovitiji koncept „Vijeća Majki“ u prevodu – koncept matrijarhata – kao boljom opcijom u odnosu na patrijarhat.

Sva su ova pitanja dobro pokrenuta u romanu. Međutim, problem nastaje u nedovoljnoj obradi istih jer se radnja u romanu njih samo dotiče, praktično ih autor okrzne svojim interesovanjem, ali ih ne dovodi do narativnog ishodišta. U odnosu Michaela i Nicolasa postavljano je pitanje društvenog uređenja, ali je tipizacija u stilu „sila klade valja, ali um caruje“ svođenje iskonskog pitanja društvenog uređenja na binarnu kategoriju, na crno i belo zanemarujući polivalentnost i nijansiranost ljudske društvene i partikularne psihologije. Čini se da je potrebnija podrobnija analiza ličnosti dvaju likova kako bi se njihove karakteristike objasnile kroz situacije u kojima se nalaze. Naspram modela loš momak i dobar momak, u stilu vestern crnog i belog šešira, potrebna je nijansiranost, a ne tipizacija, onda bi njihovi modeli ponašanja i metafora onoga što predstavljaju bili uverljiviji. Također, Bauer nudi koncept matrijarhata ili primat odluka žena u romanu, međutim čitavu radnju i dimenziju dela nose muški likovi. „Vijeće Majki“ je više nominalna struktura koja postoji poput mrtvog slova na papiru jer se u svim krucijalnim trenucima okretaj narativnog zavrtnja pokreće muškim aktivnostima i muškim odlukama. Stoga, njihova reč u sukobu i priklanjanju članova jednoj ili drugoj strani ostaje samo prazna reč, koja je tu kako bi dala privid da se veće išta pita.

Signifikativan je postupak u romanu kojim se radnja nije ogradila na konkretne narode i prostore našega sveta. Štaviše nekoliko puta je napomenuto da je jezik kojim se koriste likovi zapravo engleski. Balkan se spominje samo jednom: „I otac mu je umro od istoga oblika karcinoma, iako tek u devedesetoj godini, i to u jednoj od onih malih balkanskih zemalja koje se čas ujedinjuju sa sebi srodnima, čas rastaju u krvavim sukobima jer ne žele prihvatiti da su međusobnom sire.“ (str. 322.) S obzirom na okolnosti u našoj zbilji te na one još gore u realnosti romanesknog dešavanja, ovo je možda najbolji osvrt (najpozitivniji makar) na brdovite balkanske dežele, što se postjugoslovenske distopijske literature tiče. Najpozitivniji osvrt jer osvrta nema. Ova indiferentnost štiva u odnosu na naš region, zapravo je iskorak u odnosu na specifične osobine ovdašnje distopije jer se ne dotiče zajedničke društvene i istorijske pozadine, ostalih stresova, ratova i zajedničkih maštarenja, već naprotiv hrli ka univerzalnom štivu koje svoj odraz može naći u svekolikom svetskom čitaocu.

Postoji uverenje, koje je iznosio Žan Gatenjo, da utopija ne spada u naučnu fantastiku, dok je distopija naučnofantastičan žanr. Po njemu utopija je slika sveta kakav bi trebao biti, a antiutopija kakav bi mogao da bude. Oko utopije možemo polemisati, ali o potonjem podžanru možemo se mirne glave složiti. Pitanje je zaista kakav bi svet mogao biti ako uzmemo u obzir sve parametre današnjice, i da li je Repriza roman koji daje sasvim moguću verziju budućnosti. U tom segmentu, maštovitom i imaginarnom, rečju naučnofantastičnom, Bauer je odradio dobar zadatak. Ponudio je razigran, imaginativan i inspirirajući tekst kojeg je i zabavno čitati. Ipak, s druge strane u obradi partikularnih likova autor je mogao temeljitije pristupiti i pripisati im humaniju dimenziju jer su i pored genetskih intervencija ipak u pitanju ljudi, ne roboti i ne vukovi, već tu negde između – ljudi.

Možda će vas zanimati
Kritike
Homepage grinch 2 28.12.2016.

Zimski Bookser 2016.

Izdvojili smo pet kritika o iznimnim domaćim knjigama koje smo čitali 2016. godine. 

Piše: Booksa

Kritike
Homepage karusel 12.03.2012.

KRITIKA 142: Ludwig Bauer

'Karusel' priča o malim ljudima koje su ideologije uhvatile nespremne, o strahovima i predrasudama palanke i (ne)spremnosti da se one prevaziđu.

Kritike
Homepage 2349 15.05.2011.

KRITIKA 118: Ludwig Bauer

'Zavičaj, zaborav' napisan je šezdeset godina prekasno, u trenutku u kojem je diskurs o Drugom svjetskom ratu izgubio svoju važnost i svoj semantički potencijal .

Korištenjem portala Booksa.hr pristajete na prikupljanje cookiea.
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu