Page arrow
Piše: Dunja Ilić

'Put na Solaris': Između distopije i bizarnosti

Large conrad ziebland age97zp xvo unsplash

Conrad Ziebland, Unsplash.

Naslov knjige: Put na Solaris Autor knjige: Rade Jarak Izdavač: Jesenski i Turk Godina izdanja: 2023
Utorak
19.12.2023.

Februara 2021. godine, u Guardianu se pojavio članak o devetnaestogodišnjem Britancu Džozefu Flavilu koji se probudio iz kome nakon što ga je 1. marta 2020. udario auto. Flavil je pao u komu u trenutku kada se tek malo više govorilo o nekakvom virusu iz Kine, a probudio se okružen medicinskim osobljem obučenim kao na filmu. Umesto da ga roditelji dočekaju pored kreveta, morao je da se uključi na video-poziv, tokom kojeg su oni pak morali da mu saopšte, takođe kao na filmu, da je u toku svetska pandemija.

Put na Solaris Rade Jarka, posvećen Stanislavu Lemu i Andreju Tarkovskom, nastavlja tamo gde ova dvojica autora u svojim delima staju: u trenutku kada se psiholog Kris vrati na zemlju, nakon vremena koje je u svemiru trajalo kratko, ali tokom kog je ovde prošlo više od trideset godina.

Flavilov slučaj pao mi je na pamet između ostalog i zbog toga što je Kris, boraveći u svemiru, propustio upravo niz svetskih pandemija izazvanih „novim, mutiranim“ virusima. Jarkov roman objavljen je juna 2023., u trenutku kada su na svetskoj sceni već aktuelni i neki novi nesrećni događaji, pa ne čudi što Kris takođe saznaje da je, u njegovom odsustvu, bilo i „opakih sukoba na rubu nuklearnog rata“ (str. 124). Ali sve je ove probleme, koliko-toliko, rešila „Svetska vlada“: problem pandemije tako što je izmislila vakcinu, a rat – pa, to Jarak ne precizira, možda jer je okončanje opakih sukoba na ivici nuklearnog rata i za nas same još uvek u budućnosti. U svakom slučaju, Jarkov Put na Solaris je ono šta-je-bilo-posle za kojim fanovi mnogih kultnih filmova žude – pitanje je samo žude li za njim i fanovi Solarisa, i šta su od ovog nastavka dobili.

Već je Lem bio nezadovoljan filmskom verzijom Tarkovskog zbog toga što je skrenula pogled sa filozofskih rasprava o svemiru i smislu života na pitanje ljubavi i krivice. Kako se Jarkov distopijski nastavak uklapa u vizije bilo kojeg od ove dvojice autora? (Ima još obrada originalnog Lemovog Solarisa, ali, budući da Jarak knjigu posvećuje Lemu i Tarkovskom, možemo da zaključimo da su ovi predlošci relevantni.)

Treba reći da Put na Solaris nije baš samo „nastavak“. Više od polovine ovog romana od 200 stranica donosi priču koju smo već pročitali, odnosno pogledali. Za one koji nisu: psiholog Kris Kelvin odlazi na Solaris da utvrdi ima li razloga da se s istraživačkim projektom, koji već uveliko ne daje rezultate, nastavi; tamo ga dočekuje rasulo izazvano dejstvom planete koja na stanicu šalje „goste“, replike osoba iz prošlosti na stanici prisutnih naučnika; i sam momentalno dobija svog „gosta“, suprugu koja je izvršila samoubistvo, zbog koje će zanemariti svoju misiju. Glavno pitanje Jarkovog Solarisa je: zbog čega ponoviti već poznati zaplet na više od polovine stranica. Možemo da kažemo da je to kako bi i čitalac koji nije upoznat sa pričom o Solarisu mogao da uživa u ovom romanu. Međutim, zadovoljiti se tim odgovorom značilo bi potceniti autora – valjda nije takva praktična zamisao jedino čime se vodio. Čak i ako jeste, pitanje je šta ishod, odnosno, tekst kao celina, na kraju znači.

Jarkov postupak Matko Sršen u svom blurbu naziva „prepričavanjem“ filmske verzije „na svoj [odnosno Jarkov] način“. Prepričavanje, u ovom slučaju, znači naravno verbalizaciju onoga što su kod Tarkovskog pokretne slike. U praksi, Jarkov način sastoji se iz domišljanja onoga što je kod Tarkovskog neizrečeno, blagih promena koje usmeravaju ka određenom značenju, pa i konkretnog odstupanja od onoga što prikazuje film. Dok još ne shvati da roman sadrži „nastavak“ poznate radnje, čitalac je pomalo zbunjen bizarnošću literarnog uratka koji ima u rukama. Recimo, kada završe gledanje snimka sa saslušanja naučnika koji je ranije boravio na Solarisu, kod Jarka, Krisova ujna prokomentariše dotičnom naučniku da mu „uniforma savršeno pristaje“ (str. 25). Kod Tarkovskog, ona mu kaže da je „bio veoma lep“. Njena prethodna rečenica je u oba slučaja praktično ista: „Znam vas već mnogo godina, a sada sam shvatila da vas uopće ne poznajem“ (str. 25). Razlika je potom i u tome što se, kod Tarkovskog, naučnik ženinom komplimentu zahvaljuje i skromno kaže da to „nije istina“, dok kod Jarka on „nije odgovorio, gledao je u pod“ (str. 25).

Čemu ovo cepidlačenje? Pa, cepidlačenjem bi možda mogle da se nazovu same promene koje unosi Jarak. Tekst na momente deluje kao da je posledica brainstorminga na temu Solarisa, zadatka da se, bez konsultovanja ekrana, prepriča film. Sršen naziva Put na Solaris „prvim remakeom u suvremenoj hrvatskoj književnosti“. Filmski rimejk opravdava želja novog režisera da filmski iskaže svoju viziju iste priče, iste radnje, ili, manje romantično, namera da se kapitalizuje na neočekivanom uspehu nekog nezavisnog ostvarenja. Većina promena koje unosi Jarak deluje u najmanju ruku neobjašnjivo, a možda i potpuno besmisleno, osim ako zaista nije posredi „prepričavanje“ isključivo po sećanju na davno pogledan film – u kom slučaju su te promene i dalje besmislene, u uskom značenju reči. Odluka da se na više od polovine stranica romana prepriča već postojeće umetničko delo (a ne da se, na primer, intertekstualno na njega referiše, da se prenese u neko drugo vreme, na drugo mesto), filmsko delo, da, ali takvo koje je rađeno po literarnom predlošku, i sama naposletku deluje nerazumljivo.

Ključna, zapravo, jedina važna razlika između filma i prve polovine Jarkovog romana nalazi se u predistoriji Harinog (kod Jarka Khirinog) samoubistva, tačnije u odnosu Khire i Krisa. Kod Tarkovskog (kao manje-više i kod Lema), Khira i Kris su imali neodređene probleme u vezi, a kada je Kris iz inata odlučio da prihvati posao u drugom gradu, Khira se ubila laboratorijskim uzorcima koje je on ostavio u frižideru. Iako mu je suptilno zapretila da će to učiniti, on je odlučio da na pretnje ne „nasedne“. Kod Jarka, Kris je načuo da se Khira viđa s nekakvim poznatim kompozitorom. Iako nikada ništa nije pouzdano saznao, a Khira je negirala, Kris je, uvređen, otišao, i nije joj se javljao na pozive, nakon čega je ona izvršila samoubistvo. Najvažniji je sledeći detalj: kod Tarkovskog, kada ga Khirina nova verzija pita zbog čega je ona to uradila, zbog čega se ubila, Kris odgovara – mora da je osetila da je nisam stvarno voleo, i dodaje – tebe volim. Kod Jarka, o ovakvim moralnim i emocionalnim dubinama nema ni govora. Njegov Kris će do poslednje stranice insistirati: „Pokušao sam izmjeriti ono što ljudski mozak ne može i, nakon svega, shvatiti svoju krivicu. Nisam je mogao pronaći“ (str. 190). Čini se da te krivice zaista ni nema: osim što daje konkretan povod njihovom razilaženju, Jarkova izmena krivicu, ako je baš i ne nameće Khiri (jer ona Krisa možda ipak nije varala), svakako u značajnoj meri oduzima Krisu, dajući konkretno, jasno shvatljivo opravdanje za njegovu tišinu, ma koliko tragičnu.

Upravo pitanje krivice (a na tome je Tarkovskom zamerao Lem) presudno je za tumačenje filma Solaris; Khirina pojava je u vezi s Krisovom savesti, što je upravo i uzrok „ludila“ od kojeg pate i preostali naučnici na stanici. To pitanje ujedno je i jedan od razloga zbog koga je Solaris Tarkovskog univerzalan, a ne samo naučno-fantastičan, filmski klasik. Kod Jarka, kao što sam pomenula, izostaje dubina koja postoji kod Tarkovskog. U romanu, kada govori o krivici, Kris misli pre svega na činjenicu da je posle povratka proveo tri godine u zatvoru, zbog „zanemarivanja dužnosti“ i „zloupotrebe resursa“ (str. 118). On će više puta aludirati na to kako je njegova slabost/krivica jedino ljubav. Čini se da on ne shvata da je na Solarisu zaista zanemario dužnost i proveo vreme s Khirom, umesto sastavljajući izveštaj – tim gore što je prošao vojnu obuku. Zanimljivo je, međutim, da u romanu nema indikacija da postoji autorska svest o Krisovoj iskrivljenoj percepciji. Autor deli tačku gledišta sa svojim junakom zbog toga što su, rekla bih, Krisova kazna i životarenje nakon kazne zamišljeni kao kritika distopijskog sveta u koji se vratio, odnosno kritika našeg sopstvenog sveta i pravca u kome smo se krenuli.

Svet u kome se Kris posle povratka obreo jeste svet sačinjen od otuđenih, neprijateljski nastrojenih individua u prekarnim pozicijama, svet lišen smislenog međuljudskog kontakta, i smisla uopšte. U svom tekstu za portal Moderna vremena, Franjo Nagulov komentariše: „kriza energenata i virusna pandemija koji su doveli do prevrata na Zemlji teško da idu pod ruku s civilizacijom koja je naučila putovati nadsvjetlosnom brzinom.“ Meni se čini da je poenta upravo u tome što smo naučili da putujemo nadsvetlosnom brzinom, a ipak ništa „nismo naučili“; to mi se čini i vrlo realističnim. Uostalom, to je i jedna od poenti filma Solaris (kao i ovog romana): silna kvantitativna istraživanja i podaci o toj planeti, ali nikakav idejni – ili pak emocionalni – okvir kojim bi se oni obuhvatili. Jarkova slika „Centralnog ureda za administraciju“ u kome ogromni kompjuteri koji zamenjuju ljude bruje toliko da prozori vibriraju, veoma dobro oslikava svet u kome se, ispod vrha gde sve glatko funkcioniše, nalazi čitav ledeni breg onoga što to čini mogućim, od dece koja u Africi rudare kobalt za baterije, do Googlovih data centara koji fizički skladište naše „digitalne“ podatake. Jarkov distopijski svet, mada idejno ne naročito originalan, ipak je upečatljivo ocrtan: to je svet na umoru, a uznemirujuć utisak da nema obnove, da smo na kraju, izbija kako iz slikovitih detalja (na primer, prekopano groblje zamenjeno zgradom), tako i iz Krisovog beznadežnog životarenja, koji se međusobno značenjski efektno reflektuju.

Ipak, kako kaže i Nagulov, ostaje pitanje zbog čega je Jarku za razradu ove distopije bio potreban Solaris. Odgovor u romanu nije jasno ocrtan, a ukoliko bismo želeli da ga učitamo, verovatno bi imao veze upravo s ljubavlju zbog koje Kris zanemaruje dužnost, a za koju, nakon nekoliko decenija patnje, na zemlji više niko, čini se, nema kapaciteta; ovakav razvoj reflektuje/anticipira i neuspeh misije na Solaris. Ovo tumačenje bi objasnilo Jarkovu odluku da u svojoj priči izmeni samu suštinu Solarisa Andreja Tarkovskog, odnosno da ideju krivice zameni idejom ljubavi. Ali ovi vrlo komplikovani značenjski zahvati, mada se naslućuju, tekstualno nisu dosledno razrađeni, na čitaocu je da pravi spoljašnje veze (umesto da iščitava unutrašnje) i da nagađa.

Zbog svega toga, Put na Solaris ostaje - više nego uspešno književno delo - jedan relativno bizaran remake koji može da bude zanimljiv i fanovima Solarisa i fanovima distopije – a i književnim kritičarima, budući da otvara neka neočekivana pitanja.

Možda će vas zanimati
Kritike
Homepage canva   hear shape book paper 02.09.2019.

Kako pisati o ljubavi?

'Suha palma', 'ljubavni roman za odrasle' Rade Jarka ispričan je poput slagalice koja se razjašnjava na samom kraju.

Piše: Vladimir Arsenić

Kritike
Homepage puzzle 28.10.2013.

KRITIKA 202: Rade Jarak

'Yu puzzle' nesumnjivo želi da napravi otklon od žanra istorijskog romana i da progovori o dublјim egzistencijalnim 'istinama'.

U fokusu
Homepage tokio 07.02.2013.

Esej: Stranac u domaćoj književnosti

O specifičnosti pisma Rade Jarka na temelju analize djela 'Enciklopedija očaja' i 'Japanski dnevnik'. Piše: Lamija Neimarlija.

Kritike
Homepage 447 12.01.2012.

Criticize this!: 'Japanski dnevnik'

Jarak nastoji prikazati svijet ispražnjen smislom, po uzoru na Kafkinu neklasičnu fantastiku, a takav nalazi u Japanu.

Kritike
Homepage 2475 25.09.2011.

KRITIKA 128: Rade Jarak

Crvena nit autobiografske knjige Radeta Jarka nije toliko njegov bogat kopulativni život i evropske erotske avanture već stara dobra i patetična potraga za ljubavlju. 

Preporuke
Homepage 2301 29.03.2011.

Začitavanje: 'Wakamono'

Rade Jarak je u svom kratkom romanu eksperimentirao sa svime što se dalo, a rezultat je i više nego zanimljiv.

Korištenjem portala Booksa.hr pristajete na prikupljanje cookiea.
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu