Postapokaliptično zlodušno proročanstvo

Ako smo pre jedno desetak godina svedočili raširenom diskursu među intelektualnom elitom o početku kraja neoliberalnom kapitalizmu kakvog poznajemo te ako su tada i radikalni levičari bili skloni „Fukijamiziranom“ pogledu na izvesnu budućnost u kojoj nema mesta društvenim promenama, danas možemo mirna srca reći da se svet već počeo menjati. Još od 1989. i famoznog pada Berlinskog zida (premda je sam proces počeo deceniju pre toga, ali to je već druga priča) i predstave od kraju društvenih promena, svedoci smo kulturnog obrazca po kome je budućnost mnogo izvesnija od prošlosti i predstave sveta u kojoj je spekulativnost obuzela događanja iza nas, dok je one koje slede uglavnom obojila kataklizmičnom i eshatološkom bojom. Tako je distopija, antiutopija uveliko ušla u umetnički izražaj te smo pored holivudskih predstava smaka sveta, apokalipsi, beznađa, uveliko svedoci sličnih takvih umetničkih artikulacija u književnom izrazu, još bitnije zas nas i kod spisateljica i pisaca na ovim prostorima takođe.

Josip Mlakić je odveć poznato ime na ovoj književnoj sceni, a već se i prije okušao u žanru naučne fantastike, ili makar u njegovom podžanru: distopije. Osim toga, Mlakić je autor više romana, zbirki priča i zbirke pesama. Da nabrojimo samo nekoliko – roman Živi i mrtvi donio mu je 2002. V.B.Z.-ovu nagradu za najbolji neobjavljeni roman. Istoimeni film u režiji Kristijana Milića osvojio je osam Zlatnih arena na Pulskom festivalu i mnoštvo drugih filmskih nagrada. Nagradu Vladimir Nazor 2014. dobio je za roman Svježe obojeno, a nagradu za najbolji domaći kriminalistički roman dobio je dva puta, za Božji gnjev 2014. i za Crni gavran i bijele vrane 2018. Za roman Skica u ledu dobio je Nagradu Mirko Kovač 2018. Posle romana Planet Freidman, koji je takođe bio distopijskog karaktera, novi roman O zlatu, ljudima i psima je drugi roman sa sličnom tematikom i pristupom, međutim ipak sa jednom esencijalnom razlikom: ovdje radnja jasno smeštena na Balkanu, konkretno u Bosni i Hercegovini.

O zlatu, ljudima i psima predstavlja triptih o jednoj turobnoj realnosti godine 2084. (jasna aluzija na Orwellovu 1984.) u kojoj prepoznajemo karikaturalne komponente i strukturu današnje zbilje. Zapravo, ovaj mi se roman učinio kao velika i proširena Koraksova karikatura, jedino što se Mlakić pobrinuo da nas njegova „karikatura“ više zabrine, a malo manje (čitati: nimalo) nasmeje. U fokusu dela nalaze se tri priče smeštene u tri entiteta nečega što je, premda u romanu neimenovano, po svemu sudeći buduća Bosna i Hercegovina. Prva se priča događa u Republici Trećoj (neka buduća i ostvarena Herceg Bosna), dakle hrvatski entitet; druga u Jednoj Jedinoj iliti bošnjačkom entitetu i poslednja, i ne manje strašna, u Republici Vojnoj, srpskom entitetu. Sva tri entiteta imaju zajedničke odlike: klerikalnost, zatucanost, militantizam te diktaturu najstrašnijeg oblika. U romanu se lako može zaključiti koji je koji entitet jer je sekularnost zamenjena potpunom klerikalnom dominacijom katoličanstva, islama, odnosno pravoslavlja, trima ekskluzivnostima i prepoznatljivostima na kojima insistiraju recentni predstavnici u današnjoj Bosni. U Mlakićevom delu oni su omeđeni bodljikavom žicom, ljudi se međusobno između entiteta ne susreću (osim slučajno preko žice). Valja istaći i jednu pikanteriju u romanu kao što je rečenica: „U godini je tristopedeset dana.“ (str. 85.) Iako je sitnica u moru redova, njome je autor možda natuknuo i promene u kalendaru, promene sunčanih dana, ozonsku rupu, globalno zagrevanje, ko li će ga znati, no kako nije dalje ništa slično spomenuo, ostaćemo na tome da je samo možda mali pendžer prema mogućim spekulacijama, ipak nedovoljno obrađenim.

Prvi deo romana pripoveda o starcu koji se zaputio na Pukovnikov trg u velikom gradu, u hodočašće kako bi izlečio svog sina idiota. To je izlečenje naravno moguće samo „čudom božjim“, a katolički bog bi to ludo mogao sprovesti naravno putem crkvenih i državnih organa te republike. Republika Treća nema više na svojoj grbači strane faktore i tuđe vlasti, ali u 2084. godini vlada neviđeno siromaštvo, zemlja je pusta i ne rađa, starac na svom putu jedva sreće ljude, a kada se to desi može samo s njima podeliti koju konzervu bajate i nedovoljne hrane, i u sebi prisetiti se kako je nekada imao neki stari auto. U tom svetu u kom policajci opominju da se ne kaže „bolesnog sina“ već „bolesna sina“, gde su od ljudske kreacije ostali samo temelji crkve, u kom najbitnije funkcija trga jeste streljanje grešnika, kanda nije ništa ostalo do ljudske destrukcije i beznađa.

Preko plota, nalazi se Jedna i Jedina, državni entitet u kome pratimo priču Almira, „jaramaza, grješnika“ koji nožem presuđuje svojoj ženi i njenom ljubavniku Hodži (nekoga koga u toj državi tek ne smeš dirati), a pre nego što pobegne u šumu da traži drevno zlato, ostavlja svog sina Mirzu u sirotištu. Ni u ovom delu ovog mikro sveta kome bi Severna Koreja mogla pozavideti ne nedostaju streljanja, vešanja, represije i veliki spomenici, ovoga puta ne Pukovniku kao u Republici već Bakiru Hrabrom. Treći deo romana posvećen je priči o Petru, koji se nošen grižnjom savesti i sećanjem na njegovu sestru s posebnim potrebama oglušuje o naređenja silovateljskog starešine te mu umesto poslušnosti šalje metke u telo i odmeće se u alternativu – pokret otpora. Sasvim je drugo pitanje kako se taj otpor na kraju završava. U Republici Vojnoj je posve ista shematika, pravoslavlje na steroidima, kultura silovanja je sasvim podrazumevani način ponašanja nadređenih, a mesto Isusa ovoga puta zauzeo je spomenik Đeneralu. Naravno, ne treba puno predznanja da se razume ko su Pukovnik, Bakir Hrabri i Đeneral, posebno ne ako se zna da je Srebrenica u toj dalekoj godini dobila naziv Ratkovo.

Nakon što ovako pobacamo konture ovog štiva, dobijamo predstavu o kakvoj grotesknoj realnosti nam autor pripoveda, preuveličanoj do kataklizmičkih razmera, ali ne i nemogućoj, ako uzmemo u obzir današnje društvene tendencije. Bolje bi bilo stoga, okarakterisati ovaj roman kao postapokaliptično zlodušno proročanstvo o mogućoj (koliko god hteli da ne verujemo u to), veoma mogućoj radikalizaciji sadašnjosti u skutima budućnosti. Ne treba ići predaleko, dovoljno je da prelistamo današnje novine i ustanovimo da se retorika vratila u devedesete, da su podele i dalje čvrste i neumitne, da političari mašu nacionalizmom pa i klerikalizmom, a da je kaksitokratija temelj klimave buduće realnosti.

Likovi običnih ljudi povezuju tri priče u romanu, kako se one kreću shvatamo da su te verske militarizovane republike zapravo neka naša nova varijanta srednjeg veka u kome su se objedinili vojna hunta i inkvizicija, a svaki je otpor (što bi Borg iz Star Treka rekao) futile. Svi protagonisti su pripadnici nižih slojeva u svetu neravnomernih raspodela dobara (zvuči poznato?), u svetu u kome se prožimaju najsavremeniji dronovi, koje poseduje država naravno, mobilni telefoni, ali i prastare mačete, sablje, konzerve, praistorijska ovisnost o vatri te bekstvo i zaslon po pećinama. Uznapredovala tehnologija privilegija je viših slojeva državnog i crkvenog aparatusa, dok je ostatak osuđen na potpun insularizam od toga i siromaštvo. Ovde nisu prisutni tornjevi kao u Planetu Freidmanu, i slične fizičke i jasne nedostupne tvrđave, ali je distinkcija kompletno vidljiva i jasna.

Ovo je čini se jedna od značajnih karakteristika romana. Naime, pored toga što je radikalizovao prugu na kojoj se nalazi bosanski, pa i balkanski voz, Mlakić je tematizovao i problematizovao globalnu temu propadanja „predatorskog kapitalizma“, te njegovog transformisanja u čudovište gde je demokratija sve manje dobrodošla. (Što bi rekao Žižek: Kina je danas najbolji dokaz tome.) Društvo u kome se nalazimo i mi koji nećemo (najverovatnije) dobaciti do 2084. predstavlja sistem pun unutrašnjih antagonizama, sustav koji se radikalizuje usled svoje spiralne kretnje oko njegovog visočanstva – profita. Politika odavno nije subjekat, već objekat, alat u rukama kapitalizma koji srlja u autokratiju. I baš kao u romanu Josipa Mlakića – nigde alternative na pomolu.

U romanu se posebno ističe lik Selmana, kojeg susrećemo u drugom delu te koji predstavlja personifikaciju te nemogućnosti izbora. Selman citira Ričarda III iz Šekspirovog dela, međutim i sam je personifikacija istog, te predstavlja jedno snažno otelotvorenje današnjih moćnika, kojima je sve dozvoljeno jer su moćni i bogati. Selman je radikalna varijanta latinske izreke Quod licet Iovi, non licet bovi. Takođe neodoljivo podseća na sudiju Holdena, iz romana Krvavi meridijan Kormaka Makartija. Selman je okrutan, bezosećajan, olicetvorenje fizičke moći ispod koje se saginje slabiji, on vezuje Almira poput kera, a njegova zlodela zbog kojih je u bekstvu su najokrutnija moguća. Međutim, njega autor nije opisao kao monstruma, već kao pravo oličenje i ishodište zla. Selman jeste karikatura današnjih elita, njihove bezočnosti, bestidnosti i bezobzirnosti, ali on ne završava slavno. Naime, u svim trima pričama susrećemo neznatan, ali prisutan pokret otpora protiv diktature. Taj je otpor najživahniji u trećem delu, ali istovremeno i najfigurativniji, čemu svedoči Petrov ciklični put od odmetnika do člana elitnih jedinica.

O zlatu, ljudima i psima je delo koje su u svom naslovu sadrži tri najznačajnija elementa Mlakićeve predodžbe o budućnosti, a još pre o sadašnjosti. Zlato kao večna potreba čoveka za materijalnim bogatstvom, ljudi koji se gađaju kamenjem preko bodljikave žice (Almir i njegov sin Mirza bacaju kamenje na starca iz prve priče, samo zato što su se slučajno videli preko žice), ne znajući ni sami kako su dospeli do pitanja elementarne egzistencije, te psima, jedinoj nadi u postojanje odanosti, skromnosti i dobroćudnosti. Psi su, ako se može tako reći, jedini "ljudi" u ovom romanu, i autor je svesno insistirao na njihovoj bezrezervnoj dobroti. Pas je pratilac u svakoj od priča: od onog koji je pratio starca do Mirzinog psa za kojeg je njegov otac morao lagati da nije uginuo.

Sve u svemu, igrom slučaja kanda nema drugog pisca o kome sam više osvrta napisao te Mlakića sada već doživljavam poput nekakvog mog faha, i priznajem postao sam subjektivan, ali roman O zlatu, ljudima i psima valja odista pročitati, što zbog činjenice su njegove tematike daleko od efemernih, a bogami i zbog činjenice da je deo našeg skromnog SF korpusa. U Planetu Freidman je tokom čitavog plota romana provejavala ravan neutemeljenog optimizma prikazana kroz nadu koja se budi u toplim odnosima glavnih junaka, a koja ipak nije imala svoju suštinsku argumentaciju u tekstu. Nasuprot tome, u ovom romanu stvari stoje mnogo zrelije i argumentovanije: implicitna nada ustupila je mesto strukturalnom pesimizmu kojom odišu radnja i njeni nosioci. Možda je to rezultat intencije autora da nam prikaže kuda vode današnje tendencije, zato da pokušamo menjati sadašnjost jer će kasnije izvesno nestati svaki obrisi nade. Bilo kako bilo, ovaj roman je korak napred u odnosu na autorov prethodni sa sličnom tematikom, što je dobro za Mlakića i dobro za nas. Možda nam je društvena budućnost otužna i barovita, ali književna, čini mi se, bolje stoji.