Ples živih samotnjaka

Mrtvački ples, Danse Macabre kao alegorija se u srednjem veku vezivao uglavnom za crne epidemije i smrt, za prolaznost života te se kasnije kao motiv i pojam našao u redovima Šarla Bodlera, Edgara Alana Poa, Franca Lista ili u filmovima Ingmara Bergmana. Veliko je pitanje kakav bi oblik promišljanja bio potreban da bismo sastavili današnju verziju Mrtvačkog plesa, odnosno kakva bi alegorija ovakvog karaktera mogla da dočara duh vremena u kome živimo. Elem, upravo u jednom takvom poduhvatu (neko bi rekao pretencioznom) obreo se Dario Šarec u svom poslednjem ostvarenju, u romanu koji upravo nosi naziv Totentanz.

Šarec je suosnovač udruge za promicanje književnosti Eventualizam i autor romana Ljubav na lomači (2009.) te romana Na putu za Neverland (2013). Pored romana,  Šarec je i autor kratkih priča, takođe redovito piše i za Playboy, pa se može se slobodno reći da se radi o iskusnom autoru proznih ostvarenja.

Jedna od osnovnih karakteristika romana Totentanz jeste činjenica da se radi zapravo o romanu koji funkcioniše u dva nivoa. Na prvom je lična drama i unutrašnja priča klasičnog xennial antijunaka sa ovih prostora, koji pokušava da pronađe smisao svoje životne potrage u okolnostima u kojima se nalazi ovaj deo Evrope, dakle samim tim i Hrvatska u kojoj živi. Na drugoj se pak razini nalazi, možda zamagljenije, više u natuknicama nego u eksplicitnim autorovim intervencijama, pulsirajući prikaz socijalnog, ekonomskog, kulturnog te duhovnog stanja vrtloga vremena u kom se svi na svoj način kobeljamo. No, krenimo mi ipak redom i gredom.

Roman je podeljen u tri dela (U potrazi za izgubljenim bremenom, Dnevnik apsinta, Provincija uzvraća udarac) u kojima glavni protagonista romana, nezaposleni novinar u tridesetim godinama koji se takođe bavi i pisanjem, u ulozi naratora pripoveda o događajima i sučeljavanjima sa vlastitim antagonizmima. Njegov faktotumski životopis u kom pokušava naći posao (sa inheretnom i implicitnom devizom „traži posao moli boga da ga ne nađe") uveliko podseća na neke segmente habitusa slavnog Bukovskog. S jedne strane glavni lik ne može da ostane ni na jednom poslu (trgovac u sex shopu, prodavac nutricionističkih proizvoda ili polisa osiguranja itd.), ne uspeva ni u pokušajima privatnog biznisa (sopstveni sex shop, proizvodnja apsinta), dok sa druge strane živi izrazito sadržajan ljubavno-seksualni život. Ovo potonje dakle upotpunjuje aluzije na pomenutog Bukovskog. Druži se intezivno sa svojim dilerom marihuane, Miletom, a svoje pokušaje da sebe skrasi radi i u Zagrebu i u svojoj rodnoj Kutini kojoj je posvećen treći deo romana.

Ima dve ljubavi, jedna je Dejana koja živi sa starijim gospodinom u Italiji, a druga je Ivana koja ga napušta usled njenog nezadovoljstva njegovom mrzovoljom i emotivnom impotencijom. Nije ni slučajno što je u osnovi životne filozofije ovog glavnog lika njegova teorija o prolaznosti, po kojoj je jedina konstanta upravo prolaznost sa svim svojim efektima efermenosti koji nužno vode ka besmislu te beznađu, tj. uzaludnosti: „Ali čime pobijediti uzaludnost, to nisam znao. Možda ju je trebalo uloviti na prepad. Skinuti joj gaće i pokazati svima koliko mali pimpek ima. Podmetnuti joj nogu dok trči na tjelesnom. Igrati zuje s njom i dobro je namlatiti po glavi. Ne bi se ona niti snašla; gdje je ona bila dok sam ja igrao zuje? Pa odigrati sik-sak-suk i sve joj noge izgaziti. Namjerno." (str. 81.)

Vođen svojom infantilnom, ali u datim okonostima možda i profinjenom epifaniskom mišlju da se zapravo „treba rugati uzaludnosti", naš junak zapravo predstavlja mladića zarobljenog u okovima predatorskog kapitalizma sa svim svojim (konkavno-konveksnim refleksijama) na ove prostore, dakle mladog i povrh svega zbunjenog čoveka koji se na toj prekretnici života (što bi Balašević rekao „premlad da razmišlja o grobu, a prestar da broji zvezde"), mora boriti sa sablastima recesije, merkantilnosti, groteskne manifestacije značaja finansija, naravno uz primat vlastitim antagonizmima.

Putem uzaludnosti na partukularnom, dakle osobnom planu, stići ćemo na drugu ravan romana, do sloja štiva koji se tiče društvenog stanja u Hrvatskoj i sumorne realnosti koja opkružuje sve delove društva. O ovome problemu Šarec nam preko svog naratora u biti samo naslućuje stvarne probleme, ocrtavajući konture nečega što nam nakon zatvaranje knjige ostaje kao gorak ukus u ustima. Svojim aktivnostima glavni protagonista romana zapravo vodi čitaoca kroz bespuća države, njene nesposobnosti da zadrži svoj živalj unutar svojih granica, kroz apsurdnost nekih savremenih shvatanja poslovanja te neizdržive hipokrizije u komunikaciji među saradnicima, sve do potpune besmisli nacionalizma koji se ogleda u jezičkom purizmu primerice (svoj doprinos istom daje i narator svojim ironičnim predlogom da se uvede nova reč u hrvatskom jeziku žmrkljužd, koja bi bila neka vrsta zamene za gužvu).

Društvo u recesiji, koje podrazumeva nezaposlenost, siromaštvo, ogromne klasne razlike, surevnjivost, nezadovoljstvo i bes, odista se sjajno nadovezuje na urođeni hedonizam (ili što bi Badiu rekao inertni hedonizam) glavnog protagoniste. Na sve to se nadovezuju njegovi realni problemi poput bolesnog oca, preminule majke, zdravstvenog stanja itd. 

U toj sprezi opšteg i individualnog, partikularnog i generalnog, ličnog i društvenog se može konstatovati spona i uzajamna uslovljenost društvenih nedaća koje pospešuju individualne, te da su društveni problemi zapravo veliki zbir ličnih. U tom vrzinom kolu, spojenim sudovima osobnih i opštih zlih duhova koji se vrzmaju unutar i oko glavnog junaka na koncu ostaje uzaludnost, kojoj se možemo samo (po njemu) možemo rugati.

Moram priznati da mi je jedan segmenat romana posebno zanimljiv za analizu. Radi se o odnosu glavnog junaka sa njegovom bakom, kod koje uzgred budi rečeno boravi dok je u Kutini. Pored očigledne namere da bude predstavljena kao substucija za roditelje, čini se da je ona tu kao personifikacija jedne druge intencije autora. Naime, junak romana je mladić koji živi sam, koji može puno toga birati i koji za sebe mirna srca može reći da je slobodan. Međutim, ta se sloboda doima poput dirigovane slobode, poput iluzije u kojoj glavni lik u moru izbora zapravo nema ni jedan. Ovakva koncepcija društva vodi junaka prevashodno ka sebi kao pojedincu, a unutra je čovek uokviren postojećim mogućnostima. U tom smislu njegova baka je poput spoljne intervencije retrogradnog autoriteta (premda duhoviti i nekonvencionalni, njeni komentrari su ipak konzervativni), koji zapravo gura glavnog lika da čini nemoguće, ili ono što se čini nemoguće u koordinatama postojeće situacije. Zbog toga je junak romana toliko povezan sa bakom i zbog toga je mogućnost njene smrti toliko turbulentna sekvenca dela, jer se samo kod nje, u okvirima te političke nekorektnosti njenih britkih komentara on oseća zapravo slobodan. Usudiću se reći da njegova baka njegov lični eskapizam u sigurno zonu prošlosti i spontanosti.

Šarec je „regionalizovao" svoj roman time što je deo radnje nakratko preselio u Pančevo i time pokazao istovetnost problema sa ove i one strane Drine, Save ili koje već reke. Kao postupak u delu to se doista može pozdraviti, jedino što u takvim situacijama valja naglasiti da nije nužno svaku rečenicu stavljati u da-konstrukciji kako bi rečenice postale autentično ekavske. Dakako postoji infinitiv u svim varijantama zajedničnog policentričnog jezika.

Što se stila tiče, Šarec postavlja svog naratora u prvom licu i time podebljava autobiografske elemente koje verovatno poseduje ovaj roman, njegove rečenice su kratke i lucidne. Humor njegove naracije varira od ukusnog do otrcanog, pa se opaske o jezičnom purizmu inteligentno smešne i dovitljive, dok su recimo one o kratkim nogama laži odveć detinjaste. Svojom naracijom, komparacijama, intervencijama i neposrednošću u opisima Šarec podseća na romane Marka Vidojkovića kojeg je na 179. strani i spomenuo u neformalnom razgovoru glavnog lika i izvesnog pisca iz Srbije, koji osenjuje Vidojkovića kao osrednjeg pisca. Kada bismo napravili mini paralelu moglo bi se reći da je Vidojković dublji u invenciji događaja, a Šarec posvećeniji opisima strukture ličnosti.

Sve u svemu, zauvar je pročitati Totentanz, što zbog svog doprinosa kritici vremenu u kom obitavamo, što zbog zanimljivih situacija opisanih u njemu. Da li je to ono remek delo za kojim traga autor, pardon na lapsusu, glavni lik iz romana, ne bi se reklo... ali za remek dela ima vremena pogotovu u teškim vremenima.

Foto: izvor.