Osuđeni na propast

Može li roman da funkcioniše u odsustvu naracije, pitanje je koje se od modernizma na ovamo često postavlja. Mnogo je eksperimenata, papira i vremena potrošeno da bi se u tome (ne)uspelo jer tako nešto je gotovo pa nemoguće. 

Naime, proces čitanja zavisi od prirode našeg mišljenja, a kako je ono uvek logički uslovljeno i kauzalno (nažalost, evropski mozak još ne poznaje druge modele), teško nam je da zamislimo drugačiju narativnost. Čak i kada se susretnemo s njom, mi je svodimo na poznate kalupe i stvari rešavamo po kratkom postupku. Ono što ne možemo da uobličimo u poredak stvari koji poznajemo proglašavamo za loše, odnosno neuspelo.

Poslednji roman Mihaele Gašpar O čajnicima i ženama svojom strukturom nalikuje na Faulknerovu Buku i bes. Podeljen u četiri dela s različitim fokalizatorima, on pripoveda jednu gotovo naturalističku i klasičnu priču o raspadu porodice. Glasovi dve sestre Barbare i Irme, njihove tetke Agate i njenog mogućeg sina i Barbarinog prijatelja Jasena delovi su od kojih bi čitalac naposletku trebao da sklopi koherentnu priču o tome šta se dogodilo i kako su likovi završili u stanju u kojem se nalaze – Barbara i Jasen su alkoholičari, Agata je starica burne prošlosti sada vezana za krevet, a Irma napuštena i usamljena.

Iako se direktno ne pominju ni rat ni tranzicija, na osnovu detalja možemo zaključiti da roman gradi stvarnost i svet toliko nalik današnjem, ne samo u Hrvatskoj, nego i na širem prostoru koji bi mogao da se protegne na bivšu Jugoslaviju, ali i na dobar deo Evrope. Situacije su dovoljno tipične i prepoznatljive, svet jednako neutešan, atmosfera odista kao preslikana iz Dostojevskog ili sa platana Edvarda Muncha.

I zaista, u narativnom postupku, čak ni u sadržaju, roman ne nudi nikakvu spektakularnu novost. Moglo bi se reći da tekstu nedostaje bilo kakva dramaturgija. Ne postoje tačke u kojima bismo mogli da obeležimo promenu, drugim rečima nema zapleta oko kojeg bi se narativ gradio. Pa ipak, ono što ga čini kvalitetnim jeste vrlo precizno određena atmosfera, osećaj teskobe koji vas ne napušta od prve do poslednje stranice. Počev od scena u kojima se Jasen i Barbara napijaju, detaljnog opisa delovanja alkohola, njihovog uranjanja u piće, preko možda i najupečatljivije scene u Zavodu za zapošljavanje u kojoj Barbara prosto pukne od smeha pred zabezeknutim službenikom, sve do svakodnevnog zlostavljanja koje je trpela od strane muža i njegove majke, tekst nas uvlači u svet izuzetno pasivnih likova, osoba koje kao da su se prepustile toku života bez imalo moći, ali i želje da nešto promene. Irma koja se pretvara da je i dalje u braku, Agata koja je nekad bila zavodnica i ljubavnica mnogih muškaraca, a sada je samo prljava i neuredna vreća kostiju i kože, Jasen koji jedini ima neku inicijativu, svi su oni poput lutaka koje ne kontrolišu sopstvene kretnje, kojima neko drugi mora da upravlja. 

Interesantno je da roman stoji u direktnoj suprotnosti sa aktivizmom kojim nas bombarduju svakodnevno s televizije i ostalih medija. Ovde nema onih nasmejanih majki, srećnih starica, negovanih muškaraca, sve je ovde upravo suprotno neoliberalnoj ideologiji koja je uveliko postala dominantna u oblikovanju našeg pogleda na stvarnost. Ništa nije moguće promeniti, svet se srušio, prošlost je odista nepovratna, ne postoji ni najmanje zrno utehe. Čak i ako se neka naznaka i može iščitati u ritualnom kupanju tetke kojim se roman završava, valjalo bi da imamo na umu koliko su svo četvoro zapravo nepouzdani pripovedači. 

Svako od njih 'sumnjiv' je na svoj način. Barbara i Jasen su alkoholičari, s tim da on priznaje da je lažov, Irma i Anita su sklone iznošenju neistina i preterivanju. Ova nepouzdanost pripovedača i fokalizatora je značajna ne samo kao aksiološka upitanost čitalaca nad sudovima i iskazima koje likovi u knjizi iznose, već i stoga što se njome saopštava nešto mnogo šire - ona svedoči o nestabilnosti sveta kao takvog. To što im ne verujemo je novi dokaz da ih je svet izdao, prevario. Oni kao da su se u njemu zatekli, ne svojom voljom. Uz redukciju dramaturgije postiže se potpun utisak da su stvari date, da ih nije moguće promeniti, kao i da je svaka akcija unapred osuđena na propast. U takvom zamišljenom svetu i pod takvim naratološkim uslovima, likovi i ne mogu da budu drugačiji nego pasivni i pasivizirani do krajnjih granica.

U tome se krije pripovedačka, ali i umetnička veština Mihaele Gašpar. Dok čitamo, sve vreme očekujemo da se nešto konačno i desi, da dođe do nekog pomeranja, da se utvrdi da li je Agata zaista Jasenova majka ili nije, da se dogodi klasično prepoznavanje preko prstena, mladeža ili boje očiju, ipak ništa se od toga ne zbije. Svi likovi ostaju zakucani u svojim ulogama. Ovo igranje s očekivanjem, njegovo izneveravanje, svedoči o kontroli koju je autorica imala nad sobom i jasno upućuje da roman ima snagu konceptualnog umetničkog dela. Kao da nam se govori: svet je zaista odvratno mesto za život, a ovo je jedna od njegovih mogućih emanacija. Pa vi izvolite, uživajte ako možete. Ovi ljudi (likovi) očigledno ne mogu. I više od toga, oni čak nemaju snage ni da prekinu s tim. Oni nisu u stanju da ni na najbanalniji mogući način uzmu stvar u svoje ruke, da sebi oduzmu život. To što će okupati tetku ne mora baš ništa da znači, nije nikakav lepi početak. 

Zbog naglašene konceptualnosti mnogo toga je i žrtvovano. Naime, tekst na više mesta proklizava u svojoj uzročno-posledičnoj i hronološkoj kauzalnosti, onoj na koju smo navikli. Međutim, neka pitanja koja se logikom pripovedanja nameću prosto treba staviti u stranu. Nije bitno što se, na primer, Barbara bez borbe odriče roditeljske kuće ili što se apsolutno nigde ne pominje da je Agata odista rodila jer možda i nije. Ako ipak jeste, malo je verovatno da bi takva informacija mogla da ostane skrivena u četrdesetak ili više godina zajedničkog života. Međutim, autorica kao da odbija da se podjarmi romanu koji ima potrebu za metonimijskom strukturom i kauzalnošću. Pošto je to slučaj, logično je postaviti pitanje zbog čega ona to (ne) čini. 

Jedini odgovor koji ima smisla jeste da joj je to namera, odnosno da tekst nije roman u klasičnom smislu reči, već pre koncept koji može da funkcioniše isključivo u uslovima koje mu je postavila, lišen potrebe da sve bude objašnjeno, razumljivo i ispričano. Zbog toga se većina pitanja koje roman na nivou događajnosti postavlja neće razrešiti. Kada bi se to dogodilo i kada bismo saznali sve ono što želimo, tekst bi bio banalan. Jer Mihaela Gašpar nije ponudila nikakve provokativne modele za razmatranja, bilo u okviru feminizma, bilo u okviru neke druge poststrukturalističke teorije. Ne, ona je ponudila jedno celovito umetničko delo, narativno i nenarativno istovremeno. Ono, dakle, koje odustajanjem od svojevrsne banalnosti narativizacije dobija nov kvalitet. Na nama je da ga dopišemo i na taj način zaokružimo njegova značenja.