KRITIKA 208: Mihaela Gašpar

Mihaela Gašpar, Mitohondrijska Eva (Matica hrvatska, Osijek, 2013.)

SVET LIŠEN BOJA

Bez obzira što se često ne slažemo oko tačne definicije pojma 'žensko pismo', ono postoji i u svom najboljem, kao i u najgorem izdanju. Serija romana Kupoholičarka, seksovi i gradovi, bridžit džonsice i slične knjige za plažu, top-liste najprodavanijih knjiga na kojima uz Judith Krantz, Danielle Steel i Amandu Quick obavezno možete naći i autobiografije starleta i televizijskih voditeljica, svakako čine onu negativnu stranu zbog koje se često ovaj pojam čita sa podsmešljivim konotacijama. Ne treba ipak zaboraviti da je u ovakvim slučajevima nazivanje nekog narativa 'ženskim pismom' rezultat marketinške kampanje, odnosno delovanja tržišta koja ovakve knjige prodaje u ogromnim tiražima. Međutim, postoji čitav niz sjajnih autorki koje pišu ozbiljne romane sa 'ženskom' tematikom, gde naziv 'žensko pismo' ima teorijsku, najčešće feminističku, osnovu. Pojam je u tom slučaju znatno širi i zahvata, pored književnog i socijalni, politički i psihološki aspekt bivanja i pisanja ženom. Ovakve knjige su značajno ređe, ali ih ima. Ove godine za mene je u tom korpusu pravo otkriće roman Mitohondrijska Eva, prvenac Mihaele Gašpar.

Reklo bi se da je fabula ovog romana jednostavna i toliko već puta ispričana – radi se naime o preljubu, odnosno o tome da se Julijana, glavna junakinja i naratorka, zaljubi u Bojana i napusti muža i dete. Priča se odvija u malom industrijskom gradu u Hrvatskoj i poput mnogih takvih priča koje su nam poznate iz komšiluka, završava na jedan od nekoliko tipičnih načina – ona se vraća mužu i sinu koje je napustila jer ne može da izdrži pritisak. Za razliku od svojih književnih sestara, Ane Karenjine i/ili Eme Bovari čije su nam sudbine, doduše, poznate na osnovu muškog tumačenja, ona se ne ubija, ali i za to postoji opravdan razlog koji vam na koncu neću otkriti, čisto da ne budem kvariigra.

Mihaela Gašpar je najpre osmislila savršenu scenu za svoj zaplet. Naime, Julijana je službenica koja prodaje karte na železničkoj stanici u svom provincijskom gradiću. Samim tim se njena fizička zatvorenost u radnom prostoru, šalterskoj prostoriji, odlično metaforički uklapa i u njenu socijalnu zatvorenost. Ona je osoba koja prodaje karte, omogućava drugima da se maknu, a sama nikuda i nikada ne putuje. Pred njenim očima stalno neko nekuda odlazi, a ona ostaje. Iz te situacija je pronalaženje ljubavnika jedini mogući izlaz. Napustivši studije, odrekavši se budućnosti u ime veze sa Ivanom, tadašnjim mladićem, kasnijim mužem, koji je ostao u malom gradu, a sa kojim je razmenjivala ljubavna pisma, i koji je, recimo i to, odistinski voli, ona se predala. Ipak, njena predaja koja ima svoju korene u očekivanom ponašanju žene koje se s kolena na koleno prenosi u ovim našim južnoslovenskim i balkanskim okvirima, nije bila potpuna. Ona je, poput Eme Bovari, neprekidno sanjala o drugim muškarcima, ne kao ljubavnicima, već kao o načinima da iz te zamke u koju je 'svojevoljno' upala, pobegne. Tumačeći sudbinu i položaj žene u pomenutom neprijateljskom okruženju, Mihaela Gašpar je posegla za prilično neuobičajenom i izuzetno komplikovanom biološko-genetskom metaforom koja čak i za ljude koji nisu upućeni u ćelije, hromozome, mitohondrije i DNK, odlično funkcioniše. Delovi teksta koji se bave, da ga tako nazovemo, teorijskim i genetskim definisanjem položaja žene izdvojeni su kurzivom i tek kada se pročita roman, shvatite njihovu važnost.

Pored ove noseće metafore, Mihaela Gašpar se služi i kontrastima. Naime, ona svoju junakinju i naratorku suprotstavlja ostalim ženskim likovima u romanu: svoje majke, majke svog ljubavnika, kao i svoje koleginice s posla, Marine. Majke su predstavljene kao tipični stubovi porodice, one koje trpe i svoju patnju prenose na sledeće generacije kao formulu uspešnog života, dok je Marina nemoralna skorojevićka koja se pomodarski izdaje za Jevrejku i svoju ulogu žene koja živi u muškom svetu prihvata s poslovičnom poslušnošću, kao i starija generacija. Ona se od majki razlikuje jedino svojim napadnim izgledom i slobodnim ponašanjem.

Pored žena, tu su i muškarci: otac, muž Ivan, sin Andrej i ljubavnik Bojan. Kao i žene, oni ne razumeju i ne pokušavaju da razumeju Julijanu, bez obzira šta osećali prema njoj. Interesantno je u kojoj je meri autorka uspela da nam ogadi supruga koji je jedini istinski voli, ali se njegov pritisak oseća kroz glupavu servilnost, ali i svako odsustvo volje da je sačuva bez obzira što vidi da ona odlazi od njega. Takođe, način na koji se on udružuje sa njenim roditeljima u trenucima kada ga je ona napustila, način na koji manipuliše detetom i dečjim emocijama i to čini u dosluhu sa njima, a protiv nje, samo govori o tome koliki je beskičmenjak. Hrabra je i odluka naratorke da iskreno govori o osećanjima koja ima prema detetu. Njena osećanja nisu toliko radikalna poput Medejinih, ali se nijansiraju, verovatno i stoga što je u pitanju sin. Zahvaljujući odlično odabranoj perspektivi, nemamo problem identifikacije i osećanja koja bi trebalo da u nama probude makar sumnju u ispravnost njenih odluka, gotovo se i ne javljaju. Slika njene zarobljenosti je toliko snažna i upečatljiva da je podrška koju joj kao čitaoci pružamo neupitna. Treća, književno verovatno i najuspelije prikazana instanca koja pritiska naratorku je industrijski gradić sa svojom željezarom (tipičnim muškim simbolom), sav u metalnim ukusima, bojama rđe i ekološkoj katastrofi. Uopšte, mesto u kojem se radnja odvija nosi u sebi postapokaliptičku atmosferu, iako nije precizirano tačno vreme događanja romana, i gotovo da osećate da se i na vas izlivaju to neko rđkasto sivilo, kiselkasti mirisi željezare i slike truleži i raspadanja, a skučenost prostora je skoro pa opipljiva. Svet u kojem se Julijana kreće lišen je boja. Čak i one scene koje se odvijaju leti, emituju samo neprijatnost sparine i prašinčine koja zatomljuje sve.

Roman je ispričan u prvom licu, odnosno u perspektivi koja, kako je već rečeno, nameće direktnu identifikaciju čitaoca/čitateljke sa naratorkom. Pripovedanje nije linearno i hronološko, naprotiv. Scene se ređaju metodom slodobnih asocijacija i hronološki su ispreturane što je takođe svojevrsna metafora stanja u kojem se Julijana nalazi. Ona je izgubljena, nepovezana, čak doživljava i blaži slom živaca kada vidi da je izlaz iz ćorsokaka u koji je sebe dovela uzdajući se u ljubav, odnosno u samooslobađanje putem emocija, suštinski lažan. Zbog toga je i hronologija pripovedanja poremećena. Ona suštinski nije bitna jer je logika uzroka i posledice tipično muški pogled na svet, lišen instinkata, filistarski, osvajački čak. S druge strane, Julijanin život nije život slobodne osobe. Ona razmišlja na način zatočenice koja se hvata za slamku spasa, unapred već svesna da čini grešku. Međutim, ona prosto mora da je učini, mora sebi da dokaže da makar na trenutak može da bude slobodna. Konačno, mora sebe da zavara da takva mogućnost postoji.

Mitohondrijska Eva je odličan, ali i težak roman o teškoj temi. Postavlja se pitanje zbog čega je Mihaela Gašpar ostavila svoju junakinju u životu. Ne bi bilo nelogično da ju je bacila pod voz, što bi bila odgovarajuća reakcija u svetu u kojem živi, ili je odvela na vrh velikih kotlova za topljenje rude da tamo okonča svoj život. Da li je njena predaja posle svih pokušaja oslobađanja potpuna, da li će se ona pretvoriti u sliku i priliku svoje ili Bojanove majke koje svojom neslobodom ucenjuju muškarce oko sebe i na neki način i sebe i njih drže u pat poziciji. Šta nam se, drugim rečima, nameće kao zaključak nakon čitanja ove knjige? Jasno je da koji god odaberemo, on neće biti optimističan. Čak ni genetika ne nudi nikakav izlaz, posebno što se ženskost prenosi mitohondrijama koje ne podležu genetskim promenama, odnosno ne spadaju u onih 46 hromozoma koji čine DNK ploda, odnosno budućeg novorođenčeta. Ako je tako, zašto onda nastavljamo da postojimo. Namerno sam pitanje postavio u retoričkom 'mi' jer roman Mihaele Gašpar, bez obzira što predstavlja vrhunac ženskog pisma, jednako vredi i za muškarce, s obzirom na stepen njihove neslobode koji je nesumnjiv.

Upravo zbog toga što se iz ženskog plana prebacuje na opšti (ako je ovu generalizaciju uopšte dozvoljeno iskazati), Mitohondrijska Eva prerasta okvire 'ženskog pisma' i postaje univerzalni iskaz o ljudskoj egzistenciji koja kakva je-takva je nastavlja da traje već stotinama hiljada godina. A dokle će i pod kojim uslovima to i nastaviti da čini, to je već sasvim drugo pitanje.

Vladimir Arsenić
Foto: Martin Abegglen (flickr)

***

Vladimir Arsenić (Beograd, 1972), magistrirao komparativnu književnost na Telavivskom univerzitetu. Redovni je kritičar internet portala www.e-novine.com. Piše povremeno za Think tank, Beton, Quorum, www.pescanik.net. Prevodi sa engleskog i hebrejskog. Sa prijateljima uređuje književni časopis Ulaznica koji izlazi u Zrenjaninu. Ponosni je muž, otac i antifašista.