Literatura za preživljavanje

Povratak prirodi je jedan od toposa modernosti još od poslovičnog Rusoovog plemenitog divljaka (premda sam Ruso nikad nije upotrebio pomenutu frazu). Osamnaestovekovni sentimentalizam, kao i razvoj estetike tog doba koji pored lepog, razvija i pojam uzvišenog koji se direktno vezuje za prirodu, zatim romantičarski zanos s početka devetnaestog veka doprinose tome da se civilizacija posmatra kao zlo, a mother nature kao dobro. To znači da beg pod njeno okrilje predstavlja garanciju da će čovek (ako smo još ljudi) sačuvati zdravlje, pre svega duševno, i celovitost, koja je za to zdravlje zapravo presudna. Danas se ova književna i kulturna figura nastavlja kroz niz ekoloških i postekoloških pokreta, kroz otpor globalizmu i neoliberalnoj ekonomskoj postavci sveta, ali i kao nasušna potreba i zahtev za očuvanjem života kao takvog. Apsolutno verujem da je razvijanje ekološke svesti ključni uslov opstanka ljudske vrste, premda nisam siguran da je ona zaslužila da traje. Toliko štetočinstvo nijedna druga nije učinila ovoj planeti, pa je red da se Zemlja obračuna s onima koji je sistemski uništavaju.

Drugi topos koji je sakriven unutar prvog jeste ideja o prirodi kao zdravom okruženju nasuprot civilizaciji kao nezdravom. Zato se bolesnici šalju na selo da se oporave, da bolje jedu, da dišu čist vazduh i da im telo ojača od fizičkog napora koji se podrazumeva jer se u prirodi preživljava i bori za hranu. I zemljoradnja je delanje, rad kojim se plodovi s njive prenose do trpeze. Borba je izrazitija na selu jer je telesnija. Ako hoćete krompir morate da ga iskopate iz zemlje, ako hoćete jabuku morate da je uberete s drveta, ako hoćete mleko morate da ga izmuzete iz krave, koze ili ovce. Morate se, dakle, potruditi. Međutim, a to je možda i najvažnije, to morate uraditi napolju, ne ležeći u kući, nego izlaskom i kretanjem. Onda će vam obrazi porumeneti, telo ojačati, kičma se ispraviti. Načelno, to je istina uvek, sem kad nije. Ipak, u književnosti i kulturi stoji tako zato što se radi o figuri, o kodu koji smo prihvatili kao istinit, ne propitujemo ga, ne razmišljamo o njemu, nego je prosto deo naše matrice.

Pominjem ove topose zato što su prisutni u novom romanu Ede Popovića Kako sam brojio ružičaste robote. Oni su pojačani činjenicom da se čitav proces povratka prirodi odigrava u doba pandemije COVID-19 virusa, u trenucima kad se čovečanstvo nalazi pred novim izazovom, ne samo medicinskim, nego i sociološkim, odnosno kada sve više živimo najviše moguće distancirani od prirode, saterani u sopstvene domove pod pretnjom "nevidljivog neprijatelja" – online. U tom svetlu roman, koji je podeljen na tri dela ("Buđenje", "Povlačenje" i "Prekid"), može da se čita i kao neka vrsta self-help priručnika, literature za preživljavanje, kao nešto što može da vas posavetuje kako da živite, odnosno kako da se u ovom haosu snađete. Naravno, kad se neka knjiga nazove self-helpom, to ne uliva previše poverenja u njen kvalitet, posebno što se podrazumeva da autor/ka poseduje znanje koje će neposrednom primenom usrećiti svakog čitaoca. Međutim, kod Ede Popovića vi ne možete, a da ne budete poneti, ushićeni i na neki način uvučeni u lifestyle koji on u svom romanu opisuje, nikako propoveda jer bi se onda nedvosmisleno radilo o samopomoći. Drugim rečima, premda se služi rabljenim toposima, on uspeva da im udahne svežinu i da ih pomeri iz ležišta uobičajenosti.

Trodelna struktura pojačava utisak da se radi o knjizi za samo-pomoć, posebno kad se u obzir uzmu i nazivi "poglavlja". Naime, "Buđenje" se dešava u bolnici, kada nakon akutne tromboze pluća pripovedač jedva preživi, a potom otkrije da ima i neki oblik kancera, te u trenucima suočavanja sa sobom shvata da je vreme da se liši iluzija savremenog urbanog života i suoči se sa sobom. U tome će mu u drugom delu romana pomoći lik nazvan Sjena, komšija od kojeg ga razdvaja samo terasna pregrada od kaljenog stakla koju ni jedan ni drugi ni u jednom trenutku ne prelaze. "Povlačenje" je njihova zajednička tema, vrsta razbijanja iluzija o životu s jedne i društvenog licemerja, poput onog koje skicira Molijer u Mizantropu, s druge strane. Jedan od književno uspelijih momenata romana jeste onaj u kojem pripovedač shvata da je Sjena nestao, a čitaoci ne mogu, a da se ne zapitaju da li je ikada i postojao. "Prekid" je treći deo romana koji označava i fizičko povlačenje, rekao bih čak evakuaciju iz grada na selo. U njemu se relativno detaljno opisuju iskustva života u gotovo pustoj ljudskoj naseobini i druženje s mačkama i psom, koji su, pored supruge koja ga obilazi vikendom i starca koji mu je poslednji suseljanin, jedina živa bića koja viđa.

Ova gradativna struktura romana koja simbolizuje preokret u pripovedačevom životu zapravo nema (svoj logičan) kraj, odnosno ona se ne završava jer je pripovedač doživeo svojevrsnu epifaniju i/ili katarzu, mada bi možda najpreciznije bilo reći da se radi o satoriju, s obzirom na njegovu lektiru, tako da se roman prekida na proizvoljnom mestu, nakon nekoliko manje ili više uspelih epizoda koje služe kao ilustracija života na selu. Upravo zbog pomenute lančano-epizodne strukture koje na sadrže ujedinjujuću dramaturgiju, kao i zbog samovoljnog kraja, "Prekid" biva najslabije napisanim delom romana. Neke od epizoda su prosto suvišne, ne doprinose ničemu, nikakvoj opštoj slici ili karakterizaciji ili razjašnjavanju narativa. Ipak, i ovo se može braniti ako se u obzir uzmu ideološke premise kojima se pripovedač rukovodi, a koje se, kako je nagovešteno, zasnivaju na zen-budizmu i ostalim istočnjačkim religijsko-filozofskim sistemima. U tom smislu, živi se ovde i sada, a put je bitniji od cilja. Ako je tako, onda je sasvim svejedno gde se roman završava i koje su epizode unete u njega jer su kraj i početak iluzija, sve je trajanje i sve traje. Ono što mi smatramo početnim tačkama samo su trenuci u večnosti, mesta na kojima smo se priključili i isključili iz velikog toka.

Dve se stvari čine bitnima unutar čitave priče o bivanju-jednog-s-prirodom: iskrenost prema sopstvenim emocijama, posebno onim negativnim koje se ne očekuju od pripovedača koji je bliži nekom budističkom monahu nego zapadnom čoveku, a druga je njegova lektira. Negativne emocije kojima se pripovedač povremeno prepušta (u nekoliko slučajeva sa Sjenom i u jednom slučaju sa Starcem) udaljavaju narativ od self-help modela. U životu nije sve ružičasto, čak i kada se nalaziš u okruženju u kojem si lišen razloga za stres i/ili taštinu. Biti čovek, biti potpuno ljudsko biće znači, između ostalog, i besneti, biti zavidljiv, biti tašt, biti gord itd. U trenucima u kojima nam se pripovedač prikazuje kao takav, mi zapravo postižemo još viši nivo identifikacije s njim jer se on udaljava od uzornog modela i postaje nam bliži.

Što se tiče lektire, ona je takođe vrlo indikativna stvar jer nam svedoči najpre o tome kako su knjige divno i možda najbolje društvo koje čovek može da ima. S njima je moguće razgovarati, polemisati, moguće ih je voleti, čak i mrzeti, a da pritom nijednom živom biću ne naškodite. Pored toga, izbor lektire, prevashodno poezije i budističkih legendi i pripovedaka koju pripovedač čita, ne samo u sebi i za sebe, već i svojim životinjskim prijateljima, psu i mačkama, utvrđuje ga u odluci koju je načinio, odnosno daje mu za pravo u pogledu nje. Takođe, pročitani tekstovi perpetuiraju topos povratka i ozdravljenja u prirodi ponovljen kroz književnu matricu.

Edu Popovića već duže vreme književno zanimaju upravo ove, ekološke i postekološke teme, kao i teme pravog i zdravog života. Nije to čudno ni iznenađujuće. Naša civilizacija je odista dosegnula dno (ako ono postoji) i ne čini se da će se u skorije vreme podići s njega. U tom smislu je ono o čemu Edo Popović piše preko potrebno, sad više nego ikad. Ovakve knjige sigurno neće naterati dovoljan broj ljudi da se zapita o smislu života koji vodi, neće ih suočiti s količinom zla koje nanose planeti Zemlji, ali će možda jednog ili dvoje zainteresovati da u prirodu pođu, da spase psa ili mačku, da se ponašaju kao odgovorna i za budućnost zabrinuta ljudska bića. Ako to nije dovoljno da ovaj roman smatramo uspešnim, onda nam zaista nema pomoći.