'Hrvatski pasijans': Škrtost na riječima

Hrvatski pasijans, novi roman Ede Popovića, krimić je od otprilike sto stranica povodom kojeg je njegov autor na promociji rekao – ne pišem za vječnost, nego za vrijeme u kojem živim. Da je autor vođen ovom „maksimom“ shvata se i čitanjem samog romana, mada bih ja rekla da je upravo fokus na vreme u kojem živimo ono što bi Hrvatskom pasijansu moglo da obezbedi čitaoce za vječnost. U svakom slučaju, osvežavajuće je, barem za kritiku, kada autor ne pretenduje na večnost; kada pretenzije nisu visoke, nema razloga da nas previše razočara, a još manje iritira, ukoliko rezultat nije remek-delo. Hrvatski pasijans simpatičan je roman koji se čita za jedno popodne, zbog radnje koliko i zbog malog broja stranica, a ako mu se išta može zameriti, onda je to upravo posledica – malog broja stranica.

Popović je na promociji pomenuo i „žanr“ u koji on smešta svoj roman, žanr „špageti krimića“ ili, kako je rekao povodom romana Poglavnikov pudl iz 2016. godine, žanr „hrvatskog krimića“. Glavni inspektor u novom romanu je Branko Rakitić, isti onaj koji je rešavao slučaj „poglavnikovog pudla“, a ako se taj roman bavio temom „komunista“ koji navodno i dalje upravljaju hrvatskim društvom, novi roman usmeren je na spregu crkve i države, ali i na aktuelne fenomene kao što su post-istina, cancel kultura, influenseri i feminizam. Od nabrojanih, feminizam je (srećom) jedini dobro prošao, pa tako već prve stranice romana pokazuju kako autor stoji spram te teme: Rakitić se vraća u stanicu s porodiljskog gde zatiče novu šeficu Odjela krvnih delikata, kao i novu mladu analitičarku. Mada je roman okupiran aktuelnom hrvatskom društveno-političkom situacijom, pa se aludira i na takve konkretne momente kao što je Zakon o medijima, te prve stranice romana doimaju se ipak kao nekakav pozitivni „revizionizam“ pre nego kao realizam. Tekst pristupa ovim okolnostima upravo sa svešću da to tako deluje (Rakitić će prokomentarisati: „tko bi rekao da će oni gore imati petlju i postaviti ženu na to mjesto“ [str. 6.]), ali, u kombinaciji sa happy end razrešenjem slučaja koje će nas dočekati na kraju romana, oštrina pripovedačeve kritike društva ipak će otupeti usled feel good efekta romana kao celine.

Pre nego što pređem na happy end, još malo o kritici društva: Popović je, kako se to kaže, beskompromisan, kako kada je reč o slobodi mišljenja na određene teme, tako i kada je reč o mestu koje to mišljenje zauzima u strukturi romana. Evo karakterističnog primera Popovićevog ironičnog humora kojim zahvata više tema istovremeno: „Posljednjih trideset godina ekonomija je zahvaljujući novim tehnologijama i staroj pohlepi doživjela značajne promjene, otvoreno je mnogo novih mogućnosti, stvoreno mnogo novih poslova i zanimanja. Recimo, influencer. Ili na novohrvatskom utjecajnik“ (str. 67.). S invektive protiv influensera preći će se na otkazatelje¹, ubrzo i na sakupljače sekundarnog otpada, a onda i na smrtonosni problem nedostatka termina kod državnih lekara, da bismo, nakon šest i po stranica koliko zauzima kritika nepovezana s ikakvim zapletom, došli ponovo do tog zapleta, u koji se sada uvode dvojica – sakupljača sekundarnog otpada. Na to sam mislila kada sam rekla da je Popović beskompromisan s kritikom i kada je reč o strukturi: roman ima sto stranica, ali mi smo upravo pročitali šest i po koje s radnjom nemaju uske, ili čak nikakve veze. U nekom drugom slučaju to bi mogao biti problem, ali, kako je Hrvatski pasijans „hrvatski krimić“ čija je radnja povod, a ne svrha, čak i ovih šest i po stranica prihvatljivo je, pa i strukturalno zanimljivo zbog efekta koji „pauziranje“ radnje ima na čitaoca naviklog na konvencionalne trilere.

Negde pred polovinu romana, društvena kritika imaće svoj najbeskompromisniji momenat, momenat u kome se sa ipak relativno neutralnih, opštih tema prelazi na vrlo ozbiljnu optužbu protiv države o kojoj je reč: „Slušaj, možeš birat. Jedan, priznat ćeš i lijepo sjedit u zatvoru. Dva, negirat ćeš [...], ali ćeš dobit metak čim izađeš van“ (str. 46., kurziv dodat). To je momenat u kome se vidi na koji je način Popović mogao biti još beskompromisniji, ako je taj pridev uopšte moguće upotrebljavati u komparativu i superlativu. Ubijen je sveštenik, i dogodilo se lažno hapšenje nedužnog beskućnika, a Rakitić i kolege treba da raspetljaju ko je ubica i ko ubici pomaže da zločin zataška. Tih nekoliko stranica tokom kojih nedužni beskućnik Vugrin, kom su u ruke stavili pištolj kako bi na njemu ostavio otiske, opisuje svoj susret s onima za koje misli da su policija, najozbiljniji je deo romana i najrelevantnija, najsnažnija društvena kritika koju ćemo u njemu pročitati. Jedno je reći da je država loša jer se u njoj ne stiže na red kod lekara, ili se zgražavati nad činjenicom da su neki poznati „po tome što su poznati“ (str. 67.), a drugo eksplicirati da policija (dakle država) ubija one koji joj smetaju. Ali Hrvatski pasijans nije Slučaj vlastite pogibelji, i Popović će ovaj najbeskompromisniji momenat praktično anulirati gotovo komičkim krajem romana, koji će ono što smo ovde pročitali opovrgnuti.

Tu se vraćamo na happy end. U jednom trenutku, čitalac će shvatiti da je do kraja romana ostalo još vrlo malo, a razrešenje slučaja nije ni na vidiku. To nije toliko neuobičajeno za policijske zaplete, koje često razrešava otkriće dotad nepoznatih detalja, a ne genijalnost inspektora kao u slučaju privatnih detektiva. Problem je što presudni detalj u Hrvatskom pasijansu, time što funkcioniše kao deus ex machina, takođe ukida jačinu u romanu prisutnoj društvenoj kritici. Ispostaviće se da registarska tablica BMW-a kojim je beskućnik Vugrin otet glasi – „BAJA NO1“. Ta tablica, drska, neukusna i smešna, uklapa se u društvo koje Popović u romanu opisuje. Ona ujedno poručuje da je vlasnik tog automobila, dakle onaj ko se nalazi iza ubistva sveštenika, ili barem njegovog zataškavanja, pa, ograničene inteligencije. S tako prepoznatljivom tablicom vršiti krivično delo! Sve ovo je na neki način realistično, uklopivo u predstave koje imamo, posebno iz Popovićeve blago cinične perspektive. Međutim, zamisliv i smešan, verovatno zamišljen kao ciničan više nego kao realističan, ovaj obrt u stvari situaciju u društvu i politici čini mnogo manje ozbiljnom nego što je bila, njegov efekat je umirujuć – ako su kriminalci tako nesposobni, nemamo čega da se plašimo. A da su potpuno nesposobni, potvrdiće se kada saznamo da je vlasnik automobila jedan „uplašen mladić koji se slomio i umalo rasplakao“ (str. 111.) kad ga je Rakitić priveo. Da, on je sestrić bivšeg šefa u policiji po čijem nalogu je delao, ali, u konačnici, ona pretnja smrću pokazuje se kao prazna pretnja, ne zato što čak i policija gleda da ne ubije onog kog ne mora, nego zato što se mladić, u činu koji je više komičan nego takav da izaziva poštovanje, predomislio i zbog pritiska savesti Vugrina pustio.

Sve je to ukupno simpatično i zabavno, ali je pomalo i razočaravajuće, takozvani antiklimaks, kako za ljubitelje detektivskih zapleta, tako i za obećanje društvene kritike koje tekst daje. Zapravo, kraj Hrvatskog pasijansa omogućen je većim brojem detalja koji, budući da nisu razrađeni, deluju kao deus ex machina. Recimo, Rakitić saznaje za registarsku tablicu „BAJA NO1“ kada mu se javi sam beskućnik Vugrin. Njega je prijatelj ubedio da oni koji su ga oteli nisu stvarno mogli biti policija ako voze auto s takvom tablicom. Dobro, ali – zar taj postupak (nasilnička otmica sa podmetanjem pištolja radi otisaka prstiju), zajedno sa skupim autom i drskom tablicom, upravo ne govore da vlasnik, ako sam nije policija, s policijom ima ozbiljne veze? Štaviše, upravo ovo je, u svetu romana, istina, i za Vugrina je puka sreća što i Rakitić nije korumpiran (s obzirom na to da jedan od njegovih bliskih kolega jeste). Ali tu činjenicu roman potpuno prenebregava. Vugrinu je dovoljno nekoliko prijateljevih rečenica, čija se logika vrlo lako može pobiti, pa da se javi policiji; on to u stvari čini gotovo isključivo iz strukturalnih razloga, da bi se zaplet razrešio. I to je u redu – ne tražim ovde nekakvu motivaciju na nivou Henrija Džejmsa – ali dijalog Vugrina i prijatelja naprosto je morao imati barem nekoliko stranica kako bi se postigla kakva-takva uverljivost.

Jednostavno rečeno, kraj romana je zbrzan i, tada kada treba najviše da drži pažnju čitaoca, tekst deluje kao skica, kao kostur za razradu do koje nije došlo. Škrtost na rečima je ono što i samu registarsku tablicu kao razrešenje čini nedovoljno ozbiljnim u poređenju s jakom kritikom prema svemu i svakome koja je u romanu formulisana (nisam ni pomenula Rakitićev odnos prema crkvi, na primer). Taj detalj – BAJA NO1 – mogao je biti duhovit, ciničan, ali istovremeno i mnogo uverljiviji i relevantniji za društvenu kritiku nego što sada jeste, samo da je ponuđen manje kao deus ex machina, a više kao integralni deo strukture.

Kao što sam već napomenula, Hrvatski pasijans je zanimljiv roman koji se brzo čita, ali njegov problem je premali broj stranica. Svakako da se uzdržanost od pisanja, od zatrpavanja čitaoca suvišnim rečima, uklapa u autorov nepretenciozan stav prema sebi. Utoliko sam, mada izneverava čitaoca upravo tamo gde treba da ga osvoji, spremnija da ipak kažem da je Hrvatski pasijans pravi izbor ukoliko i u trenucima dokolice prihvatate samo iznadprosečno kvalitetnu zabavu. A kako će suditi večnost, to pitanje ćemo morati da ostavimo drugima.

1 Moram da kažem da Popovićevoj kritici cancel kulture nedostaje nijansi; usmerena na negativne konotacije reči „prokazivanje“, kao i na opravdanu antipatiju prema hipertrofiranoj političkoj korektnosti, ona ne pokazuje svest da, ponekad, ima i šta da se prokaže, i da ukinuti nekome pristup određenoj poziciji moći nije baš uvek jednako nekadašnjem „spaljivanju na lomačama“ (str. 68.).