Kada bi neobičnim, nepredviđenim, a možda srećnim sticajem okolnosti danas neki student srpske ili hrvatske književnosti u Beogradu ili Zagrebu naišao na ime
Bore Ćosića (razume se, izvan fakulteta i katedri za nacionalne književnosti, jer tu je savršeno bezbedan i potpuno zaštićen od te 'pošasti'), pa potražio u onih 5-6 knjižara u ovim metropolama neku Ćosićevu knjigu, a potom naišao na
Zapise iz mrtvog doma, verovatno bi bio barem jednim delom zbunjen kako isti uživa slavu jednog od najvećih živih pisaca srpskohrvatskog jezika. Jer u najnovijem 'ciklusu' Ćosićevih knjiga (
Kratko detinjstvo u Agramu,
Doručak kod Majestica, grafička novela
Miroslavljevo jevanđelje – apokrifna verzija, a donekle i
Vražji nakot, kao i
Consul u Beogradu), kojem pripada i pesnička knjiga
Zapisi iz mrtvog doma, nema ničeg što bi bilo 'aktuelno' i pratilo dnevnopolitičke ili kulturne konjukture. Ćosić u ovim knjigama literarno uobličava tranzicionu epohu, i to ne ovu aktuelnu, već onu oko Drugog rata, dakle, doba svog detinjstva, dečaštva i mladićstva: ali bez ikakvog, građanskog ili socijalističkog, resantimana.
U svim ovim, kao i u većini prethodnih knjiga tako pred čitaočevim očima prolazi melanholični karneval tetaka, frizerki, oficira, sitnih lopova, švalera, fudbalera, Rusa, radnika državne bezbednosti, naočitih daktilografkinja, trgovaca, ali ne manje i pesnika, umetnika, beogradskih nadrealista, boema u pokušaju i sličnih građanskih entiteta koji u svetskoj revoluciji učestvuju pre svega živeći svoje male, lude strasti, a koje strasti su zapravo revolucija veća od svake revolucije.
Iz ove perspektive se i Zapisi iz mrtvog doma mogu činiti kao dopuna porodičnog ciklusa; i oni to i jesu, ali samo zato što kod Ćosića osim porodičnog, ili preciznije: ciklusa o umetniku kao porodično-građanskom biću, drugih ciklusa zapravo i nema. Naime, još od najranijih svojih knjiga Ćosić literarizuje (mahom svoju) umetničku biografiju tako što je predstavlja kao deo mozaika složenog i luckastog života dvadesetovekovnog građanstva, a ovaj umetničkotematski kompleks, koji obuhvata prozne oblike u rasponu od romana o umetniku do različitih oblika autofikcije, po mnogo čemu je i najvažniji, najparadigmatičniji za prozu dvadesetog veka (Prust, Man, Nabokov, Gombrovič, Herling-Gruđinski, Crnjanski, Krleža u Dnevnicima itd.).
Kada je reč o stilsko-žanrovskim odlikama Zapisa, najpre treba potcrtati da oni nisu zbirka pesama, već pesnička knjiga, a to, dakle, znači da ovih pedesetak pesama dobijaju unutar knjige jedan novi značenjski sloj koji prevazilazi pojedinačne pesme. Taj sloj je u bitnoj vezi sa naslovom knjige, koji je, kao što je poznato, preuzet od Dostojevskog. Priroda odnosa ovih dveju istoimenih knjiga određuje zapravo dinamiku potonje, a ona se može odrediti nekolicinom paralela. Naime, kod Dostojevskog je reč o zatvoru, dakle sistemu koji postoji unutar jednog mnogo većeg, državnog, ustrojstva, kao što je i kod Ćosića reč o porodičnom i susedskom (malo)građanskom mikrokosmosu koji je na svoj način izdvojen iz sveta komunističke utopije. Sa druge strane, fokus Dostojevskog usmeren je na brojne zločince svih vrsta koji se tim zločinima, uslovno rečeno, ne uklapaju u utvrđeni poredak carske Rusije, jednako kao što se i Ćosićevi lirski junaci svojim bezopasnim prestupima ne uklapaju u taj tadašnji.
Radi se, dakle, o nekoj vrsti postmodernog parodiranja strašne patetike velikog Rusa, jer za razliku od Dostojevskog, čiji roman u osnovi nosi subverzivan društveni potencijal, kod Ćosića je reč o svođenju računa jednog života, ali ne manje i jedne epohe. Ćosićev 'mrtvi dom' je zaista mrtav, prohujao s vremenom, on sada zaista živi samo u ovim pesmama. U tome je ključna razlika između tipova melanholije koji boje ove dve knjige: Ćosićev subjekat govori sa distance od pola veka, on lirski rekonstruiše pojedine događaje, zaplete i ljudske sudbine ne da bi skrenuo pažnju na neobične tipove koji su postojali u jednom društvu, koliko da bi pokazao da sva ta iskliznuća iz uobičajenog toka života minu i da od njih na kraju ne ostaje ništa.
Neobičnost, neobjašnjivost i ludizam u gestovima Ćosićevih lirskih junaka vidljiva je već u prvoj pesmi 'Nejasna': "I ne čitajući Andre Gida/ činimo bezrazložne geste/ istrgnem grančicu iz jedne vaze/ šibam njome prijatelja po dlanu/ niko ne zna zbog čega/ sedimo u kući bivšeg fabrikanta/ u susednoj sobi/ krojač nasilno useljen/ stalno bije ženu/ ili je povaljuje/ ona vrišti na isti način/ u oba slučaja/ ne razumemo zašto smo živi/ najpre dvadeset nam je godina/ potom tu je socijalizam/ dve nepopravljive činjenice/ ona krojačeva se i dalje dere/ ja takođe ne znam/ zašto sam izvodio tu glupu scenu/ sa tankom šibom/ prijateljem i njegovim dlanom/ pa kriv je koliko i mi ostali/ ali nema pravde na svetu".
Karnevalska i nadrealistička struktura ovih pesama naglašena je i stihovnom organizacijom: odsustvo pravopisnih znakova i podele na strofe prate hiroviti tok svesti lirskog subjekta; gomilanje opisa, utisaka i osećaja, jukstaponiranje motiva koji su bez nekog posebnog reda, kao u slučaju citirane pesme, na kraju diskretnim obrtom celu sliku izdižu na novu ravan i daju joj privid životnog smisla. Takođe, primer navedene pesme zgodan je da se pokaže tipično nadrealistička poetika nesvesnog: u životu i aktivnostima svakog čoveka, pa tako i Ćosićevih lirskih junaka, postoje 'viškovi' koji nisu racionalno objašnjivi, tj. niz mentalnih zbivanja koja su poznata samo na osnovu njihovih manifestacija, dok se o tim zbivanjima neposredno ne zna ništa.
O tom ko zna kada i kako pokupljenom egzistencijalnom prtljagu govori se u pesmi 'Popis', jednoj od najuspelijih u knjizi: "Šta još vredi u ovoj sobi/ pitam se/ kao da popisujem svoje stanovništvo/ izvrnuo sam džepove/ zavirujem u manžetne na nogavicama/ tada moderne/ ispitujem onaj rub ispod kragne/ vrlo pogodno tajno mesto/ povučem kožu ispod oka/ gledam u onaj kutić sebe/ najviše nalik ribi/ malo gvirim ispod noktiju/ ali podsekao sam ih/ nigde ničega/ tako činim i sa kućnim uglovima/ tamo gde zidovi udaraju jedan u drugi/ kao u katastrofama/ onda i sa mestima ispod stropa/ koja ionako postoje ni za šta/ sve je prazno/ samo jedan pauk svedok povijesti/ u uglu/ samo one gromuljice/ što se nahvataju po odelu/ u dnu džepova/ samo ona suza u oku/ i onaj jad/ koji nema nikakav oblik/ nije ni okrugao ni mek ni zelen/ jedino ga ima/ ravnomerno raspoređenog/ svuda".
Sve to što je nekada bilo važno, ali zapravo važno na neki neobjašnjiv način, sve te sitnice koje su sam život na kraju se zgusnu u suzu u oku. A ova staračka suza i sveprožimajuća, neuhvatljiva tuga, zanimljiv su i važan trenutak naše savremene lirike, jer se mogu posmatrati i kao sublimišući, esencijalizujući pokret jedne impresivne umetničke sudbine, koja je sada oslobođena potrebe da bilo šta bilo kome dokazuje. Ovde, dakle, nema krupnih, prevrednujućih avangardnih pokreta, već samo nepatvorena potreba da se prenese iskustvo jednog bogatog života i u tom životu ona sušta ljudska supstanca, koja je zapravo neprevodiva, neprenosiva, ni na koji način vidljiva, niti moguća, osim kada se uobliči u stihove. Trebalo bi zato naglasiti i da se Ćosić Zapisima potvrđuje kao pesnik: dakle, ovde je reč o stihovima, a ne o priči nasumično razbijenoj u redove nejednake dužine, ili o proznim otpacima, jer stihovi, poezija moraju imati taj sublimišući pokret.
Kao najlepša potvrda svega ovoga, pesma 'Sličnosti', možda i najznačajnija u Ćosićevom opusu, sažima jedno osećanje sveta, ali i celu epohu, novi život koji je došao posle rata, koji dolazi posle svih ratova: "Mama je priznala/ da joj sve ovo liči/ na nešto od pre/ samo ne zna na šta/ tetke su tvrdile/ kako knjižar sa ugla/ silno je nalik Tajronu Paueru/ naročito po onim gustim obrvama/ ujak je poznavao tipa/ veli pljunuti fudbaler Moša Marjanović/ (iako onaj pravi odavno je mrtav)/ moj drug Čedomir/ umeo je da nacrta/ bioskopsku kartu/ s toliko sličnosti/ jedino da ga ne uhvate/ tata je bio siguran/ da je sadašnje piće/ samo nalik na ono od pre rata/ što nije isto/ ovo je ljutilo kapetana iz prizemlja/ koji smatrao je/ da su naše sadašnje prilike/ iz osnova nove/ kao iz neke radnje/ ja sam međutim osećao/ da sve to liči na nekakav život/ a ipak baš nije".
Ovaj specifični vid melanholije možda se može nazvati nadrealističkim, jer podrazumeva tugu zbog nečega što je bilo pa prošlo, ali što u svojoj iščašenosti i šašavosti deluje gotovo nestvarno, kao da i nije bilo. Otuda lirskom junaku Ćosićevih pesama kao jedina mogućnost otpora ostaje ta uzvišena vedrina. Koja je ujedno i starinski rečeno i osnovni životni nauk Ćosićeve poezije.
Marjan Čakarević
foto:
Marilyn Cvitanić ***
Marjan Čakarević (1978.) diplomirao je i završio master studije na katedri za srpsku i svetsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Poeziju objavlјuje u srpskim i regionalnim časopisima, a kritiku, esejistiku i publicističke tekstove u
Polјima,
Beogradskom književnom časopisu,
Quorumu,
E-novinama,
Ulaznici i dr. Pored mladalačkih poetskih publikacija, objavio je pesničke knjige
Paragrad (1999.) i
Sistem (2011.)
