Page arrow
Revija malih knji%c5%beevnosti island booksa  27.   29.9.Add a heading  1
Piše: Dunja Ilić

Izjava ljubavi Novom Zagrebu

Large untitled design  87

Fotografija: Plamen; Residental buildings in Sopot, Novi Zagreb; Wikimedia Commons.

Naslov knjige: Novi dio grada Autor knjige: Andrija Škare Izdavač: Fraktura Godina izdanja: 2022
Utorak
30.08.2022.

Novi dio grada naziv je nove zbirke priča Andrije Škare, zbirke koja, logično, ima za neku vrstu glavnog junaka Novi Zagreb. U najavi za promociju knjige, zapazila sam komentar kako se sve priče zbivaju u Novom Zagrebu, ali da bi se „jednako tako mogle zbivati u Splitu III, na Novom Beogradu ili u bilo kojem sklopu socijalističkih betonskih zdanja.“

Ako je potrebno ovoj zbirci dati neku odliku univerzalnosti, onda da, svakako da će u njoj uživati i oni koji se ne razumeju baš najbolje u kvartove Novog Zagreba; možda čak nije ni potrebno imati iskustvo života u Splitu III ili na Novom Beogradu, i neki mali grad je dovoljan, takav gde se svi znaju i gde su svakodnevni ritmovi ustaljeni, ali gde je deo tog ritma i ono out of the ordinary, neznatno, ali upečatljivo za stanovnike tog mesta – kako na jednom mestu čitamo povodom mogućeg „ugovora s đavlom“, „to uopće ne bi bilo nešto najluđe kaj se dogodilo na kvartu“ (str. 78.) Odmah treba dodati još nešto: ne odvijaju se, zapravo, sve priče ove zbirke na kvartu, niti su svi njeni junaci Novozagrepčani. Novi dio grada dirljiva je i literarno uspešna izjava ljubavi Novom Zagrebu, ali i više od toga – ukoliko vam je nešto više uopšte potrebno.    

Zbirka se, ako pogledamo sadržaj, sastoji iz devet priča, ali između njih čitamo kraće ili duže tekstove koje, po svoj prilici, jedan isti Novozagrepčanin priča jednom istom prijatelju iz detinjstva, i koji počinju sa „ne znam je l’ se sjećaš ti“, nakon čega sledi ime. Ovo je dobar momenat da se pomene Škarina taktika: devet priča vremenski zahvata različite momente, od prošlosti u kojoj se Tuđman nije mogao naglas ismevati ili one još dalje u kojoj je Novi Zagreb građen, do nešto bliže prošlosti ili pak sadašnjosti u kojoj mali privatnici propadaju zbog velikih kompanija, a stari tereni za košarku zarastaju u travu. Isto tako, neki od mnogobrojnih likova (nekolicina se pojavljuje u više priča) rođeni su u Novom Zagrebu, drugi su se tu doselili, treći tu samo rade.

Priča „Jednina i množina“, na primer, govori o dečku koji iz Novog Zagreba putuje na posao u centar, a poslednja priča zbirke, „Briškula“, odvija se daleko od bilo kog grada, na ostrvu. I napokon, neki od likova mladi su ili vrlo mladi, dok su neki već zašli u starije doba. Sa svakom ovom varijacijom čitalački horizont očekivanja blago je izazvan i korigovan, što iskustvo čitanja čini dinamičnim; iako svi putevi na ovaj ili onaj način vode ka Novom Zagrebu, nijedan od tih puteva nije dosadan, jer nijedan nije potpuno isti. Istovremeno, uključivanjem najrazličitijih životnih sudbina u tekst, zbirka postaje, kao što rekoh, mnogo više od niza priča o jednom mestu.  

Mada se Novi Zagreb nameće kao metaforički „glavni junak“ zbirke, pravi glavni junak, ono što joj, pored novozagrebačkih kvartova, ulica, birtija, dućana i ustaljenih životnih ritmova lokalaca, daje jedinstvo, a što je ujedno i glavni izvor njenog kvaliteta, jeste sam pripovedač. Nije u pitanju individualizovana ličnost kao u tekstovima koje čitamo između priča. Ali pripovedačev jezik jeste istovremeno individualizovan i opšti, njegovo pripovedanje neka je vrsta konstantnog ali specifičnog doživljenog govora, takvog koji reflektuje misli i način govora junaka, ali i govor – zapravo, čitavu atmosferu – samog Novog Zagreba.

U priči „Ledo Njofra“, recimo, Dražen i Kralj, u to vreme kada nije bilo dobro Tuđmana glasno kritikovati, prvi crno nalakiranih noktiju a drugi u crnoj komandosici, „računaju da će im tri džointa biti dovoljna za početak, za njih sedmero, to je prava uvertira, a poslije će vidjeti kako će biti, ovisi o mnogo čemu, o nizu, nizu, nizu faktora“ (str. 47.) Ko konkretno misli ovo, ovaj niz, niz, niz faktora, da li Dražen, da li Kralj, nešto ranije spomenuti Jan, ili pak sam pripovedač, ne zna se, a nije ni bitno – na neki način, misle to svi oni zajedno. Ili, u priči „Bez diranja“, jedan pasus počinje rečima: „Znači, parovi. Izlet.“ (str. 80.) Ovo su reči ničije i svačije; u pitanju nije pripovedačev idiolekt, niti idiolekti njegovih junaka, već sociolekt mesta; kroz čitav tekst – jer čitav je tekst poput ovih primera – progovara čitav novi dio grada, čitav kvart, atmosferski koliko i lingvistički.   

Ovaj jezički postupak omogućava efekat koji je ujedno i najveća „posveta“ Novom Zagrebu među svim novozagrebačkim detaljima u knjizi. Pripoveda se, a to je iz navedenih primera već očigledno, s istovremenom ironijom i ljubavlju prema junacima, pripovedač potpuno prihvata njihove manje i veće mane, a najviše – njihovu potpunu normalnost, „običnost“, ili, jednostavno rečeno, njihovu ljudskost. I kada su slabi, i kada su čudni, i kada se ponašaju neprikladno, ovi junaci ipak su nam simpatični, jer ih blagi, veoma blagi paternalizam s kojim ih pripovedač tretira duboko humanizuje, te i one koji se pojavljuju vrlo kratko možemo zamisliti kao prave, zaokružene ljude, pritom takve koje dovoljno razumemo da ih ne bismo osuđivali. U zbirci Novi dio grada nema stvarno „junaka“; niko ovde nije heroj, kao što (skoro) niko nije ni negativac. U tom smislu, knjiga prilično podseća na stvaran, svakodnevni život, i to, pretpostavićete, ne samo u Novom Zagrebu. Istovremeno, jasno je da niko ovde nije zapravo „običan“ kada se na njega ili nju obrati malo više pažnje, a naročito kada je ta pažnja dobronamerna, kakva u ovoj zbirci jeste. 

Priča „Klasika“, recimo, govori o Tonku, mladiću iz centra koji je svoj prvi posao baš morao dobiti u Novom Zagrebu, i do kog se sad beskrajno dugo (njegov subjektivni osećaj) vozi tramvajem. Sve je to ukupno za njega kao da „ide na Divlji zapad“. (str. 95.) Tonko doživljava grotesknu avanturu u WC-u poslovne zgrade, avanturu koju sam izaziva svojim dugačkim noktima koje neguje za potrebe sviranja gitare. Nekako se on iz te zaista potencijalno blamantne situacije izvuče; usput dogovori piće s koleginicom (na njenu inicijativu, ne treba to ni naglašavati). U povratku kući, u „tipičnom novozagrebačkom pothodniku, zašaranom i popišanom“ (str. 106.), nailazi na uličnog svirača gitare, čiji su nokti sasvim pristojno podrezani. Njegov zaključak? „Ovo je ipak Novi Zagreb.“ (str. 107.) Da nam neko drugi pripoveda ovu priču, Tonko bi možda bio jedan antipatičan, nesposoban i na loš način smešan lik koji za sebe misli da je bolji od drugih. Ali, u Novom dijelu grada, doneti takav oštar zaključak bilo bi duboko protivno tekstu i znak vašeg lošeg raspoloženja – nema sumnje da je Tonko blago ironizovan, pripovedač je svestan njegovih slabosti isto kao i mi, ali one su prikazane jednostavno kao Tonkova ljudskost, kao nešto potpuno normalno, čak i ako je relativno neobično. Uostalom, ništa on tako strašno nije uradio, samo mu se ne vozi tramvajem, malo je nespretan, i nerado preuzima inicijativu.

Takođe, ni sam Novi Zagreb se nepotrebno ne idealizuje; knjiga se dotiče i ne tako sjajnih sudbina (u stvari, nema u ovoj knjizi uopšte sjajnih sudbina, samo okej sudbina), pa čitamo „kako kvart žvače ljude, prožvače i ispljune. Moraš se maknuti odavde ako želiš nešto učiniti sa sobom.“ (str.127.) Već prva priča zbirke, „Mjesto radnje: Centar“, počinje kao idealizacija mladosti provedene na javnim sportskim terenima, da bi se, u neočekivanom preokretu, završila besmislenom ali istovremeno realističnom tragedijom. 

Naš pripovedač iz kvarta, onaj koji priča između priča, nakon što je rekao da kvart žvaće ljude, dodaje: „Možda brijem, tako je vjerojatno svuda.“ (str. 127.) Nesumnjivo da jeste, i zbog toga Novi dio grada nije posveta samo Novom Zagrebu, nego i „malom čoveku“ uopšte, takvom koji živi u bilo kom kvartu na svetu, i čiji su problemi, s neke kosmičke tačke gledišta, mali baš kao i taj njegov kvart. U tom smislu, priča „Bez diranja“ je paradigmatska: uživaćete u njoj, razumeti je i smejati se gde god da ste, ali će njeni začudni elementi, kada se ona posmatra kao deo ove knjige, biti pripisani partikularnosti Novog Zagreba koju knjiga kao celina opisuje i, zapravo, kreira, učestvujući time i sama u (van)literarnoj mitologizaciji ovog dela grada. Priču neću uopšte spojlovati, navešću samo jedan realistički detalj (kojima knjiga takođe obiluje): „Kova je žudio za pivom, ali kod Maje u frižideru tome se nije mogao nadati. Eventualno mlijeku, kefiru ili micelarnoj vodi.“ (str. 89.)

A na kraju, mada su problemi tog malog čoveka iz kosmičke perspektive zanemarljivi, za njega su samog neverovatno važni – opet, baš kao i sam taj kvart, koji strancima, objektivno, ne predstavlja ništa (sori!). Andrija Škare uverljivo prikazuje i univerzalne sitne probleme i partikularnu, a opet na neki način univerzalnu, ljubav prema kvartu. Kako je taj kvart, odnosno, čitav Novi Zagreb, jedno konkretno mesto sa svojim konkretnim ulicama, u zbirci Novi dio grada verovatno će ipak više i potpunije uživati oni kojima Novi Zagreb barem nešto znači. Ali to je tek završni značenjski, odnosno emocionalni sloj ove knjige; samo je jedno od njenih dostignuća to što ona sasvim dobro funkcioniše i bez njega.  

Možda će vas zanimati
Kritike
Homepage arsenic skare 05.02.2018.

Lake note

Zbirka priča 'Društvene igre' Andrije Škare upala je u zamku neobaveznih i površnih tendencija u književnosti.

Piše: Vladimir Arsenić

Glazbeni dnevnik
Homepage the gaslight anthem 08.05.2014.

Neočekivano dočekani rock 'n' roll

Slabo poznati bend iz New Jerseya i mnogo poznatiji roman Charlesa Dickensa uspjeli su Andriji vratiti vjeru u žestoki zvuk.

Glazbeni dnevnik
Homepage 09 the decemberists 06.02.2014.

T-H-E D-E-C-E-M-B-...

Jezikolomke koje muče američke školarce predstavljaju izazov za natjecatelje u 'spellingu', kao i za pisce i glazbenike.

Glazbeni dnevnik
Homepage 08 okkervil river 30.01.2014.

Posveta dvostrukoj posveti

Pjesma Okkervil Rivera istovremeno je hommage ispovjednoj poeziji Johna Berrymana i veseloj numeri Beach Boysa.

Glazbeni dnevnik
Homepage 07 midlake 23.01.2014.

Glazbeni dnevnik: Draga, ne budi vuk!

Kako spojiti intimnu ljubavnu priču i širu društvenu kritiku? Uz pomoć popularne pjesme i Hobbesovog 'Levijatana'.

Glazbeni dnevnik
Homepage 06 the smiths 16.01.2014.

Glazbeni dnevnik: Fešta mrtvih pjesnika

Morrissey šeta grobljem, budi duhove preminulih pisaca i izmjenjuje cinične komentare sa svojim uzorom, Oscarom Wildeom. 

Korištenjem portala Booksa.hr pristajete na prikupljanje cookiea.
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu