Lake note

Literatura mora da bude višestruko motivisana od početka do kraja. Najpre bi trebalo da postoji namera autorke/a da saopšti nešto što smatra iznimno važnim na ličnom i/ili društvenom planu. Istovremeno, unutar nje trebalo bi da postoji dodatna motivacija koja podrazumeva kompetencije da se određena poruka prenese samo na taj i takav, a nikako na drugačiji način. Zatim bi trebalo da postoji društvena motivacija da čitateljke i čitaoci uzmu baš to štivo, a ne neko drugo i nad njime provedu svoje dragoceno vreme. Konačno, unutar sebe, likovi i njihovo delovanje trebalo bi da budu opravdani i motivisani u skladu sa svetom koji je delom stvoren, a koji, da ponovim to hiljaditi put, nije isti kao svet u kojem živimo, čak i kad na njega neopisivo liči i/ili likovi nose imena stvarnih, odnosno istorijskih osoba. 

Zbirka priča Društvene igre koju potpisuje Andrija Škare, pisac sada već ne mlađe generacije, nažalost ne poseduje dovoljne motivacijske sklopove kako bi se smatrala dobrom literaturom iako ima nagoveštaja da je tako moglo da bude. Ona je tipičan predstavnik novih tendencija u književnosti, lakonotnih i neobaveznih ili pak onih s tezom, onih dakle koji su pod uticajem novih medija upali u zamku da literatura treba da im se povinuje, da treba da se s njima takmiči, a zapravo je unapred osuđena na propast. Međutim, krenimo od početka.

Nejasno je zbog čega je zbirka priča nazvana Društvene igre. Da li se to odnosi na ono što predstavljaju igre poput Monopolyja, Rizika i Lifea ili se, pak, radi o igrama koje društvo igra sa ili protiv nas, radeći nam pritom o glavi? Prema sadržaju priča ne može se reći šta je po sredi, a gledano kao neka vrsta zbirne ili kišobran metafore pod koju bi mogla da se podvuče većina tekstova sabranih u knjizi, deluje da naslov funkcioniše tek za neke. Naravno, moguće je dedukcijom doći do nečega, napraviti Prokrustovu postelju u koju ćemo ugurati sve priče i reći da potpadaju pod jednu ili drugu vrstu društvenih igara, ali to bi predstavljalo uopštavanje koje može da važi za svaku knjigu, odnosno svaki tekst. 

Problem s knjigom Društvene igre, kaogod i s njenim naslovom, jeste što iza nje nema nikakve dubine. Ona je sva, a to može da bude i dobro i loše, u površini. Dobro za one kojima je dosta 'dubine' i 'velikoumnosti', i koji bi da čitaju onako kako piše, a loše za one koji bi da ih književnost škaklja, žulja i/ili provocira. 

Ili da to kažem drugačije. Ako ste ljubitelj muzike koji proizvode indie bendovi Neutral Milk Hotel ili The Mountain Goats˙(oba se u knjizi pominju), a koji mene čini neopisivo ravnodušnim i, u slengu današnjih tinejdžera, smore me posle dve numere, onda će vam se knjiga Društvene igre svideti. Jer ovi bendovi proizvode muziku koja bi mogla da se pušta u indie liftovima, u njoj nema preko potrebne dinamike ni dramaturgije, nema virtuoznosti, nema ličnog pečata, nema bunta, nema autoironije, svega onog što čini da se popularna muzika izdigne iznad besmisla koje do nas stiže s mainstream medija. Svaka umetnost koja svoje adresante ostavlja ravnodušnima i blago nezainteresovanima nepotrebna je na ovom svetu na kojem je svega iovako previše.

Uzmimo na primer priču Sjedala 33 i 34. U njoj se radi o klasičnom muvanju/zaljubljivanju u busu, o dvoje koji su se sreli i prepoznali mogućnost uzajamnog iskupljenja iz loših sadašnjosti u kojima se nalaze i, na kraju, sticajem okolnosti, uslovno rečeno i u korist metafore 'društvenih igara' koje (ne)ima, bili primorani da se rastanu. Zaplet i rasplet potpuno očekivani, duhovitost nategnuta, uvod u priču predugačak, pun izlizanih metafora koje služe karakterizaciji (grad = mravinjak; autobusni kolodvor = prljavština; alergije i strahovi = obrazovan i osetljiv mladić), likovi banalni i prepoznatljivi kao paradigme savremenog hipsteraja s woodyallenovskim odjecima. Ono što zapravo najviše nedostaje priči jeste pokušaj da se ona dramaturški obogati kako bismo dobili snažniji efekat na kraju teksta. Naime, da je priča skicirana u dve-tri scene s upečatljivim dijalozima (showing), bez previše pripovedanja o bekgraundu likova (telling), onda bi rastanak koji je na njenom kraju neminovan imao dodatnu težinu. Da je doveo stvari do vrhunca, da nas je, kao čitaoce, ubedio da je drugačiji kraj blizu, da nas je nagoveštaj ljubavi zaista poneo, mogli smo se jače razočarati i tim neposrednije susresti sa 'društvenim igrama' oličenim u monogamiji, bračnom ili partnerskom moralu i sličnim tričarijama.

Pored ove paradigmatična je i 'tripovetka' (priča s putovanja, turneje) Mediteranski vestern u kojoj se tri prijatelja nalaze na turneji po primorju s dokumentarnim filmom i tamo im se 'događaju' različite avanture. Zapravo se ovaj narativ deli na dva dela: prvi se dešava u Dubrovniku, a drugi na Visu. Glavni problem priče predstavlja odsustvo jasnog i preciznog zapleta/sukoba tako da priča zapravo izgleda kao neka vrsta razglednice sa dve turističke destinacije, a ne kao pripadnik žanra. Naime, iako izbegava bedekerske klišee, ovaj tekst daje ono što bi bio zapravo glavni činilac putopisa – lični odnos prema mestu i ljudima s kojima se protagonist na toj 'egzotičnoj destinaciji' susreo. Pa se tako nagoveštaj sukoba i gradi upravo na razlici između onog što je 'domorodačka' kultura na ostrvu i savremene urbane kulture koju donosi trio filmadžija, gde se, već očekivano, ismevaju tradicionalni muško-ženski odnosi koje slobodoumni i otvoreni došljaci ne mogu da poimaju. I premda bi ova tema odista mogla da bude zanimljiva i provokativna, tekst zapravo ne zalazi dublje u nju, već stvari razrešava površno, s frivolnošću koja pred čitaoca ponovo postavlja pitanje o teleologiji teksta. Ako ne može da shvati njegovu motivaciju, da odgovori zbog čega je on uopšte napisan, onda zaista ne vidim zbog čega bi ga uopšte čitao.

Ono što je vredno pažnje u tekstu jeste pokušaj njegovog zaokruživanja. Prva i poslednja priča tiču se istih događaja s vremenskim razmakom od 25 godina, a likovi i događaji unutar zbirke se prepliću – prelaze iz priče u priču i tako se ulančavaju čineći neku vrstu labavog, gotovo romanesknog tkiva u maniru Altmanovih Kratkih rezova. Ovaj pokušaj je vredan pažnje, iako mi se na momente čini nasilan, odnosno veštački jer ne vidim na šta bi ta celina mogla da ukazuje, osim na potrebu da se struktura koliko-toliko učvrsti. To je moglo da se učini i na drugačiji način (ujednačavanjem hronotopa, na primer) i opet bismo dobili isto. Funkcionalnost celine ne postoji, ma koliko se čvrstom ona gradila.

Knjiga pokušava na momente da bude ironična ili gorko duhovita. U priči Bit će ovo duga noć dramaturgija priče zasniva se na obrtu koji se na kraju dogodi i koji bi trebalo da je ironičan kako prema protagonisti, tako i prema društvu u celini. Ipak, ono što značajno slabi utisak jeste što obrt funkcioniše kao u slabom vicu od kojeg teško da može da bude priča kao prozno jezičko-umetničko delo. U možda najboljoj priči u zbirci Golman, koja se takođe može posmatrati kao neka vrsta dosetke, dve stvari koje sprečavaju da se kao vic poima jesu razrađena dramaturgija i otvoren kraj. Tekst dinamično, u scenama, gradi motivaciju oko dečaka Tonija, suprotstavlja njegov postupak (koji je dečji, nevin, sportski) društvenoj hipokriziji, a posledicu centralnog događaja ostavlja otvorenom, premda je jasno ko je unapred osuđen na gubitak. Zaista je šteta što odličan model postavljen u ovoj priči nije dosledno praćen u čitavoj zbirci. Priča I to se događa, ponekad ne prekida se u trenutku kada bi iz anegdote koja se priča u ekskluzivno muškom društvu mogla da se pretvori u pripovest koja ima određeni potencijal, već nastavlja da traje i potpuno bespotrebno urušava ironijski potencijal građen oko protagoniste, frajera i gradske face. 

Ukupno uzev, Društvene igre zaista nisu uspela književnost. Njihove lake note, čak i u trenucima kada je ton krajnje ozbiljan, kao u priči Rupa puna dima, sigurno mogu da prijaju publici kojoj je dosta težine literature, one otežale forme o kojoj su govorili ruski formalisti, ali mi se čini, štaviše uveren sam da je to krajnje pogrešan pravac u kojem se savremena umetnost kreće. Šteta je i veća zato što je ova knjiga na pojedinim mestima pokazala priličan potencijal.