Page arrow

Igra u književnosti

Large odmor od kulture web1

S naslovnice knjige 'Odmor od kulture'.

Naslov knjige: Odmor od kulture Autor knjige: Dinko Kreho Izdavač: Durieux Godina izdanja: 2021
Utorak
19.04.2022.

Šta tera kritičare da pišu prozu/poeziju, teoretičare da komponuju, analitičare da slikaju, kolumniste da snimaju filmove i tako dalje u svim zamislivim i nezamislivim kombinacijama? Moguće je da je u pitanju podla primedba autorki/a da kako ti smeš da pišeš o filmu kad nisi nijedan snimio ili zašto naglas razmišljaš o slikarstvu, a nisi nijednu sliku naslikao. Moguće je i jednako podlo uverenje da nema dovoljno dobrih knjiga, a upravo ću ja doprineti da polje u kojem sam dominantan kao kritičar/ka dobije konačno svoje veliko delo. Konačno, moguće je i nešto sasvim treće.

Meni se najprivlačnijim čini prosto uživanje u procesu stvaranja, nepatvoreni eros kojim nešto što je nastajalo u glavi/duhu/imaginaciji prelazi u odgovarajući umetnički medij. Nekad stvari zahtevaju od vas da ih iskažete u formi teksta koji ima esejistički karakter, a nekad to treba da bude pesma, nekad priča, a nekad bogami i čitav roman. Premda živimo u doba fah-idiotizma kada je svako stručan samo za jednu stvar, malo renesansnog razmišljanja i odgovarajućih humanizmom prožetih duhova mogu samo da nam ulepšaju dela i dane.

Dinko Kreho jedan je od primera upravo tog i takvog renesansnog duha. Počeo je kao pesnik pa onda prešao u kritičare/teoretičare, iskušao se u drami, a prošlog leta i zbirku priča Odmor od kulture. Odmah da kažem da sam uživao u ovoj knjizi, premda ona definitivno ne predstavlja vrh pripovedačke ili kratkopričaške umetnosti na ovim prostorima, ali krase je neke sasvim druge i drugačije osobine koje je od mnoštva izdvajaju. Najpre, ona je vedra i vesela, ako hoćete, rasterećena. Da parafraziram Bloka oslobođena od zemaljskog ropstva klišeima dominantnog književnog ukusa, ona pleni onim što je Tomas Man nazvao pripovedačkim duhom ili duhom pripovedanja. Nećete u njoj naći nikakve dubokoumne storije prepune potisnute agresije koja samo čeka da izbije napolje, nećete naći teze kojima se prikrivaju književno neznanje i manjak veštine, odjeke crnog talasa kao autentičnog doprinosa jugoslovenske umetnosti svetu, reminiscencije na Krležu, Kiša, Kovača, Boru Ćosića kao vrhove onoga što je jugoslovenska književnost bila i mogla da bude, nećete naći priče o ratu i tranziciji prepune crno-belih likova i zapleta dragih zapadnoj imagologiji.

Pre će biti da je autor seo s namerom da napiše priču i onda pustio tekstu da ga sam vodi tamo kuda je namerio. Pisac se pretvorio u mašinu koja ispisuje priču, a pravi autor teksta je upravo onaj duh pripovedanja prema kojem se autor neštedimice otvorio. Ovo je utoliko značajnije jer govori o autorovoj svesti da književnost na prostoru zajedničkog nam bhsc jezika ne potpada ni pod kakve norme s obzirom na to da ne postoji tržište, a i njen simbolički, da ne kažem revolucionarni potencijal je davno izduvani balon. Ona nikome nije obavezna, još manje dužna. Štaviše, pod uticajem interneta, posebno društvenih mreža, ali i sve popularnijih serijalizovanih televizijskih formi, ona je lišena svake društvene odgovornosti i prepuštena samoj sebi, na sopstevno zadovoljstvo i/ili korist. To naravno ne znači da je izvučena iz konteksta, neodgovorna ili neozbiljna, naprotiv. Samo je zabavna i samodovoljna, kako autoru samom tako i čitaocima.

Gotovo sve priče iz ove zbirke imaju neke veze s fantastikom/hororom. Ipak, one žanru i klasičnoj žanrovskoj književnosti pristupaju vrlo slobodno, otprilike kao što to čini i duhovni otac ovih priča, Dylan Dog, odnosno njegovi autor Ticijano Sklavi. Ova paralela ne stoji samo iz kurtoazije i saznanja da je Dinko Kreho autor studije o Dylanu Dogu, već najpre zbog neprestanog poigravanja koje upravo u trenutku u kojem je čitalac doneo pretpostavku o prirodi teksta, nju menja uvodeći elemente fantastike i žanra u tekst. Na primer u priči „Večer na zemlji“ kada na kraju saznamo pravu prirodu pripovedača ili kada u priči „Zidari“ dođe do sličnog efekta kraja koji nas natera da priču presložimo i da je potpuno drugačije shvatimo. Ova sklonost obrtima i „naknadnim tumačenjima“ rađa kod čitalaca određeno zadovoljstvo, a piscu daje priliku da efektno završi tekst, da poentira iznenađenjem i na taj način zaokruži priču. To naravno nije uvek moguće izvesti, štaviše nekad deluje nakalemljeno, a samim tim i banalno, ali Kreho je svoje standarde postavio ne prema nama/čitaocima, nego prema sebi i svojoj zabavi, sklonosti da sam sebe iznenadi, što je već dovoljno značajno.

Na polju „angažmana“, odnosno referencijalnosti, Kreho se savršeno dobro snalazi. Knjiga svoj kontekst gradi na postraću, tranziciji i sveukupnim nedaćama u kojima se region koji je nekad bio SFRJ nalazi. S obzirom na to da se priče odvijaju na geografiji jednog nam jezika podeljenog između nekoliko država, možemo zaista da kažemo da se radi o pravom, „punokrvnom“ primerku postjugoslovenske književnosti koja svoje uporišne tačke nalazi u zajedničkoj prošlosti, ali, što je mnogo značajnije, u zajedničkoj sadašnjosti, obeleženoj značajnim prodorima nadrealnog i fantastičnog u tkivo stvarnosti. Jer naše iskustvo jeste takvo – taman se naviknete na jedno stanje stvari, kad se ono značajno pogorša i dođe do urušavanja. Zatim se uspostavi novo, koje bude jednako kratkotrajno i besmisleno kao i ono prethodno, i tako u krug. Zaista, dominantan osećaj nalikuje onom kako se oseća Luiđi, junak priče „Večer na zemlji“ kojeg proganjaju vanzemaljci. I kojemu, naravno, niko ne veruje. A i zašto bi?

Ono što me je iznenadilo pri čitanju je svojevrsna bibli/biografska beleška o svakoj od priča – gde su, kako i s kojom namenom nastale. Najpre mi se to učinilo kao neka vrsta nepotrebnog dodatka, pomalo i pretencioznog, međutim kada se knjiga pročita u celosti, sve legne na svoje mesto. Ova beleška zapravo funkcioniše kao gorepomenuta poenta u pričama. Ona je naknadni komentar koji podcrtava upravo tu vrstu odnosa prema sopstvenom tekstu nabijenom autoironijom. Kreho kao da se smeje sebi i svojim pričama, posebno kad naglašava kako neke od njih, zapravo većina, nije dobro prošla na konkursima za koje su pisane. Jer, pisanje za konkurse jeste odlična motivacija da se uopšte otpočne rad na nekom tekstu. Istovremeno je jako važno, kao što je u nekoliko navrata naglasio Srđan Srdić, da sebe autorke i autori ne shvate ozbiljno, pošto je to potencijalno veoma opasno. U tom smislu, ova beleška potvrđuje ono što se meni čini najvažnijom odlikom ove zbirke, a to je da je ona pružila i priredila svom autoru dovoljno zabave da mu to podari legitimitet da je objavi. Ništa više, ali i ništa manje od toga. Zbog toga on sebi i sme i želi da se podsmeva – svojim nadama i željama za „takmičenjem“ koje naravno nije borba s opipljivim protivnicima u vidu sa-učesnica/ka na konkursima i/ili članica/članova žirija, nego borba sa sobom, svojim ograničenjima i njihovim konstantnim savlađivanjem. Takođe, ovo govori i o ograničenjima koje svaki konkurs ima – žiriji su potkupljivi, rade u nemogućim uslovima, količina tekstova je ogromna, stoga nije čudo da neke veoma dobre priče prođu nezapaženo. U tom smislu, važno je široj čitalačkoj publici pružiti priliku da uživa odnosno da proveri koliko su priče zaista dobre.

Kao što rekoh, knjiga ima i svojih mana. Najveći problem predstavljaju završeci nekih od priča. Koliko god one s poentom bile valjane, one u kojima je ona izostala ostaju nekako nezavršene ili s preterano otvorenim krajevima. Možda je najbolji primer za to priča „Anton Benčić, magična devojka“ u kojoj zaplet koji vešto meša fantastiku i humor prosto staje u jednom trenutku, kao da se autor zamorio i onda rešio da priču zatvori, zaključi, čini se s namerom da joj se naknadno vrati, ali to definitivno nije učinio. Neke od priča nose postmodernistički „vibe“, odnosno oslanjaju se na praksu pseudodokumentaristike i pseudoistoriografije koju je uveo Borhes. One su zanimljive na nivou ideje i kao stilska vežba, ali nose sopstvena ograničenja, posebno što je pitanje na kakvu reakciju publike mogu da računaju. Ipak, kao što je već rečeno, autora savršeno nije briga za publiku, a i ne treba da ga bude.

Dinko Kreho je napisao meni veoma dragu knjigu. Nisam siguran da li će se svakom svideti, možda će je neko doživeti kao neozbiljnu, kao manje ili više uspelu stilsku vežbu. Konačno moguće je da i žiriji na natječajima, u nekima sam i sâm sedeo, znaju nekog vraga. Ipak, ova knjiga je važna zbog toga što svom autoru može da deluje kao nevažna, što joj je prišao kao zabavi, što je od nje napravio l’amusement pour l’amusement, što se, pišući je, odmorio od kulture. Drugim rečima, što je napisao knjigu za sebe, po svojim merilima i što se pritom super proveo. To je jedan od puteva kojim književnost treba da se kreće da bi ostala verna sebi, da bi ostala u igri i ponovo stekla kakvu-takvu simboličku vrednost.

Možda će vas zanimati
Kritike
Homepage dinko kreho  na%c5%a1 vr%c5%a1njak dylan dog  1986 2016  webknjizara redak web 1122 26.10.2021.

Uživanje u tekstu bez hepienda

Miješajući znanstveni diskurz i potpuno osoban pripovjedno-poetski tekst, knjiga 'Naš vršnjak Dylan Dog' Dinka Krehe plijeni svojom lakoćom, prohodnošću i dopadljivošću.

Piše: Vladimir Arsenić

Video
Homepage 201225493 4019993114703773 8527773963077346302 nvvv 17.06.2021.

Razgovor o knjizi 'Naš vršnjak Dylan Dog' Dinka Krehe

Ako ste propustili razgovor Dinka Krehe i Nenada Stipanića, dva velika dilanofila, o knjizi 'Naš vršnjak Dylan Dog', svakako pogledajte video!

Kritike
Homepage k8 0 fkphulv m unsplash 26.01.2021.

Boljke svakodnevice

Zbirka pjesama 'Simptomi' Dinka Krehe pažljivo je ispisana zbirka koju vrijedi čitati, sažetog izraza, čvrsta u formi. 

Piše: Anja Tomljenović

Video
Homepage jarman foto 16.11.2016.

VIDEO: Mark Anthony Jarman u Booksi

Kanadski pisac je 9.11. gostovao u Booksinom programu 'Književni budoar' i razgovarao s Dinkom Krehom.

Piše: Dinko Kreho

Video
Homepage jasminka 2 26.10.2016.

VIDEO: Jasminka Petrović u Booksi

Snimka gostovanja srpske književnice za djecu na Booksinoj tribini 'Od riječi do riječi'. 

Piše: Dinko Kreho

Intervju
Homepage jasminka 24.10.2016.

'Decu odgajamo pod staklenim zvonom'

U Booksinom programu 'Književni budoar' gostovala je Jasminka Petrović, cijenjena srpska književnica za djecu.

Piše: Dinko Kreho

Korištenjem portala Booksa.hr pristajete na prikupljanje cookiea.
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu