Booksina terasa otvorena je svakim danom (osim ponedjeljka) od 10 do 18h. / Booksa's terrace is open from 10am to 6pm.
Close
Page arrow

Ideja povijesti u ženskom rodu

Large tikkho maciel zqgsdqvj1im unsplash

Tikkho Maciel; Unsplash.

Naslov knjige: Mladenka kostonoga Autor knjige: Želimir Periš Izdavač: OceanMore Godina izdanja: 2020
Utorak
09.03.2021.

Istorijski roman ili roman s istorijskom tematikom u ovdašnjim književnostima najčešće služi kako bi se perpetuirala vladajuća ideologija. Pogledajmo samo neke od klasičnih primera kao što su Dobrica Ćosić ili Ivan Aralica. Narativi ovih i sličnih autora imaju svrhu apoteoze, objave ili parabole o naciji kao najboljoj, najdivnijoj od svih, onoj koja je zaslužila da dobije najviše, pogotovo na račun sopstvenih suseda ili istorijskih izmišljenih neprijatelja. Nije čudo da ovi romani na sličan način na koji Fukujamin narativ o kraju istorije kruniše kapitalizam kao poslednji i najbolji od svih društveno-ekonomskih modela, ne prihvataju stvarnost kao relevantnu kategoriju, štaviše. Oni mitologizuju istoriju i na taj način negiraju da je današnja stvarnost, ona koju živimo, istinita. Budući nacionalni mitotvorci, oni nisu spremni da se suoče s argumentima i razlozima, kao što ne prihvataju ni alternativne mogućnosti. Na primer, jedan od uvreženih mitova koji vlada u svesti prosečnog Srbina jeste da su zvona Notr Dama u Parizu zvonila u slavu bitke na Kosovu 1389. godine. Kolika budala treba da budete da poverujete u takvu notornu laž, a koja pak ima jasnu svrhu: da pokaže da Srbija pripada Evropi i da je oduvek, od kad je sveta i veka, a od tada je i Srbalja, branila evropske vrednosti od najezde varvara. Verujem da svaka od balkanskih nacija ima sličan lajtmotivski narativ, to nas i čini, između ostalog, Balkancima.

Međutim, moguć je i drugačiji pristup istorijskoj građi. Nazovimo ga otvorenim. Roman Mladenka kostonoga Želimira Periša upravo je primer takve prakse. On iz istorije vadi ono što je interesantno i smešta svoju junakinju vešticu Gilu u jasno omeđen hronotop, ali neprekidno priču otvara ka mogućnostima drugog i različitog, ka nečemu što je poigravanje sa istorijskim, i ka stvaranju mita (u smislu mythosa-priče) koji istoriju izvrće naopačke. On joj otkida herojski, nacionalno-osvešćujući karakter, a daruje joj jedan neuporedivo univerzalniji i, složićete se, mnogo bliži istini, a to je narativ preživljavanja. Ne samo da je sižejna građa ona koja upravo ilustruje ovu važnu ideju (Gila neprekidno, dakako uz žrtve, uspeva da preživi i istraje), ideju koja zaslužuje svaku pažnju, ali i mnogo više. Ona, ideja, naime vrlo jasno i direktno korespondira s današnjicom jer naši životi, bez obzira gde se nalazimo, gotovo bez obzira na imovno stanje jesu golo preživljavanje, jesu borba ne za život, nego za dah, da se glava zadrži što duže iznad površine, da se još malo pluta dok se konačno dno, kojem neumitno hitamo, ne dotakne, ako ga ima, naravno, ako dno nije samo iluzija dna.

Ipak, vratimo se Gili i njenom i Carevićevom bežanju pred carskim agentima, žandarmima, uhodama i žbirima svake muške ili religiozne, a najčešće obe vrste po dalmatinskom zaleđu, Dalmaciji, otocima, Istri pa sve do Beča. Odmah nakon nekoliko poglavlja upašće u oči jedan od ključnih elemenata naracije, a to je njena hronološka ispretumbanost. U prvom poglavlju je zatičemo u selu, u drugom je devojčica, u narednom je na Braču, potom na Velebitu i tako dalje. Istovremeno, priču o Gili ne pripoveda niko drugi nego dobri guslar koji slučajno nosi isto ime koje stoji na koricama knjige. Zbog čega je autor posegao za poznatim postmodernističkim trikovima kojima najpre sebe stavlja u narativ, a potom i beži od hronologije, čak na pojedinim mestma čineći narativ interaktivnim, odnosno nudeći čitaocu izbor da pojedina poglavlja ili njihove delove preskoči ako je nestrpljiv?

Odgovor na ovo pitanje leži upravo u drugačijoj ideji istorije koju Periš zastupa. Naime, istorija je po njemu ženskog roda. Gila, veštica, arhetip je progonjene žene, čak i kad nije umešana u mogući politički skandal i zaveru opasnu po Carstvo i Kraljevstvo. Ona je kriva zato što je žena bez muža, zato što je samohrana majka, zato što je nezaštićena, ali i zato što poseduje travarske veštine i vrhunsku inteligenciju. U tom smislu njen narativ ne sme da bude slika onoga što je dominantan, dakle muški princip – ne sme da bude hronološki i uzročno-posledičan. On mora da bude nomadski, rizomatski ako hoćete, mora da odslikava principe koje brani, a to je princip preživljavanja i zato kad hoćete da ga završite, to nije moguće jer će Gila iskrsnuti i uskrsnuti već na sledećoj stranici, u novom poglavlju, u legendi koju priča bečki etnolog, ali i u besedi brata Čarla, na Silbi, jednako kao i u Pazinu. Isto tako, priča se opire Želimiru Perišu guslaru, liku koji pokušava da je objasni činovnicima tajne službe KundK. Muškarci nisu u stanju da zauzdaju Gilin duh. Oni istina mogu da je tuku, da je muče, da je lome, da se iživljavaju nad njom, ali ne mogu da je poseduju i to je ono što guslanje, koje je pritom vrlo ironično intonirano, pokušava da pokaže. Gila je, čak i kao gubitnica, pobednica. Žena je, uprkos svom zlu koje trpi i podnosi, i pobednica.

Još nešto, Periš je napisao/odguslao polifon roman u najboljem bahtinovskom smislu. On koristi različite govore kako bi nam dočarao svo bogatstvo istorije koja najčešće ostaje skrivena iza promenade "velikih dela" koja su promenila sudbinu čovečanstva, u onoj meri u kojoj je čovečanstvo (sic!) ono što pripada belom muškarcu evropskog tla. Drugim rečima, on daje glas onima čiji se glas najčešće ne čuje unutar velikog istorijskog narativa. I to radi suvereno, pokazujući kao pisac da je sposoban da jednako vlada različitim argoima: gospodskim zadarskim, otočkim bračkim, činovničkim s kraja 18. i početka 19. veka i tako dalje. Ova karnevalizacija teksta u kojoj je moguće da se u romanu s istim pravom pojavi svako, ma koliko star i ma koliko obrazovan bio, opet ukazuje na drugačiji pristup istoriji, otvoren i inkluzivan, onaj koji je deli i poklanja, čak i onima koji ne bi hteli da je uzmu.

Konačno, Periš je ostao veran sebi dajući romanu preko potrebnu unutrašnju motivaciju time što je u njega utkao zaveru u kojoj naravno stradaju nevini, a oni koji su njeni glavni vinovnici i krivci ostaju iznad toga, nekažnjeni. Na taj način je odata počast i onome što bi bio muški princip istorije, onaj koji je surov, krvav, rečju odvratan. Premda nije klasičan primer istorije koju pišu udžbenici i koja se izučava u srednjoj školi, epizoda s Radovanom i njegovom rukom, onom koja je mrtva kad treba da stvara i kreira, a oživi kad je posredi premlaćivanje žene, u ovom slučaju Gile, i to nakon, sasvim predvidljivo, opijanja u krčmi. Ali ruka tu ne staje. Ojačana ženskom krvlju, ruka kreće u svoju uništavalačku misiju. Ona će porušiti sve što je napravila, ona će, konačno, uništiti i onog kome pripada. Takav je princip koji njome rukovodi, takav je uzorni porodični čovek, takav je vrsni stolar, cenjeni zanatlija Radovan.

Postoji još jedna veoma važna stvar koja se možda čini nebitna, ali zapravo je vrlo važna i dragocena. U pitanju je Periševo olakšavanje čitaocu da se snađe u romanu. Ne samo da je svako poglavlje sažeto u nekoliko rečenica, premda ironičnih nego je na kraju teksta i ispisano nekoliko dodataka koji pomažu da se snađemo u relativno obimnom tekstu. Da li je moglo i bez ovoga – sasvim izvesno jeste. Da li to dodaje ikakvu informaciju i/ili pomaže shvatanju narativa – ni u najmanjoj meri. Čemu onda oni? Oni su tu da čitalac ne posustane, da mu/joj se izađe u susret, da se romanu ponovo vrati njegova osnovna svrha, a to je demokratizacija i komunikacija. Ako je svoj puni procvat ovaj rod doživeo sa stasavanjem građanske klase, odnosno s uspostavljanjem narodnog jezika, pojeftinjenjem štampe, rečju dostupnošću teksta kao takvog, to samo znači da je Periš pokušao da ga posveti čitaocima i da ih ponuka, zavede i da učini sve što je u njegovoj moći da se roman pročita. A to je velika stvar.

Periš se u tretiranju istorije začudo pokazao kao pravi učenik Daše Drndić. Verovatno njen najbolji učenik jer nije stvari uzimao zdravo za gotovo, nije pokušavao da njen postupak verbatim prebaci u sopstveni tekst. On je pročitao Dašu onako kako je treba pročitati danas, odnosno onako kako je on mogao i želeo da je pročita, ostajući veran upravo principima koje je ona postavila u beskompromisnosti, u snazi teksta u insistiranju na istini, po svaku cenu. Daša Drndić verovatno nikada ne bi napisala Mladenku kostonogu, ali bi bila ponosna na ono što je Periš uradio.

Mladenka kostonoga nije savršen roman. Ima u njemu starih Periševih boljki: preigravanja, preteranog aktivizma, pridavanja pažnje detaljima bez kojih se moglo, ali čak i to sve deluje posve simpatično i nadasve iskreno. Želimir Periš je napisao zaista odličan roman, konačno se uspostavio kao zreo pripovedač, kao neko ko zna šta hoće, ali bogami svestan i koliko može, a može zaista mnogo.

Možda će vas zanimati
Kritike
Homepage haker 17.01.2016.

Mali Ivica i alternativna seksualnost

'Mima i vaše kćeri' Želimira Periša nije loš roman, ali ni dostojan nastavak uspješnog prvog dijela o informatičaru Mimi.

Piše: Dinko Kreho

Kritike
Homepage arsenic peris 16.02.2015.

Sancho Pansa protiv sistema

Roman Želimira Periša 'Mima i kvadratura duga' je simpatično žanrovsko djelo koje uspijeva postaviti važna pitanja o suvremenom kapitalizmu.

Piše: Vladimir Arsenić

Kritike
Homepage samo ti pricaj 24.06.2013.

KRITIKA 187: ZaPis, (ur) Želimir Periš

Lišene potrebe da zadive lokalno, priče transcendiraju sredinu iz koje dolaze i iskaču velikim korakom ka neuporedivo širem prostoru.

Korištenjem portala Booksa.hr pristajete na prikupljanje cookiea.
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu