'Fantom i Šanel': Kako pisati o ljubavi?

Kako pisati o ljubavi u dvadeset prvom veku? Možda ovo pitanje deluje kao naivno jer ako se o nečemu pisalo u poslednjih 4.500 godina pisalo se upravo o najvećoj sili privlačnosti među ljudskim bićima. Međutim, ljubav je, kao što život to često pokaže, trivijalna stvar, stvar koja se ponavlja, čak i jezički – metafore koje koristimo su iste. Nekad su to bile reči, a danas su emotikoni gorućih srca, smajlija koji puće usne u poljubac, zagrljenih maca i kuca koji gledaju u zalazak sunca i slično. Iskazivanje emocija o ljubavi je učeno i naučeno kroz vekove upotrebe, upravo jer se radi o neiskazivom, o nematerijalnom koje se pretvara u materijalno, odnosno materijalizuje se u jeziku. I ako sad postavim isto pitanje malo drugačije: kako pisati o ljubavi a da se ne „prepisuje“, da se bude originalan, nov, drugačiji, odnosno nedosadan? Nedavno sam pisao o diktatu novog kao kapitalističkom triku koji vas tera u proizvodnju i potrošnju, međutim, s druge strane, čitaoci odrasli u ovoj epohi očekuju da ih tekst „uhvati“, da ih veže, a kako to učiniti drugačije nego upravo nečim što je differentia specifica svakog teksta po sebi, onim, dakle, što tera čitaoca da kaže ovaj mi se tekst sviđa, a ovaj bogami ne.

Na osnovu iskustva reklo bi se da je svako ko pokuša da piše o ljubavi zapravo u problemu čak i ako njene/njegove emocije nisu lažne u onom smislu da u prisustvu određene osobe zaista oseća hemijske promene u organizmu poput naleta endorfina i dopamina i drugih hormona koji nedvosmisleno pokazuju da ljubav itekako postoji. I nadam se da smo je svi osetili bezbroj puta i da je i dalje osećamo. No, vratimo se književnosti i postavljenom problemu koji se dodatno očituje i u tome što nas je iskustvo naučilo da u ljubav (ne) verujemo. Drugim rečima, jasno je da postoji period zaljubljenosti u kojem naleti hormona razvaljuju naše telo i čine ga prilično smešnim i smušenim. Ipak, jasno je takođe i da nakon što se hormonski naleti smire, dolazi ljubav, kao ono što nastupa posle (danas se to zove veza, premda niko nikoga ne vezuje, mada ima i onih koji to rade na uzajamno zadovoljstvo, ali da ne lutam). Veza se, odnosno ljubav, ako je verovati literaturi od davnina, a i životnom iskustvu, često završava nesrećno, s tugom (otišla je voljena u zagrljaj drugom), patnjom i urušavanjem čitavog sveta. Srećom, postoje književni i vanknjiževni dokazi da nije uvek tako i da se može trajati i u zadovoljstvu, lepoti i ako želite tako, večnoj zaljubljenosti. Svi se, ma koliko paradoksalno to zvučalo, zaljubljujemo i volimo s tom nadom da će biti od sad pa nadalje i za ubuduće, drugim rečima zauvek.

Mario Brkljačić napisao je knjigu koja se zove Fantom i Šanel. Mogli bismo je nazvati zbirkom pesama koja u sebi sadrži i pojedine pesme u prozi. Međutim, to bi bilo, čini mi se pojednostavljenje. Označiti ovakav tekst nekakvom rodnom odrednicom ukida hibridnost koja mu je inherentna. A nije mu inherentna isključivo zato što je autor tako hteo, nego zato što je takav predmet njegovog pisanja, a i zato što je Fantom i Šanel zapravo pisljiv tekst (dozvoljavam sebi ovaj neologizam preuzet od Rolana Barta koji je tekstove podelio na lisible – čitljive i scriptible – pisljive, koji mogu da se pišu), na način da (ni)je fiksiran, da ga je moguće dopisati, i da ga mi dopisujemo svakim čitanjem. Možemo da iznesemo argument da je to slučaj sa svakim tekstom, ali važno je uspostaviti razliku s obzirom na hibridnost forme i sadržaja. Fantom i Šanel su prolegomena za ljubavni roman u smislu večnosti, okvir za ljubavnog lava, mogućnost ljubavi koja se postvaruje u trenutku kada odlučimo da čitamo tekst, svaki put drugačije, oni su večito „Sada“ ljubavi, čak i u trenutku kad je nadjačava smrt, kada je jasno da je nemoguće uteći konačnosti, kako sam autor kaže u tekstu koji otvara i zatvara knjigu.

Nužno je, ipak, postaviti pitanje zbog čega se glavni likovi zovu baš tako. Postoji epizoda u kojoj je objašnjena etimologija nadimaka, ali ono što nije objašnjeno jeste da je to jezik ljubavi. I kao to znamo svaki par ima jezik svoje ljubavi koji izvrće značenja, dodaje asocijacije, menja pojmovna polja plesnom lakoćom… Ljubav ne bi postojala bez svog jezika jer se na taj način ona privatizuje, ali i postvaruje. Ona postaje samosvojna i raste. U nju se kroz jezičku ideosinkraziju udahnjuje život. Kaže se da ljubavnici guguću, ali oni zapravo stvaraju jezik, čineći od ljubav jedinstvenom i neponovljivom. Zato je moguće poverovati da se dvoje ljubavnika zovu Fantom i Šanel iako njihova imena konotiraju nečim sasvim drugim, stripovsko-filmsko-popkulturnom aurom, krajnje atipičnom za ljubavni diskurs. Ali to i jeste njegova odlika da uobičajene stvari čini neuobičajenim, odnosno da ono što deluje apsolutno neljubavno svima ostalima, ljubavnicima funkcioniše kao poziv na erotsku igru.

Ako knjiga počinje i završava se večnim „Sada“, onim što ljubavnike i ljubav drži u začaranom ljubavnom krugu, onda bismo se s pravom mogli da pitamo: a šta se dešava u knjizi, o čemu ona govori? Nije li ona „nemoguća“ jer je atemporalna, smeštena između „sada“ i „sada“, sasvim suprotno od literature same, koja je umetnost vremena: em ga zahteva, em ga troši. I ma koliko se trudili da književni tekst postavimo u neko drugo vreme, on uvek biva prošlost, biva već dogođeno. U tom smislu i večno sada odgovara samo svetu stvorenom unutar teksta, i još uže. Svetu stvorenom unutar pomenutih zapisa. A između se nalazi čitav jedan život. Taj život se može prepoznati kao život umetnika, autsajdera, otpadnika, marginalaca. Šanel i Fantom su oni koji žive izvan uobičajenih normi građanskog života, iako se udobnosti koje takvo trajanje donosi ne odriču. Subotnja kavica i ogovaranje samo su neke od aktivnosti koje njih dvoje provode zajedno.

Ipak, u među-vremenu se najviše začikuje, ispituje, igra. Jezik je, rekosmo, ljubavni, a njegov predmet je on sam, zato što se ljubav svakodnevno iskazuje tek jezikom, izobiljem nežnosti koje su ponekad grube. Oksimoron je osnovna stilska figura ljubavnog jezika, posebno kod ljubavnika koji su umetnici, koji (ne)veruju u mogućnost da ljubav odista postoji. Oksimoronom se iskazuje sumnja i priznaje se mogućnost da je sve to samo tlapnja koja može da se završi već u sledećem trenutku.

Nad ljubavlju se nadvija i bauk fatalizma, odnosno činjenica da će se ona jednom završiti – onog časa kad se na poziv u mraku partner ne odazove. Kad poziv ostane neuzvraćen. Da li je kraj ljubavi istovremeno i kraj života ili je tek kraj života kraj ljubavi? To je pitanje koje nužno postavljamo svi mi, ljubavnici i oni koji to žele da budu. Činjenica da se većina nas rodi, živi, voli, radi i umre jedna je od ogromnih pretnji ljubavi. Ma koliko banalna bila i ma koliko ponavljana bila, ona ne priznaje banalnost. Ljubavnici ne vide koliko su smešni, oni žive u svom jeziku/svetu koji ne prihvata da nekome može da bude beznačajan. Ipak, činjenica je da i oni moraju da izađu iz svog sveta i da komuniciraju sa stvarnošću. Shvatanje da će ih banalnost svakodnevnice jednoga dana savladati, najveći je poraz ljubavnicima. Zato je ideja ostati u „Sada“, u trenutku koji se produžuje unedogled.

Zbirka tekstova Fantom i Šanel ima svoje mane. Možda je najveća među njima upravo diskrepancija između svakodnevnog jezika i jezika ljubavi. Naime, često dolazi do mešanja dvaju lingoa ili, ako hoćete, registara i na tim mestima tekst pada. U početku mi se i izbor imena činio neodgovarajućim, međutim vremenom se čovek navikne, te čak i zavoli nadimke ovih neobičnih individua u koje svi možemo da se pretvorimo/smo se pretvorili, da postanemo poput njih/smo postali, u onom trenutku kad počnemo/kad smo počeli da volimo.

Očigledno je sad da je odgovor na pitanje postavljeno na početku teksta o mogućnosti ljubavnog diskursa pozitivan i to u punoj meri. Ne samo da je pisanje o ljubavi moguće nego je i poželjno. Posebno u trenucima u kojima je svaki diskurs obezljubavljen, kada smo gotovo naterani da prestanemo da volimo, jer moramo da proizvodimo i trošimo, da svojom energijom održavamo sistem u stanju perpetum mobilea. Čak i kada posrne i pogreši, kad ispadne iz šina, knjiga Fantom i Šanel ostaje verna ideji ljubavi i njenom slavljenju. Ljubav je u današnjem vremenu pravi otpor. Ona je reakcija na nametnuto ubrzanje, na gotovo refleksno zadovoljavanje potreba, odnosno na tinderizaciju međuljudskih odnosa. Ona postoji i opstaje uprkos svemu, a ponajviše jeftinim supstitucijama koje nam neprekidno nude lažno izobilje svega, pa čak i dubokih emocija. Možda nije najbolja knjiga o ljubavi, ali jeste, a to je danas, kada nam je ljubav potrebnija nego ikad, više nego dovoljna.