'Sveto pismo': Klimava cjelina knjige

Književnost je na izvestan način kao uvećavajuće staklo. Kroz jezik autorka/autor konstituiše parče sveta i skreće nam pažnju na detalje koje inače ne bismo videli, ili ih vidimo, ali ih ne povezujemo, ne pravimo među njima metaforičke niti metonimijske veze. U zavisnosti od toga koliko su nam pomenute veze prihvatljive ili ne, nama će se književni tekst svideti manje ili više. Novina/začudnost ne moraju da budu jedini kriterijumi za naše sviđanje, moguće je takođe da ono bude zasnovano na prepoznavanju harmonije, da bude takvo da potvrđuje kanonska estetska merila... Ipak, u našem postromantičarskom dobu, novum jeste univerzalno merilo vrednosti koje je u estetiku ušlo iz kapitalističke prakse. Ono što je novo, jednostavno bolje se prodaje nego staro. Na taj način se proizvodnja pokreće i/ili održava na visokom nivou – to jednako važi za odevne predmete i/ili umetnička dela. [1]

Da se vratim ideji uveličavanja. Svet književnosti je ograničen. U njega ne može da stane sve, ili da kažem to ovako: jedan udah vazduha u pluća nosi više doživljaja i emocija nego što ih je u svim tomovima Knausgorove Moje borbe. Drugim rečima, književnost podrazumeva ozbiljnu selekciju, čak i kada je ekstenzivna poput Knausgorove u opisivanju malog broja radnji. Izvan te selekcije ostaje materijala za nove i nove tomove, za čitavu biblioteku ako ćemo pravo, jedino što najčešće njih nema ko da ispiše jer se čine banalnim. Upravo zato što ne vidimo veze, metafore koje možemo u višku ili ostatku materijala da uspostavimo sa opšteljudskim iskustvom. Vrativši se na prethodno, zaključujem da književnost računa na to da ćemo ostatak materijala, ono što je ostalo izvan selekcije, mi podrazumevati i da ćemo punoću sveta koji je delimično predstavljen recimo u Ratu i miru znati iz sopstvenog iskustva ili iz drugih izvora koji su nam dostupni.

Međutim, postoji i ono što književnost čini umetnošću, a to je transcedencija, prevazilaženje ličnog u opštem, odnosno naše prepoznavanje univerzalne emocije u tekstu koji smo pročitali. Iako je to teško odrediti i vrlo individualno, tek s tim elementom koji je Aristotel nazvao katarzom možemo da govorimo o umetnosti. Bez toga, tekst može da bude dovitljiv, zanimljiv, može da bude inteligentno napisan, ali ako nam nije pružio priliku da se emotivno suočimo sami sa sobom, onda nam nije pružio ništa. Može biti tek provokacija, odnosno banalizacija – nasumično povezivanje i uveličavanje stvari koje za nas nemaju nikakvu važnost.

I evo nas sada pred knjigom Dragana Jurka koja se zove ni manje ni više Sveto pismo. Nije moguće ne pozabaviti se ovim naslovom koji je naizgled vrhunska provokacija, posebno što se na naslovnici nalaze recimo fin de siècle kolonijalni lovac/avanturista i njegova lovina tigar. Tekst naravno nema nikakve veze s judeo-hrišćanskim kanonskim tekstovima poznatim i kao Biblija, štaviše. Bez obzira na to što se u knjizi delimično radi o odgonetanju čuvenih minojskih Lineara A i B, treba biti zaista veoma smeo pa dati romanu-eseju ovakav naslov. Posebno u okvirima kulture u kojima tekst nastaje, gde oni koji veruju u Sveto pismo ne dovode isto u pitanje, naprotiv. Njemu se veruje, ono je Istina, a ništa drugo izvan njega nije.

U Jurakovom romanu, naravno, pretenzija na istinu je relativna, upravo onakva kakva sledi iz rečenog u prethodnim pasusima. Istina u književnosti ne postoji jer književnost je fikcionalna, a podrazumeva i mnogo toga što tek treba doreći, podrazumeva rad čitaoca. Čitalac Biblije je pasivni primalac. On tekst ne dovodi u pitanje, ne smatra ga fikcijom, za vernika Sveto pismo je zakon. Dragan Jurak, dakle, računa na provokaciju, i to je u redu. Jedini problem je da je provokacija pogrešno usmerena, odnosno ne pogađa tamo gde bi trebalo. Ako neki vernik vidi knjigu, neće je ni pogledati, za njega će to biti gotovo pa direktna uvreda, a čitalac koji knjigu uzme zbog naslova očekivaće u njoj u najmanju ruku gorljivi tekst koji brani ili napada Bibliju te posledično judeo-hrišćanski koncept sveta. Ništa nije dalje od istine. Knjiga s religijskim temama nema nikakve veze.

Tekst sam autor na jednom mestu naziva romanom-esejom. To ga smešta u dugu tradiciju koja bi mogla da počne s Don Kihotom, a svakako počinje Tristramom Šendijem Lorensa Sterna. Tekst istovremeno pripoveda o svom nastanku, o pisanju dakle, ali i o okolnostima u kojima se taj nastanak dešava. U tom smislu u Svetom pismu postoje dva toka koji su jasno podeljeni po poglavljima – neparna se bave fikcijom, odnosno sudbinama odgonetača pisma, a parna životom naratora u trenucima nastanka romana – što može a i ne mora da bude tačno, naravno, ali moramo da mu verujemo na reč. Zajednički imenitelj oba toka teksta, i romana (fikcije) i eseja (autobiografije/autofikcije), jeste zapravo ličnost pripovedača. Mimo toga, veze između dve strane teksta nisu jasno vidljive. To što pripovedač u jednom trenutku napravi tabelu, odnosno dijagram s poveznicama nije dovoljno. Svako od nas može da izmisli novu metaforu/analogiju, ali nije svaka od njih uspešna i uverljiva. U tom smislu, dva toka teksta su krivo srasla u narativnu strukturu koja je previše heterogena da bi mogla da predstavlja roman per se. Ali danas se sve i svašta naziva romanom jer se tako lakše prodaje, te u tom smislu neka bude.

Tri odgonetača pisma su pseudofikcionalne ličnosti, odnosno radi se o istorijskim ličnostima kojima su sudbine fikcionalizovane. To je možda najuspelija stvar u celom tekstu – način na koji iz životopisa, koji se svi uredno nalaze na kraju knjige, likovi rastu i razvijaju se u pravcima koji su apsolutno neočekivani, a mogli bismo reći i nekarakteristični. Tako na primer Arheolog, kako je naziv čoveka koji je Linear A i Linear B pronašao na Kritu, u minojskoj palati, postaje ludak koji se zatvara u svoj kabinet na jednom koledžu u Oksfordu, sve u nadi da će odgonetnuti pismo. Njegova naslednica na tom poslu Profesorica, meni najzanimljiviji lik u knjizi, živi u Bruklinu i predaje klasične jezike na jednom koledžu. I ona postaje na sličan način fascinirana pismima i potpuno posvećuje svoj život odgonetanju. Kad shvati da je to zaludan posao, zatičemo je u komunikaciji s mladom Peti Smit, koja je njena učenica i miljenica, koja će svet zapaliti nekim sasvim drugim odgonetanjima. Treći odgonetač je Navigator, engleski ratni pilot, koji stiže u Los Anđeles i tamo studira arheologiju i bavi se Linearima. Premda je on najbliži odgonetanju, i njega smrt spreči da konačno iščita i razume Sveto pismo. Ono tako ostaje nerastumačeno i nepročitano, što odgovara istorijskoj istini.

Čitalac bi trebalo da nađe nekakvu metaforičku liniju koja bi ovo saznanje, ključnu nemoć da se razumeju glinene ploče s neobičnim znacima, povezalo s pripovedačevim bivstvanjem u svetu, s njegovim popisom knjiga, sklonošću ka hajkingu/planinarenju ili zanimanjem za psihoanalizu. Mislim da u tom segmentu roman nije uspeo. Naprosto, nikakva poveznica ne sledi nužno/logično/prirodno iz različitih tekstova koji se tiču pripovedačevog/autorovog života i (ne)odgonetanja Lineara. Naravno, možemo da u to učitamo šta hoćemo, lako je s određenim iskustvom nabacati metafore opšteg tipa i doći do nekakvog duhovitog zaključka. Međutim, to bi bilo na silu.

Ono što definitivno nedostaje tekstu jeste jasna motivacija za njegov nastanak. Ako se vratimo proizvodnji novog kao posledici kapitalističke logike kojoj smo svi podložni, onda nam to može pomoći da lociramo potrebu za nastankom ove knjige. Njena unutrašnja motivacija, njen credo, njeno j’accuse, njen raison d'etre nisu jasni, odnosno nije nas autor ubedio da nije mogao ništa drugo osim da napiše ovu knjigu, a to što je usput našao izdavača, to je bonus. To je prirodni tok stvari u književnosti, ili bih ja makar voleo da je tako, posebno danas i posebno ovde, gde niko od literature ne živi. U slučaju Svetog pisma, kao da smo imali obrnut proces. Nešto poput: imam neke raznorodne tekstove, hajde da od toga napravimo knjigu.

S druge strane, postoje zaista izvrsni momenti u autofikcijskom toku. Možda je poslednje poglavlje u kojem se opisuje put u Trir, rodno mesto Karla Marksa, te neka vrsta egzistencijalnog nemira u trenucima kada jedna od ćerki ostaje tamo na studijama/usavršavanju, najuspelije na esejističkoj strani romana. Posebno jer je napisano s dozom tople ironije koja ne može a da ne razoruža čitaoca. Neka vrsta smirenja, zena, pomirenja sa stvarnošću do koje dovodi ovo zaključno poglavlje, a samim tim i knjiga, razumljivi su i opšti.

Sveto pismo nije odgonetnuto, niti će biti. Neka stvari tako i ostanu. Ponekad je bolje ne dirati ih. Što se tiče knjige, romana-eseja, ona nije dovoljno misteriozna, dovoljno zanosna, da bi joj generacije odgonetača posvetile pažnju. Dragan Jurak je talentovan pisac, to je očigledno u nekoliko segmenata teksta, ali celina je žrtvovana nekom drugom interesu i to je šteta.

1 Paradoksalno, ako je umetnost roba, a kapitalizam uporno pokušava da nas uveri u to, i mi se toj ideji svesno ili nesvesno priklanjamo, razmišljajući o tekstu u okvirima koje su nam proizvodnim uslovima postavljeni, onda i te robe, kao i svake druge ima isuviše na ovoj planeti. Možda bi trebalo stati s proizvodnjom kako se ne bi samougušili plastičnim flašama i lošim knjigama, podjednako. Ovo govorim skačući sebi u usta, no to ne ukida činjenicu proliferacije teksta na globalnom nivou.