Ne želim da razglabam o prednostima multimedijalnosti koju film ima nad ostalim umetnostima. Ubada direktno poentu kao muzika a bez tekstualne prolegomene, nudi pejzaže i portrete kao novinska fotografija i slaže ih kao dokumentarni zapis, ne beži od dijaloga iako je tekst podređen efektu filmičnog. Nikad dugi autonomni traktati, bilo da ih izgovara narator iz off-a, glavni lik u solilokvijumu ili likovi jedan drugom u dijalogu. Jer slika može upiti ćutanje; lice koje ćuti u krupnom kadru dovoljno je rečito, rečitije nego da eksplicitno konstatuje šta misli ili kako se oseća. Tekst i govor su inferiorni u filmu. Dublji smisao je posredovan. Podstaknutost ukupnošću multimedijalnih senzacija koju nazivamo filmskom pričom postaje rezervoar smisla filma, hrana za interpretaciju.
Znam za gledaoce koji se groze 'kostimiranih' filmova. Iz različitih razloga. Od toga da im prošlost ništa ne znači i da je doživljavaju kao udaljenu planetu sa kojom ne mogu imati nikakav iskustveni ili emocionalni kontakt do toga da im čitavo to katapultiranje filma u prošlost deluje kao neuverljiva maskarada, kao kulise u provincijskom pozorištu koje uspevaju da simbolizuju tek oskudno stanje pozorišnog fonda. Takvu distancu razumem iako mi nije bliska, ali njene razloge ne uvažavam. Uverljivost je posebna tema. S jedne strane, tokom studiranja delovalo mi je da je uverljivost čeličnim uzlima vezana za poetiku 19.-vekovnog realizma i tu pohranjena; s druge, praćenje savremene literature potvrdilo je neku u isto vreme zloćudnu i relaksirajuću otpornost i nadvremenu prisutnost realizma, gotovo u svim epohama. Samim tim pitanje suvisle motivacije postupaka likova ili logike radnje ostala su na snazi i dalje; naravno, kako kod kog autora i dela.
Vratimo se multimedijalnosti. Jedna šansona na gramofonu od 33 obrtaja, kućni enterijer, štof i kroj odeće, frizura..., dovoljna su ulaznica za sedanje u vremensku mašinu, instant madlena za kolektivno putovanje nazad – neko da se priseti, neko da uporedi svoju sa drugom sredinom, neko da potvrdi, razradi ili obogati svoju predstavu o tom segmentu savremene prošlosti.
50-te godine u Engleskoj. Srednja škola za devojke. Uniforme onog doba i profesorke, pristojno ophođenje na granici krutosti, život ispod forme. Dakle, sukob. Kao u školskom obrascu za dramu. Nije poenta ovog teksta u zanetosti (prikazanom) epohom ili naročitom vrednošću filma, s tim da film jeste vredan kao deo bildungs žanra. Naglasak u filmu je ne toliko na vrsti sukoba koji je predočen, a to je sudar principa vrednosti obrazovanja (odmah treba to rodno specifikovati, vrednosti obrazovanja za devojke u Engleskoj 50-ih godina) i ugodnog života više srednje klase do koga se dolazi udajom a ne vlastitim radom, već na 'engleskoj' prirodi kanalisanja sukoba ovih principa i kontrolisanja njegovih posledica. Elem, s jedne strane imamo talentovanu, pronicljivu, senzibilnu 16-godišnjakinju, već prefinjenog ukusa, koja očito nadrasta svoj generacijski i socijalni milje a sa druge strane klasičan bonvivanski život odraslih dobrostojećih pripadnika više klase. Dženet nije ambiciozno gramziva, kao recimo Beki Šarp, glavna junakinja Tekerijevog Vašara taštine, niti obmanuta. Sama će se uveriti da novac kojim se finansira dolce vita njenog starijeg ljubavnika i nesuđenog zaručnika, Dejvida, potiče od prevara i verovatno krađe. Dejvid i njegov pajdaš otimaju stare a vredne mape iz kuća poludementnih usedelica; drugde ih perfidno iseljavaju tako što im u komšiluk usele višečlanu crnačku porodicu (rasne predrasude se nikad ne isplate:), a potom njihove stanove otkupe jeftino a preprodaju po znatno višoj ceni. Uprkos tome Dženet će ostati s Dejvidom. Privrženost ili ugodnost zabave? Hm, pomalo od oboje, rekao bih.
Glavni dramski pik filma, tamo gde film 'preti' da postavi neugodno pitanje koje ga svojom ozbiljnošću ideološki nadmašuje, dešava se na planu problematizacije svrhe obrazovnog sistema kao takvog. Ili Dženetinim rečima: čemu tegobno i dosadno studiranje, u srednjoj školi kao i na koledžu, da bi se nakon diplomiranja radio jednako težak i dosadan posao profesorke u srednjoj školi? Eto zašto smo insistirali na specifikaciji principa. Reč je o profesionalnim dometima za devojke u Engleskoj toga doba, dakle znatno ograničenijim nego danas. Uprkos svom neospornom talentu, koga je svesna, i realnim izgledima da nastavi školovanje na prestižnom Oksfordu, Dženet će napustiti školu i prihvatiti Dejvidov predlog da se uda za njega. Afekcija prema muškarcu kome je poklonila devičanstvo ili komfor uzbudljivog i raznovrsnog života koji vodi s njim? Hm, nije važno. Odbacivanje automatizma školovanja kao samosvrhovitog i samorazumljivog sistema, koji zapravo ne ukida ponižavajuću najbolju opciju dobre udaje već je, naprotiv, uvećava time što je udavača dobrih manira i visokog obrazovanja, deluje kao bunt sa primesama revolucionarnosti u sebi. Dakle, dole sa hipokrizijom divinizacije klasičnog obrazovanja čija svrha nije drugačija od kurseva za domaćice, kura lepote i noćnih izlazaka. Metod je samo drugačiji: naporan i dosadan a učinak isti.
Takav obrt zanimljiv je posebno danas gde je rodna ravnopravnost sastavni deo političke korektnosti, odnosno, to je u nerazvijenim društvima hvale vredan politički i kulturni cilj. Kao da film, nezavisno od izmeštanja svoje priče u prošlost, pravi korak unazad. Obrazovanje i samostalnost su ne baš nevažni; sami po sebi, oni su apsolutno nedovoljni da bi se vodio život ispunjen putovanjima, provodima i posedovanjem originalnih umetničkih predmeta. I tu smo na korak od poente kapitalizma. Možeš biti kako god talentovan i sposoban, možeš se obrazovati i truditi koliko god želiš, tvoj uspeh ne može zavisiti samo od toga. Položaj i prestiž u društvu zavisi od socijalnog statusa, od zarade i nekretnina, od nasleđa ali i od kriminala. Istina, jedno je konzervativno klasno društvo poput nekadašnje Engleske, drugo savremeni kapitalizam sa ludačkim imperativom profita gde, kako se čini, status zavisi od toga koliko ko ostvaruje prihoda svojoj firmi. Čemu će žrtvovati sve: obrazovanje, slobodno vreme, zdravlje, porodični život, moralna shvatanja, spokoj bez stresa, hedonizam... Mada, ni tu stvari ne stoje baš tako otvoreno, na izvolte. Barem ako poverujemo, recimo, u priču Majkla Mura Kapitalizam, jedna ljubavna priča (2009). Klasno društvo je staleško društvo gde je stepen socijalne pokretljivosti prilično ograničen. Rezervisan je tek za uzak krug najboljih koji svojim sposobnostima i svakako ostvarivanjem profita nadilaze svoje poreklo i za potomke bogatih kojima je sve servirano na tacni. Istina, naslednici dinastije mogu štošta prokockati, a može im i biti uskraćeno uživanje multimilionerske crkavice, ali se moraju dobrano potruditi da sve to spiskaju.
Film An education (BBC films) nudi drugačiju završnicu. Dženet nije postala srećna pripadnica džet seta, niti tragično skončala od narkotičkog overdouza ili seks skandala. Njen đuvegija formalno pravno nije bio u stanju da je zaprosi budući da je već oženjen, ali se ispostavilo da ima naviku da bračnu čamotinju ciklično razbije nekom aferom. Obrazovanje za Dženet tako preostaje jedini izlaz, ne toliko nastavak započetog puta ili potvrda vrednosti i svrhovitosti obrazovanja kao takvog. Gorčina izgubljenih iluzija, mada ne znamo da li zbog 'slomljenog srca' ili doživljenog poniženja zbog prevare, biće, kako sugeriše kraj filma, uspešno zamenjena studiranjem na Oksfordu. Uspešno u smislu da je uprkos tome što nije prihvaćena njena molba da se vrati nazad u srednju školu, uz pomoć svoje profesorke engleskog vaninstitucionalno spremila prijemni ispit i bila primljena na Oksford. Film nema utešnu poentu, recimo tipa – 'educatio omnia vincit' ili 'nipošto seks pre fakulteta' (odnosno još bolje – 'ne pre diplome', ili najbolje – 'ne pre zaposlenja'), ali nema ni protestne gorčine. Poniženje je progutano, ponos povređen ali velike su šanse da bude vremenom saniran: kolege na koledžu nisu nimalo za potcenjivanje za razliku od smušenih srednjoškolaca. Toliko o emocijama. Međutim, ni kraj filma ne razara bolnu dilemu o svrsi obrazovanja. Tačnije ne otvara nikakvu novu perspektivu. Čemu obrazovanje služi i šta će činiti Dženet sa fakultetskom diplomom u džepu (ne sumnjamo nimalo u to da će je pošteno zaslužiti)? Postati usedelica u 30-oj, poput njene profesorke engleskog, okruženja knjigama mekih poveza i razglednicama sa motivima umetničkih dela, možda u svom stanu ili se ipak udati i u znoju lica svog podizati decu, predavati ili raditi u javnoj službi? Dobro, pitaće neko iznerviran, a šta joj drugo preostaje? Šta (nama) drugo preostaje posle studiranja, ili uopšte školovanja? Kao da ja to znam i kao da vi to ne znate. :)
Elem, film jeste multimedijalno čudo ali nije svemoguć. Zapravo, obično samo zagrebe po površini, uskomeša utiske, čini da memorišemo neko lepo lice, krajolik ili repliku (lik Džona Dilindžera, čuvenog oružanog pljačkaša banaka iz 30-ih godina prošlog veka, u filmu The public enemie (2009) odlazi u smrt sa replikom Klarka Gejbla: "Umri kako si živeo, odjednom. Tako treba otići. Nemoj ga mrcvariti. Takav život ne vredi ništa"). Ni Edukacija nema tu nameru da 'menja svet' već da mu se, hteo ili ne, prilagodi. Čak i Murova ostvarenja koja imaju nameru da menjaju stvari, da analitičke razgolite masku američkog kapitalističkog sistema, da osveste gledaoce i podstaknu na društvenu akciju, deo su filmskog entertejmenta i plemenite investicije u svest gledalaca, ne samo u njihov/naš kratkotrajni užitak. Utoliko i film Obrazovanje postiže svoj cilj: ne samo da zabavi ili pouči (iako su i zabava i pouka postale odavno nešto drugo: navika, antistres tretman, posao gledanja i analize, popunjavanje bioskopskog i televizijskog programa...), već da zaustavi vreme, da nas vrati u vreme i suoči sa jednom dilemom.
O tome kako ćemo rušiti kapitalizam, ili ga menjati iznutra, nekom drugom prilikom.
Saša Ćirić
