Povodom gostovanja u Booksi i MaMi 5. i 6. srpnja 2012., odlučili smo porazgovarati s Vladimirom Tasićem, srpskim piscem i matematičarem s kanadskom adresom. Autor je nekolicine knjiga: Pseudologija fantastika, Radost brodolomnika, Matematika i koreni postmodernog mišljenje. Prvi roman Oproštajni dar iz 2001. proglašen je za knjigu godine odlukom žirija Radio Beograda. Drugi Tasićev roman Kiša i hartija dobitnik je NIN-ove nagrade za 2004. Tu su još roman Stakleni zid te Svetovi Alena Badjua. Prevođen je na francuski, njemački i španjolski jezik. U Kanadi živi od 1988. Predaje matematiku i (povremeno) interdisciplinarne studije.
Gdje je ovdje?- pitanje je na koje ćete pokušati odgovoriti na svom gostovanju u Zagrebu. Gdje je 'ovdje' u smislu vaše osobne i književne geografije? Kako vi imenujete svoj identitet - čiji ste pisac i je li to uopće važno pitanje/problem? Danas, za vas, u Kanadi?
Pre neki dan, kada sam došao u Novi Sad, u stanu prijatelja čiji sam gost našao sam knjigu Lamije Begagić Jednosmjerno i naslov jedne priče odmah mi je privukao pažnju: 'Tamo je moje tu'. Pa, tako nekako, i obratno. Tamo je moje tu, i tu je moje tamo, s tim da ni 'tu' ni 'tamo' nemaju referencu, nego se okreću jedno oko drugog.
U Kanadi sam od 1988, dakle tamo-tu sam otprilike pola života. Tamo sam odavde, a ovde sam gost i neko ko živi tamo. Bilo bi sjajno kad bih mogao da kažem da me naprosto ne zanima pitanje ili problem imenovanja te situacije. Donekle je tako, ne zanima me, to su samo etikete, koga je briga. Ali nije to čitava istina. Imenovanje nije moj izbor: imenuje nas drugi. Pišem na jeziku koji se sada zove srpski. Tako postajem srpski pisac u Kanadi, ili kanadski pisac koji piše na jeziku porekla -- teorijski gledano, Kanada prihvata i takvu mogućnost (mada je praksa nešto drugačija od teorije). Međutim, u srpskom književnom životu ne učestvujem aktivno, a u Kanadi me objavljuju samo na francuskom, i to kod izdavača koji uglavnom posluje u Francuskoj, pa se u tim dvostrukim opisima javlja procep o kojem, ipak, moram razmišljati, makar me ne zanimale etikete.
No u samoj situaciji, bez obzira na oznake, ima nečeg dobrog, ili se bar meni čini da je za pisca dobro, ukoliko ga ne parališe takvo dvoglasje: dok pišem na jednom jeziku čujem u sebi glas drugog jezika koji me upozorava, gunđa, 'hladi' ton, daje neki drugi ritam.
Roman Stakleni zid svojevrsni je hommage Dadi Vujasinović, velikoj novinarki i velikoj ženi, toj još jednoj intimnoj i političkoj traumi prvenstveno njene obitelji a onda i srpskog društva. Zašto baš ona? Zašto njena priča?
Dada Vujasinović je imala nesreću da se u njenoj smrti, kao i u njenom životu, susretnu mnoge silnice naše istorije: kontrola medija, rat, sprega politike i kriminala, u krajnjoj liniji i sama nerazrešenost pitanja o njenoj smrti, bez onoga što bi se u engleskom zvalo 'closure'. No, kao što sam napisao u komentaru uz tekst, to ipak nije knjiga o smrti Dade Vujasinović. To je, uprkos dokumentarnim elementima, roman, fikcija, pokušaj fikcijske rekonstrukcije jedne tragedije, koja najbližima nikada neće biti metafora, ali drugi je mogu tako čitati. Između ostalog, to je priča o jednom razvodu, o deci tog razvoda, priča, dakle, o nama, i o nama koji smo nesreću gledali sa bezbedne razdanjine. Mislim da je, kako i piše u romanu, mada se to formalno odnosi na pripovedača, priča izabrala mene. Presudno je bilo prijateljstvo sa Dadinom sestrom Aleksandrom. Bez njene podrške ne bih se usudio da pišem takvu knjigu. Kontakt stvarnog i fikcijskog može biti poguban, lako se padne u feljtonizam.
Pretpostavljam da vam je za takav roman trebalo veliko istraživanje. Kako vam je bilo 'vratiti se' u devedesete godine prošlog stoljeća u Srbiju? I može li se uopće vratiti nazad kad se uzme u obzir sva nevolja koja je zadesila ovu našu regiju, ili se naprosto - mora?
Za mene je to tek uslovno bio povratak, jer sam Novi Sad napustio pre devedesetih, pre nego što je sve počelo. No to je takođe jedna od tema: kada je sve počelo, zaista? I da li je počelo 'ovde' ili možda u Kanadi, Americi, Australiji? Istraživanje je bilo obimno i mučno. Mnogo toga nije moglo ući u knjigu, previše je tu tragedija za jedan tekst. Čak i nakon toliko godina, niti priče još uvek se zapliću sa nitima drugih, novijih priča, a naslov jednog članka Dade Vujasinović izgledao mi je kao predskazanje: 'Preživeli će biti nevini'. Kako pisati o tome? Imam li pravo pisati o tome? I, još teže pitanje, imam li pravo uzeti taj materijal i uklapati ga u drugu priču, izmišljenu priču? Nije li to eksploatacija, aproprijacija tuđeg bola, još jedna prevara? Da li se mora, ne znam, no ja sam osećao da moram pokušati. Upravo zato što nisam bio tamo. Ili tu.
Kakav je prostor književnog tj. kakav taj prostor mora biti u obradi/ analizi jednog realnog života, jedne realne smrti?
Književnost je u ovom slučaju vrsta distanciranja, posredovanja. Sve je to još previše blisko, sva ta imena, sva ta čudovišta u ljudskom obličju. Kako o tome pisati? OK, potisnuo sam imena. Ali to nije bilo dovoljno. Trebalo je naći ulaz, fikcijski ulaz u taj prostor. A to, čini mi se, zahteva novi pogled, pogled nekog pripovedača koji se može iskreno čuditi. Jedino rešenje koje sam našao bilo je da priču predstavim kao povest o dečaku koji je rođen u drugoj zemlji, u drugom svetu, i koji pokušava da razume šta se to dogodilo. Kroz priču o ratu među njegovim roditeljima on otkriva priču o sestri njegove majke, otkriva jednu mučnu istoriju od koje su ga pokušavali sačuvati. Nešto je doznao, možda. Doznao je, recimo, da priča nema zaključak, da se vrti u krug. To je možda porazno, ali nije loše znati. No, kako piše u knjizi, dečak je kasno progovorio.
Koje su (danas) moguće društvene funkcije pisanja kakve imamo u Staklenom zidu?
Pitanje je šta je danas društvena funkcija književnosti uopšte. Nemam na to jednostavnog odgovora. Nisam od onih koji decidirano zahtevaju da književnost igra ulogu instruktora moralnog aerobika. Naravno, ona može biti politična, ali u tom slučaju neophodno je, bar po meni, učiniti nešto recimo na formalnom planu, ili stilskom, uneti neku vrstu inovacije koja je specifična za umetnost, da ne bi bila puki pamflet ili ideologija o kojoj ćemo onda raspravljati unutar drugih ideologija.
Literatura je za mene prostor slobode, u smislu da bismo morali zahtevati pravo da pišemo o čemu god želimo, bez obzira na to odakle smo, bez obzira na našu istoriju. Ne mora se uvek pisati o ratu i tragediji, ne moraju se uvek svoditi strašni računi onog doba. Sad, naravno, nije to baš tako jednostavno. Ukoliko pišem knjigu o Marsovcima ili komediju o švedskom profesoru književnosti koji se zaljubio u šaru na tepihu, onda nemam teškoća sa društvenom funkcijom takvog teksta: literatura može da ima jednu eskapističku crtu, zašto ne, možemo se smejati ili tugovati nad apstrakcijama, unositi se u priče koje su totalno izmišljene. No ako pišem o likovima koji su naši savremenici, koji su iz Srbije ili Hrvatske ili Bosne, 'sa ovih prostora', je li, onda je tu nešto ipak drugačije. Naizgled bezazlen detalj, recimo sećanje junaka na letovanje u Hrvatskoj, uvodi u priču vantekstualni element, čitavu jednu istoriju koju znaju junaci, čitaoci i autor, i svako od njih zna da drugi znaju, pa postaje nemoguće, sa autorske tačke, naprosto se praviti lud.
Rat je prisutan u našem sociolektu, direktno ili indirektno se uvlači u socijalni status junaka: ako su bogati, kako su se obogatili? Ako su siromašni, zašto je tako? To je ipak bitno ako pišemo u realističkom prosedeu, o ljudima sada i ovde, a ne o letećim tanjirima u Lajkovcu 32. veka. Pitanje je onda kako prići tom monstrumu u sobi. A za to nema univerzalne formule. Bar je ja ne znam. Svako od nas luta i napipava put. Književnost je u tom smislu kolektivno preispitivanje i (re)konstrukcija slike o društvu. Ali, kažem, ne verujem da je dužna da radi samo to i ništa drugo, niti je dužna zastupati ovu ili onu od mizernih političkih opcija koje se nude na bilbordima.
Što vi vidite da suvremena književnosti danas radi bolje ili lošije u odnosu na druge umjetničke izraze i /ili medije? Ima li smisla uspoređivati?
Verovatno nema smisla porediti... Književnost, čini mi se, zahteva usporavanje unutarnjeg vremena, to je trik kojim nas uvodi u svet teksta, i katkad pobuđuje empatiju. No taj njen trik usporavanja ujedno je, danas, i problem književnosti: ona se može činiti dosadnom u doba crvkutave komunikacije. Ako ništa drugo, bar se u tome književnost opire svojevrsnoj reklamokratiji.
Sugovorite s Badiouom u svojoj knjizi Svetovi Alena Badjua. Poetski ću vas pitati: kako ste došli njemu tj. kako je on došao vama?
Pored izvesnih političkih simpatija, zanimalo me je šta će mu, dovraga, sva ta matematika. Uopšte, privlači me ideja da naučim nešto novo, da pokušam da 'provalim' složen sistem. U stvarnosti, naravno, priča je nešto prizemnija. Jedan kolega iz Pariza, aktivista i ugledni matematičar, uvukao me je u priču o Badiouu predlogom da zajedno napišemo nešto o njemu. Moj pariški prijatelj se onda predomislio, a ja sam nastavio, u skladu sa badiouvskom etikom istrajavanja, koja se uprkos misterijama matematike zasniva na staroj Beckettovoj formuli - I can’t go on, I’ll go on.
Razgovarao: Srđan Sandić
foto: vesti-online.com
***
Tekst je nastao u sklopu projekta Criticize This! kojeg organiziraju Kulturtreger i Kurziv iz Hrvatske, SeeCult i Beton iz Srbije te Plima iz Crne Gore. Projekt se provodi u sklopu programa 'Kultura 2007-2013' Europske Komisije.
Tekst je financiran sredstvima Europske komisije. Sadržaj ovog teksta isključiva je odgovornost autora teksta i ni na koji način se ne može smatrati da odražava gledišta Europske unije.
