Vuk Ćosić: 'Moj posao je dijagnosticiranje, grubo propitivanje i zadirkivanje.'

Vuk Ćosić rođen je 1966. u Beogradu, diplomirao je arheologiju na Sveučilištu u Beogradu, a od 1992. živi u Ljubljani. Opisuju ga kao pionira net.arta, digitalnog veterana i međunarodno priznatog klasika internetske umjetnosti. Već desetljećima u svojim hibridnim projektima spaja književnost, umjetnost, tehnologiju i aktivizam. Njegovi radovi istražuju društvene fenomene, medijske tehnologije i granice umjetničkog izraza, često kroz humor, ironiju i provokaciju. Od kultne ASCII konverzije kadrova iz pornografskog klasika Duboko grlo (1998.) do ironičnog projekta J❤BG (2022.), Ćosić sustavno pretvara digitalni višak i kulturni šum u umjetnički materijal. Domaća publika pamti ga i po suradnji sa zagrebačkom Mamom, a izlagao je i predavao u brojnim relevantnim muzejima, institucijama i sveučilištima. U njegovoj bogatoj biografiji spominje se čak i Karl Lagerfeld. S Vukom Ćosićem Snježana Vračar Mihelač razgovarala je o poeziji, umjetničkoj praksi i osobnoj filozofiji.

“Slovenija je mala in lepa, kakor duše njenih ljudi” (Slovenija je mala i lijepa, kao i duše njenih ljudi) stih je iz tvoje poetske zbirke Nacija – Kultura (Ljubljana, LUD šerpa, 2022). U njoj si koristio nekadašnje Twitter (X) fraze i govore mržnje kao materijal za generiranje soneta pomoću AI-ja. Kako si došao na ideju da koristiš formu soneta i sjediniš je s govorom mržnje? 

O zdravo, hajde da se dopisujemo, znam sva slova.

Taj slogan koji je nastao za nalepnicu, mišljen je kao konačna dijagnoza ovdašnjeg sitnog stanja stvari. Kod cinizma je stvar u dozi i kamuflaži, i ovaj put sam se uspešno sakrio iza Hegela, pa mi se urođenici i dalje javljaju na ulici, a neki se čak i smeškaju.

Što se tiče te zbirke, ona je deo nešto šireg projekta kojeg sam prvi put uradio o 200 godišnjici rođenja jednog ovdašnjeg advokata Franca Prešerna, ili kako se već zvao. Evo, ispričam. Pitali su me iz Narodnog muzeja da napravim digitalni kontrapunkt za centralnu državnu izložbu i automatski sam bio za stvar. Za Prešernov romantični nacionalizam sam iz osnovne škole zapamtio da je bitna sledeća formula: pokupiš duh naroda, izraziš ga kroz novi medij i time dovedeš svoje pleme u društvo velikih naroda. Ako može on, mogu i ja, pomislih, pa sam uzeo stream svega što su korisnici kucali u tada aktivnu slovenačku tražilicu Matkurja i to onda uživo vrteo na zidu muzeja kao neprekinut tok stihova, dizajniranih kao prvo izdanje Sonetnog venca. Malo arty, ali pedantno sprovedeno i svaki posetilac je mogao da dobije stvaran uvid u duh naroda, neukaljan pesničkim izborom reči, rima i akrostiha. Rekao bih da je to bio jedan pošten rad.

E onda sam posle dvadeset godina za izložbu u Modernoj galeriji uradio rimejk, i knjiga o kojoj govorimo je deo toga. Umesto mrtve tražilice, upotrebio sam umirući Twitter, a kao dodatak sam zajedno sa neverovatnim programerom Markom Plahutom upotrebio tada baš jako slabu tehnologiju transformatora koja je kasnije izrasla u preslatki ChatGPT. Najpre sam proveo mučan urednički dan birajući 14 najotrovnijih, uglavnom fašističkih i uopšte neljudskih tweetova naših fašista i uopšte neljudi na vlasti. Uporedo s time, kako te 2022. godine GPT nije govorio strane jezike, Marko je prvo morao da ga nauči slovenački i nahranio ga je sa oko 100 miliona slovenačkih tweetova koje je imao na disku, pretpostavljam kao i svako domaćinstvo. Dakle na fundamentalnom nivou je mašina već bila namerno loša i govorila (ok, pogađala) je slab jezik, ali dovoljno stvaran. Potom je trebalo glupoj kanti objasniti šta je sonet, i umesto nekog akademskog pravilnika, sipali smo u nju nekoliko stotina prilično groznih slovenačkih soneta iz devetnaestog veka. E! Kad je sve to bilo gotovo, dobacili smo mašini Janšin tweet i rekli da ga dopiše i kompletira sonet. Rezultat je bio odličan, potpuno neupotrebljiv, ali dobrom, kreativnom čitaocu veoma racioaktivan. Za razliku od Desnosa i ostalih automatskih spavača ovde si ZNAO da iza naoko nepovezanih reči NEMA poetične podsvesti koja probija, ali si ipak padao u zamku pripisivanja i tumačenja smisla. Zato sam napravio još jednu nalepnicu na kojoj piše: "Dragi čitaoče, nismo više sami". I kad već otvaram dušu i priznajem da sam i izložbu i knjigu napravio samo zato da bih imao mrč, red je da spomenem treću, podjednako bitnu nalepnicu: "Generisana, a ne degenerisana umetnost".

U slovenačkoj književnosti dugo traje krvavi rat među patriotskim pesnicima koji pišu nemoguće naporne sonetne vence o domovini, a vrhunac borbe su zbirke venaca venaca, dakle venac na kvadrat, četrnaest puta četrnaest soneta, užas jedan. Kao akt klimoglava ili kako već se to moderno kaže, odlučio sam da učestvujem i raširio projekat sa govora mržnje na još trinaest polja koja isto tako opisuju Sloveniju, i tako je nastala knjiga o kojoj govorimo. Nije laka za čitanje, i onome koji ne zna kako je nastala ostaje osećaj da pokušava da meditira u sobi sa serverima. Zujanje neko, ali istovremeno totalno uzbudljivo.

Pošto smo davno od jednog mrtvog francuskog markiza naučili da sve što je dobro je prekomerno, rešio sam da usmrtim i satrem svako sećanje na konkurenciju, i latio sam se venca venaca venaca, dakle 14 soneta na kub. Trenutno traje lavovska borba na sastavljanju zbirke 2744 soneta, a poseban element je čuvanje starog, slabog modela AI kojim smo sastavljali one prve sonete.

Koautor si i zanimljivog rječnika Reverse Contradictionary, u čijem opisu stoji “Dictionary of New Worlds”. Je li “Reverse Contradictionary” pokušaj da se u jezik vrati konflikt, trenje, nesporazum i višak značenja? Je li on otpor ideji da jezik mora biti gladak, predvidiv i optimiziran?

Dok je Nacija-Kultura posmatrala procep između očekivanja i stvarnosti generisanog teksta, te pokazala razdraganost slovenačke provincije, ovaj projekat je okrenut ka srodnim, ali većim temama. Nastao je kao poziv na hitnu kolektivnu akciju povodom zatvaranja Gutenbergove zagrade, kako to vole da nazivaju akademici, odnosno kao glas neslaganja s nadirućim tehno-fašizmom na nivou jezika i društva. Primećujemo da je kompletna kulturna produkcija čovečanstva upotrebljena kao hrana za nekoliko privatnih projekata, koji kuvaju reke i jezera da bi nam povratili sanitiziran, korporativni tekst kojeg kolektivno obožavamo kao nagoveštaj zlatnog doba kreativnosti. Mi smo protiv.

Od ranije – kao i mnogi pre mene – smišljam i potom analiziram značenje novih izraza, to je deo mog karaktera, ima takvih ljudi, razumite me. U kontekstu zajedničke tršćanske izložbe sa grupom IOCOSE predložio sam da uradimo zajedno i neki projekat, a ne samo špediciju postojećih radova. Kako se i oni bave jezikom, ponudio sam neke stare smicalice koje sam odavno grupirao pod naslovom Thesaurus Rex, ali smo kasnije došli do boljeg naslova koji se dosta ok prevodi sa Obrnuti protivrečnik. U projekat sam ubrzo cimnuo brata Vladana Jolera s kojim je sve bolje. Baš kao drug Terry Gilliam, krenuo je kao crtač, ali istog dana postao autor bitnog dela celog projekta. 

Enivej, rečnik nudi neologizme koji se trude da budu duhoviti i opisuju neke nama bitne protivrečnosti internetne kulture i digitalnog života. A knjigu smo uradili kao aktivistički alat, svaka stranica je perforirana i ideja je da je iscepaš iz knjige i švercneš u knjige u knjižari ili biblioteci, gde će kao poetični prompt injection sačekati u zasedi nekog budućeg robota. Usput, to je štos kojem me je odavno naučio dragi Nikola Šindik, koji je nedavno umro da mu ne bih dostavio ovaj rečnik. 

Mikrotekstovi, grafiti i kratke, na prvi pogled utilitarne forme, često otkrivaju neočekivanu literarnu vrijednost. Što te fascinira u ovakvim “paraliterarnim” strukturama i kako ih povezuješ s poezijom?

Moj domicil je bio književnost, ali pošto su me okolnosti odrastanja odmalena marinirale u duhu umetničkih avangardi i generalnog anti-establishment refleksa, vrlo rano sam se nepovratno inficirao konceptom proširenih medija. Konkretno, to znači da sam u srednjoj školi – uporedo sa punkom, sa Titovom smrću i sa novim valom blabla – pisao književni fanzin i oduševljavao se razmišljanjem o likovnosti prostora između reči, pitanjem šta je između dve stranice lista papira, ganjanjem dvojezičkih lepota koje nagrađuju dobre čitaoce (pamtim: Belle du Jour – Buldožer).

Nisam bio zadovoljan gramatikom, kao ni time što knjigovesci diktiraju šta je književnost a šta ne. Iz ljubavi prema literaturi sam upisao studije arheologije i nesputan čitao i pisao. I konačno odgovor na pitanje: u svem tom uzbuđenju i oduševljavanju fiksiralo se nekoliko gorostasnih virgilija, kao što su Vlado Martek i Ivan Čolović. Od njih sam učio slobodu još više nego od dade i nadrealista. Čolović je tih godina ozbiljno etnografski istraživao rezervoare found teksta, i objavljivao materijal koji me je više veselio nego ambiciozna književnost mojih savremenika. Tim putem sam došao do sopstvene arome readymadea u umetnosti teksta, kako radije nazivam ovo čime se bavimo mi koji išta čitamo i još ištije pišemo, generišemo, klešemo.

Na primer, kad smo oko Božića lansirali taj Protivrečnik, u Milanu sam uočio tragove koje u smekšanom asfaltu ostavljaju parkirane Vespe i napravio sam puno slika te asemične poezije. O tome govorim. I evo, sutra idem opet tamo i uz nešto sreće kompletiraću zbirku. Jedva čekam.

Često testiraš granice medija, od poetične medijske arheologije stvaraš izložbe, videa, vinjete, knjige i spomenike Je li ti ikad dosadilo biti korak ispred ili ti je upravo to poticaj? Jesi li se ikad bojao da te publika neće shvatiti?

Premda me najčešće smeštaju u polje internetne umetnosti, lično više volim izraz Kritična medijska umetnost. Time označim dva bitna atributa: promišljanje samog medija, kao i aktivističku konotaciju. Ali idem radije još jedan korak nazad.

U jednom od onih žutih brojeva lista Oko, Čegec je intervjuisao Slavka Mihalića i ovaj ladno izgovori rečenicu: "Ako možeš živeti a da ne pišeš poeziju, nemoj pisati poeziju." Bum! Osim što se ovo može razumeti kao opis poremećaja ličnosti, s čime nemam problema, ovo je ujedno i onaj konačni test, kada se trudim da mapiram svoje ili tuđe motive za rad.

I tu je odgovor na pitanje – ne mogu da ne radim ovo što radim, a antiautoritarni refluks (pazi, igra reči, ne puštaj lektora blizu) mi sprečava da ozbiljnije popuštam zovu karijere, stabilnosti afirmacije u nekom žanru i posledičnom jurenju počasne penzije. Volim što pisci misle da sam tamo neki digitalac, i obrnuto, jer tako nastaje klima neugrožavanja, korisnog autsajderstva, iskrenog nerazumevanja, nepotrebno precrtati.

Što se tiče publike, oslobodio sam se. Imao sam nešto sreće da su mi neki projekti vrlo rano doživeli baš ozbiljnu i široku recepciju, osetio sam kako je to (super je), ali nisam razvio patološki odnos zbog kojeg bih rad podredio potrebi za aplauzom ili novcem. Volim, može, ali tek ako rad počiva na gore opisanom Mihalić motivu. Naravno, kad si prešao nešto puta, odradio nešto projekata, bumerang se vraća kući i kada ništa ne radiš na promociji. Dolaze ti odjeci ranijih projekata, pa ego ne samuje.

Tvoja umjetnost je društveno dijagnostična. Kako uspijevaš balansirati ozbiljnost i zabavnu dimenziju arta i je li humor, što se tebe tiče, komunikacijski alat i ključna komponenta umjetničkog izraza?

Većina ozbiljnih umetnika koje vredi ceniti ima dobar smisao za humor, što je za mene znak inteligencije. Zatim, sposobnost za humor na sopstveni račun shvatam kao znak zrelosti. A na vrhu te upravo izblefirane univerzalne piramide vrednosti stoji humor u umetnosti koja je znak hrabrosti i prkosa prema očekivanjima plemena. Naravno, postoji i kategorija ‘neduhovitih šaljivdžija’, ali pustimo sada to.

U svakodnevnom životu (a ne samo weekendom) se naslanjam na pravilo da ozbiljan sadržaj zahteva neozbiljan interface i obrnuto. Dakle, kad me vidiš da sam ozbiljan, obično govorim nebitne stvari, a kada želim da plasiram neku za mene i za čovečanstvo bitnu tezu, obično odaberem humor jer je kao Aloe Vera, ide direktno kroz kožu.

U radovima nerijetko istražuješ društvene fenomene poput “sunovrata” ili gubitka povjerenja u javni diskurs. Na primjer, nakon postavljanja spomenika izbrisanima u obliku slova Ć, sa svojim suradnicima postavio si oglednu izložbu suvremenog govora mržnje – reakciju na taj spomenik. Zašto je umjetnost, magnetska rezonancija društva i prostor za društvenu kritiku?

Živ je Habermas, umro nije. Akt stvaranja, barem za neke od nas, neodvojiv je od društvenog refleksa, i na sreću taj odnos je ponekad dvosmeran. Svojedobno sam mislio da ću odštampati nalepnicu s tekstom "Društvena relevantnost je jedina umetnička relevantnost", ali sam se predomisliio.

Moj posao kao umetnika u zajednici – pored gore spomenutog poremećaja ličnosti – je da budem prenosilac virusa slobode. Moj posao je da budem akter koji ima neki specifičan izraz, ili naviku menjanja izraza. Moj posao nije dekorisanje stanova bogatih ljudi, nego dijagnosticiranje, grubo propitivanje i zadirkivanje (ovu reč pažljivo spellovati), i svakako nepristajanje na status quo.

Osobni moto ti je još od 1991. No Land's Man. Zašto je to dobro?

Bio sam svedok kolektivnog nasilja. Gledao sam kako se golema energija cele države cepa na neka sićušna plemenska, identitetna legla iz kojih se onda bezdušno spaljuje sve što je zajedno postignuto. Jasno je danas, sa distance, da se radilo o korišćenju identitetne politike za osvajanje i očuvanje vlasti, ali ta svest ne popravlja realnost.

Kasnije sam čitao o nastanku nacija (o da, ovo baš fino može da se čita na dva načina) i sada to kod mene više nije samo instinkt nego i uređen sistem misli.

Ta rečenica mi je postala jedina domovina, i danas je. Volim što je drug Duško to napisao na majicu za nastupe. Ima nas više nego jedan, zaključujem.

Tvoj posljednji projekt, monodrama Domovinski cikel, nedavno je predstavljen širom Slovenije. U opisu događaja stajalo je: “Četrt stoletja državljanstva: vodeni ogled po Sloveniji" (Četvrt stoljeća državljanstva: razgledavanje s vodstvom po Sloveniji). Možeš li našim čitateljima ukratko objasniti o čemu se radi?

Važi. Lani sam primetio da mi ove godine, baš na Valentinovo, pada 25 godina državljanstva i pomislio sam da uradim izložbu raznih radova na temu Slovenije. Kad sam se raspitao za termin, shvatio sam koliko sam mutav i naravno da se nije bilo moguće ad-hoc uglaviti u nacionalnu galeriju s tri godine planiranja programa. Rekao sam OK i umesto toga uradio samo vođenje po toj neostvarenoj izložbi.

Pokazao sam desetak radova i šta reći – dobro trenirana publika, sastavljena isključivo od dugogodišnjih prijatelja, smejala se tačno na pravim mestima, prekidala me aplauzima i s oduševljenjem primila jedan fini multipl kojim sam ih sve korumpirao da uopšte dođu. Ukratko, uspeh kakav se ne pamti.

Uz sve gore navedeno si i strastveni kolekcionar vrijednih knjiga. Odakle ljubav za književnost? Na čemu trenutno radiš i gdje te publika može vidjeti/čuti? 

Tipkam ove odgovore i pazim na broj znakova. Približavamo se limitu i primećuje se da skraćujem odgovore. Profesionalni e-pistolero. Generalna usmerenost na knjigu i ono u njoj i oko nje dolaze iz porodice. Šta ću, već generacijama svi nešto pišu. Ali kao što sam gore opisao, našao sam svoj način i to je bitno.

U poslednje vreme, iz gnušanja nad NFT groznicom, počeo sam da radim knjige umetnika u jednom primerku. Dakle, kad nekoga sretnem na ulici i dijalog je tako intoniran, može se dogoditi da potegnem iz džepa zbirku partizanskih haikua, ili asemičnog grada vespi ili perecovskih jednosložnih soneta blabla. Ukratko, veseli me što sam taj konkretan kolosek sasvim oslobodio svih preokupacija – urednika, kritike, publike, tržišta… ali naravno, moj dugački jezik, i sada bežim pred drugom Dejanom Kobanom koji misli da će ove jeseni izdati kutiju sa dvadesetak tih knjigica. Grozan sam.

Osim toga, za jesen kao planiram nastavak onih algoritamskih soneta – na sajmu u Frankfurtu sam uradio varijantu s naslovom Halucinacija-Kultura, i dobro se čita, izdavač bi da izda, pa da vidimo.

Aha, sa Kamizdatom gledam da izdamo i neku zvučno-vizualnu zbirku. Septembra imam u NYC neku istorijsku izložbu i pripremam rad History for the Blind, koji bi bio sexy kao knjigica.

Ma, ne znam, radim svuda i sve i stalno i super i aj ćao.

Fotografije:

1. Godišnji izveštaj uličnih radova 2025.

2. Flag Burning for Introverts, 2026., mašina za meditaciju o nacionalnoj državi

3. Shake, 2025., Shakespeareov Sonet 18 separirani daktilografski kanali: leva ruka na levoj strani a desna na desnoj