Novo Sada (ulomak iz romana)

Povodom gostovanja na Booksi u parku, donosimo ulomak iz romana Novo Sada (V.B.Z., 2025.) Saše Savanović.

Novo Sada

2.

To što su Dezdemonini nokti u svakoj prilici izgledali besprekorno nije bilo zahvaljujući njenim redovnim posetama salonima lepote. Bila je to stvar uverenja: praktikovanja „zdravog preuređivanja“ i „dobre discipline“, kao i dokazane sklonosti ka opsesivnim radnjama. Iako su „dobra disciplina“ i „zdravo preuređivanje“ bili tek dva od sedam koraka programa Sedam koraka preuzimanja kontrole, Dezdemona Lukač je prilikom turpijanja noktiju svejedno osećala kako je napetost napušta, a manične misli, koje su je često vodile u nešto nalik na ludilo, transformisale se u mehaničke pokrete, zadobijajući tako spasonosnu svrhu.

Jutrom su (ustvari je uveliko prošlo podne) odzvanjali potpetice i glasovi prolaznika. Automobili su tandrkali, dronovi zujali. Iznad, oblaci su propuštali pokoji krak sunca kao kroz cediljku. Blešteće zakrpe svetlosti na trotoaru, na prozorima zgrade prekoputa, na stražnjem ulazu prodavnice koji se nalazio baš ispod Dezdemoninih stopala, tačnije tri metra niže. Oko njega su se širili gužva i žamor, u toku je bila dostava. Iz utrobe dostavnog kombija radnici su izvlačili kartonske kutije s proizvodima: tegle ukiseljene cvekle i krastavaca, gajbe sa svežim voćem i povrćem, toalet papir. Dijagonalno odatle, u bašti kafića, popunjeni su bili jedino oni stolovi o koje se razbilo sunce. Jakne su bile raskopčane, sunčane naočare na nosevima, obrazi ogrejani užarenim zracima. Kao i Dezdemonini, koja je na svom balkonu sedela uz kafu, uvijena u dugački beli džemper s kućnim vunenim čizmama na nogama, lagano upijajući dragoceni vitamin D. Dan je bio bistar, bez obzira na rešetkaste oblake, pogled se s lakoćom prostirao u daljinu. Čak je i vazduh smrdeo manje nego obično. Osim izduvnih gasova koji su se iz motora dostavnog vozila dizali poput vitkih baletskih tela, plešući pravo u Dezdemonine nozdrve, što je pretilo da pokvari ovaj, inače prijatan trenutak. „Ne dozvoli da te to poremeti“, ponovila je ona u sebi, i usredsredila se na uobličavanje sledećeg nokta. U pitanju je bio palac leve ruke. Turpijala ga je najpre s jedne, pa s druge strane, zatim makazicama odstranjivala zanoktice i kožu pri korenu nokta, pa ga uglačavala finom spužvastom turpijom. Onda je prešla na preostale prste: kažiprst, srednji prst… Desnu ruku je već
završila. Potom je usledilo lakiranje.

Dezdemonin dan je stalno počinjao isto. Buđenje oko devet. Umivanje, pranje zuba. Čaša tople vode s limunom. Onda ajkulino ulje. Vežbanje, tuširanje, doručak. Kafa. Nakon čega je počinjala da radi. Danas je kafa trajala duže. Zbog sunca.

Trebalo je iskoristiti ovaj dan. Otvaranje sezone terase. Nevino, umiljato sunce, pre no što postane buktinja koja samozadovoljno prži s namerom da potvrdi svoj pouzdani doprinos rasprostranjenosti melanoma među populacijom. Proleće je dolazilo naglo i trajalo prekratko. Trebalo je uzeti svaki njegov titraj, svaki dašak i trunčicu. Možda ga uskoro neće ni biti. Tako je rezonovala Dezdemona u određenoj vrsti mističnonihilističkog pogleda na svet.

Još juče drveće je bilo golo i beživotno. Ovog jutra, tek rođene mladice drečavozelenih listova štrčale su iz crne kore, kao osip na telu lipe čija je krošnja okruživala terasu Dezdemoninog stana. Uskoro, sunce tu više neće navraćati. Već za dve-tri nedelje na terasi će zavladati duboki hlad, što je za Dezdemonu istovremeno bio i najveći plus i najveći minus njenog stana: mračan je, ali zato za vreme paklenih vrućina
uglavnom nije morala da uključuje klimu. 

Dostavni kombi je najzad otišao, ali s njim, kao da želi da testira istrajnost i agilnost onih koji su ga se uželeli, nestalo je i sunce. Svetlost se prosipala po višim spratovima. Istog trenutka temperatura se spustila i Dezdemoni je postalo hladno. Svoje koščate blede šake je trljala jednu o drugu, obraćajući pažnju da ne pokvari lak na noktima koji je upravo nanela. Predala se laganoj meditativnoj melodiji koja je dopirala
iz dnevne sobe, čekajući da istekne vreme neophodno da se nokti osuše.

Dok su umirujući tonovi Dezdemonine ambijentalne muzike curili niz betonske stubove razlivajući se po pločniku, na mesto gde je do malopre stajalo vozilo za isporuku sada se bešumno parkirao veliki crni mercedes. Čulo se zatvaranje vrata, mekano tup, a onda i kratak zvižduk sigurnosnog alarma. Pola minuta kasnije oglasio se interfon u Dezdemoninom stanu.

„Da?“ javila se na interfon pošto je ušla unutra i pažljivo digla slušalicu koja je spajala s ulaznim vratima zgrade.

„Dobar dan, gospođo Lukač“, bio je to glas Radomira Markovića, portira i službenika obezbeđenja zgrade. „Traži Vas gospodin Prelez.“

„Prelez?“

„Mirko Prelez“, Marković je ponavljao Prelezove reči. „Vozač gospodina Todorovića.“
„Da, da…“ (Šta on hoće?) „Pustite ga, Radomire.“

Dezdemona još nije ni spustila slušalicu, a Mirko je već bio nazočan, u tren oka se našao pred vratima njenog stana. Kucao je.

„Momenat!“ viknu Dezdemona dok je nameštala kosu u ogledalu i na brzinu navlačila bele helanke. „Evo me!“ dodade pomalo zadihano, a kada je otvorila: „Kakva neočekivana poseta, uđi.“

„Dezdemona…“ započe Prelez, iz hodnika ulazeći u centralni prostor stana, „pretpostavljam da znaš zašto sam ovde?“ Tu su se nalazili drveni trpezarijski sto kružnog oblika s četiri stolice i staklena vitrina u kojoj je, pored fine keramike, bilo izloženo i raznobojno kamenje, ugaona kuhinja sa šankom u desnom ćošku, a naspram nje široki kauč i vrata od terase. Zaustavio se kod vitrine s kamenjem i, pomno se zabuljivši
u bogatu kolekciju kristalnih eksponata čiji najimpresivniji primerak predstavlja pozamašan grumen neobrađenog obsidijana, izvesno vreme se pretvarajući da ga je prizor isceljujućih staklastih oblika opčinio, ignorisao je Dezdemonu koja je ušla za njim.

Ako je oklevala, trajalo je to suviše kratko da bi Prelez opazio.

„Baš i ne…“ odgovori ona, gledajući ga nezainteresovano, pa produži u kuhinju.

Prelez je, kao i obično, bio pažljivo stilizovan. Njegova pojava je donekle prkosila pravilima profesije. Bio je visok bezmalo dva metra, tanak i žilav. Nosio je kišni mantil koji mu je dosezao do gležnjeva, usku majicu i pantalone, sve u crnoj boji. Cipele elegantne, u špic, broj četrdeset i šest. Kosa mu je bila svetlosmeđa i neuredna. Na levom uhu mu je visila diskretna zlatna karika.

Fokus najzad pomeri s kamenja, okrećući se k Dezdemoni.

„I ne deluješ kao osoba koja ujutru čita vesti“, reče, „ili, jednostavnije, koja čita“, nakratko se zacereka, kao da je izvalio nikad jaču foru, „oće to da ometa flow energije. Informisanost otežava prelazak na 5D nivo svesti, čujem.“

„Jesi to sam smislio? Svaka čast! Vređaš, a kurca ne razumeš. Kako tipično“, poželela je da u pogon ponovo pusti turpiju, svoje instant sredstvo smirenja. Iako se trudila da je ne ugrozi, zadržavajući superiorni izraz lica i trezven, hladan ton, Prelez ju je svojim opaskama i nipodaštavajućim ponašanjem već izluđivao više no što je to sebi htela da prizna. „Bolje reci zašto si došao ili se gubi“, uspela je da doda.

„Tvoja reč je za mene zapovest“, podrugljivo je gestikulirao rukom kao da se poklanja. „Reč je o tvom bivšem mužu.“

„Naravno, o čemu drugom, nisi sigurno došao zbog mene“, prevrnu očima, „nešto mu se desilo? Opet neka afera?“

„Zanima me kada si ga poslednji put videla?“

„A šta se to tebe tiče?“

„E, kozo, malo si se previše zanela… Sad je dosta zajebancije… Ja ovde postavljam pitanja.“ 

„Ako nisi primetio, ja ne postojim da bih odgovarala na tvoja pitanja“, drskije je odvratila i Dezdemona. Otkad je znala za sebe, muškarci su joj govorili šta treba da radi, kako treba da se ponaša. Za njih je stvorila mnogobrojne identitete. Neki su bili tek skice, površna estetika, drugi su zahvatali dublje, zadirući u njenu ličnost, u cement su izlili njena razmišljanja, reakcije i postupke (poslušna kćerka, umiljata devojčica, perverzna tinejdžerka, razvratna striptizeta, krotka učenica, pokorna supruga, skupa kurva, seksi gospođica, i tome slično). Ali ta Dezdemona je bila mrtva. A ova ovde je bila posve druga priča. Hrabro se suprotstavljala svojim programiranim strahovima i sramoti, spremna da ih deinstalira, da ih poništi. Dozvolila je emocijama da prostruje kroz nju, pa ih je otpustila od sebe. Ne, univerzum je nije kažnjavao, obraćao joj se, a ona je bila ispražnjena, pročišćena, otvorena da ga čuje, oberučke primi njegova uputstva. Ne, ona nikome ne odgovara, ne ispunjava ničije želje. Ili je bar tako mislila. U ovoj epizodi uslovni refleks je ipak prevladao, predala mu se.

„Ako baš moraš da znaš, davno.“

„Koliko davno?“

„Tri, četiri meseca… nisam sigurna. Bilo je neko otvaranje… Izložbe, restorana… Možda Magnolije? Čekaj da se setim šta sam nosila. Tako pamtim događaje… Kaput, bila je zi…“

„To je bio zadnji put?“ prekide je. 

„Da. Posle toga ga nisam videla. Hoćeš mi sada reći šta je u pitanju?“ 

„A sinoć?“

„Šta sinoć? Nisam ga videla sinoć. Ako sam ga poslednji put videla pre tri meseca, onda ga sigurno nisam videla juče. Juče nije pre tri meseca. To je neka osnovna logika. Znam da deluje komplikovano panjevima poput tebe, ali je u suštini vrlo jednostavno.“

„Ali ste se čuli?“ Preleza nisu doticale Dezdemonine paušalne uvrede. Pored toga što je znao da nije panj (nije imao problem sa samopouzdanjem), Dezdemonin otrovni, ali u osnovi bezazlen jezik bio mu je komičan.

„Da, čuli smo se, i?“

„I o čemu ste razgovarali?“

„Ni o čemu… Bio je pijan.“

„Otvorio ti je dušu?“

„Ne to… Mile nije sentimentalan. On je hendikepiran. Ne mislim emocionalno, to su svi muškarci…“ provlačila je prste kroz kosu zagledana u njene krajeve.

„Pa šta onda, gukni!“ Prelez bi joj najradije opalio jednu vaspitnu. Kao i obično, Dezdemona mu je išla na ganglije. Njene slobodne asocijacije, njen drčni stav, njena tragična praznoglavost kojom se šepurila kao da je u pitanju vrhunska pamet. Prvoklasna droljica koja je istripovala da je duhovni guru. Javilo joj se! Bila mu je mnogo simpatičnija dok je znala svoje mesto. A sad, obična sponzoruša s egom veličine Mont
Everesta. Kakva jebena smejurija. Ipak se suzdržavao da je prekine. Znao je da su karakteri poput njenog najkorisniji kada ih pustiš da neometano lupetaju.

„Sve ti se mora nacrtati… Hteo je da mu pomognem… s njegovom erektalnom disfunkcijom“, naglasila je ono „erektalnom“.

„Tvrdi da mu se još samo na mene diže. Napije se pa me zove da mu pričam bezobrazluke. Hteo bi da drka, mukica, a ne može.“

„I?“

„Rekla sam mu da odjebe. Ako hoće moje usluge, neka ih plati. Uostalom, ja odavno nisam u tom poslu. Nikada nisam ni bila. Mada znam da se tako pričalo. On to ne želi da prihvati. Misli da je iz nekog razloga povlašćen. Da mu dođem nešto, da sam mu dužna. Valjda zato što mi je bio muž. E, dragi moj, kurčina. Ekskluziva košta, naročito ako hoćeš da ti bude stalno na raspolaganju. Zove usred noći. Ja sam već bila zaspala. Ne znam ni zašto sam se javila. Valjda sam pomislila da je nešto hitno.“

„To se dešavalo ranije?“

„Dešava se redovno. Ne prečesto, ali redovno.“

„Od kada?“

„Misliš, kad je počeo da me zove? Nikada nije ni prestajao. Osim…“

„Mislim, kad je počeo da ima taj problem?“

„Uh… ni sama ne znam, ima godina… Odskoro mu više ni vijagra ne pomaže…“

„I uvek se isto završavaju? Njegovi pozivi?“

„Ne baš, nekad sam bolje raspoložena. Učinim mu, bude mi ga žao. A šta si se ti tako zainteresovao? Kakva su to pitanja uopšte? Jel i tebi treba podstrek? Ne šljaka pneumatika? Ispumpava se instrument?“

„Baš si milosrdna, ko bi rekao… Hoćeš malo da mi ga poduvaš onda?“

„I ti odjebi. Bolje mi više reci zašto si jebeno ovde?“

„Još ovo“, naslonio se na šank i okrenuo k vratima terase, nije više gledao u Dezdemonu, „šta se onda desilo? Kad si mu rekla da odjebe?“

„Ništa, prekinula sam vezu. Posle je zvao opet i opet, ali se nisam javila. Jel me zato ispituješ? Došao si da me upozoriš? Da me savetuješ? Ne bi trebalo tako da se ponašaš, Dezdemona, bla bla, pokaži poštovanje… Ili da mi pretiš? Ne brini, nisam ja to nikome pričala. A i čudi me da ti je bilo šta o tome rekao.“

„Ne…“ odgovori ne okrećući se. „Došao sam jer je Mile umro.“

„Umro? Šta to pričaš?! O, Bože!“ prekrsti se zapanjeno zureći u Preleza čiji je pogled bio fiksiran na mladića koji je na balkonu prekoputa Dezdemoninog prostirao veš. „Pa što mi to odmah nisi rekao?! Mili Bože… Nisam mogla ni da pretpostavim…“

„Svi smo iznenađeni“, nonšalantno reče Prelez, vraćajući se na zadatak pošto su suptilno nabildovane mišice komšije od prekoputa na sekund učinile da izgubi koncentraciju.

„Pa kako, kada, šta se desilo?“

„Verovatno srčka. Tokom noći. Po svemu sudeći, ti si poslednja razgovarala s njim.“

„O, moj Bože…“

„Očigledno je bilo hitno“, iskezi se. „Uskratila si čoveku poslednju želju.“

„Nisam znala, pa kako sam mogla da znam…“ Kod Dezdemone se odmah javila krivica, još jedan uslovni refleks.

„Loša karma…“ coknu Prelez.

„Nemoj to da govoriš.“

„Neću. Ne bih da ti stajem na muku.“

„Začepi.“

„Okej. Prestajem. To je ionako sve što sam imao da ti kažem. Nisam hteo preko telefona. Primi moje saučešće, znam da ste vi imali poseban odnos. U svakom slučaju, sahrana je najverovatnije u subotu, na Novom groblju“, krenuo je prema izlazu, „javiću ti još tačno kada“, rukom je pokazao pozdrav, izašao je i zatvorio vrata.

Dezdemona ostade da stoji u kuhinji, koji trenutak je izgledala zamrznuto, piljeći u svoj dragoceni obsidijan, osećajući njegovo pulsiranje, otresala je sa sebe negativnost koja ju je zapljusnula, varila je iskustvo, oslobađala se prtljaga, probijala je blokade, a onda, nanovo probuđena, iz frižidera je izvadila flašu belog vina i natočila ga u otmenu čašu koju je potom držala u ruci, blago je okrećući, pa gutajući halapljivo ispila svo vino iz nje i iskapivši ga rekla: „Živeli“, a zatim je usula novu. S njom je otišla u potragu za svojim mobilnim telefonom.