Milica Milosavljević - izbor pjesama

Ususret gostovanju na tribini Učitavanje, donosimo izbor pjesama Milice Milosavljević.

Devojački san

Ne želim biti priključena na horizont nade
kao na aparate za disanje
hoću da plivam u smeru suprotno od čekanja
rob možeš postati i u kratkim sigurnosnim
susretima olakšanja
vidim te kroz par godina kako ležiš na nekoj plaži
u bikiniju i piješ šejk, kaže mi on
pusti pisanje
moraš živeti masnije, riblje
ne možeš tek tako postati riba, riba – pesnikinja
u podnožju ovog niskokaloričnog i beskvasnog sveta
svojim oblinama ne smeš mahati kako bi drugima
ustupila surovost koju si predodredila za sebe
ne uživljavaj se u ulogu hranitelja nevinih napaljenih
golubova
oni će poleteti, pa će poleteti
ne zaboravi, ti si od onih koji
su najviše skloni padu.

Ne vraćaj se starim ljubavima, piši o njima pesme

Često mi na pamet dolaze oni koje sam ostavila. Ćute.
Ne podsećaju me ni na šta što je prošlo,
ali ja znam da oni kao stalaktiti vise u mojoj pećini.
Ne idi tamo nespremna,
ne idi kad si odviše slaba.
Dohvatićeš ih nesmotreno.
Pomisliće da si se konačno njima vratila.
Pomisliće toliko toga.
Zazveketaće.
izaći će iz tvoje pećine
na svetlost dana i poželeće
skroz da te nastane.
Razmisli dobro koliko čoveka košta njegova slabost.
Koliko duboko ga potapa.
Razmisli o tome kako se samo jednim blagim, neosetnim dodirom,
jedan čovek može unesrećiti.

Godine posvećene iluzijama

Dugo sam mislila da sam tu da bih drugima donosila radost,
osvežavala im život poezijom,
iako niko od njih nije imao potrebu za istom,
a kamoli za njenim mogućim značenjima
sve što su oni hteli je da sudeluju u ovom telu
i zahvatanju njegove požudne stvarnosti opažanjem drugih
na rastanku srce bi im samo na tren jače zakucalo ako bi shvatili
da će od sada za sve biti moji saučesnici na papiru
ubrzo zatim njihovo srce nastavlja da kuca
po svom uobičajenom diktatu
postepeno prestaje da se seća
a ja od tada pa do danas
posvećeno razmatram svaki trenutak naših susreta
kao naučnik pred mikroskopom.

Pobuna

Rasla sam u kući u kojoj se od svega pravila poezija
od ručka do provetravanja soba
od izbegavanja odgovornosti
do iščekivanja novog izlaska sunca
u toj kući nije živeo nijedan pesnik
nije živela nijedna pesnikinja
a stalno su se pisale pesme
kad porastemo
odbranićemo se od tih pesama –
govorila je moja sestra
i moj brat je govorio
ja sam govorila
kad porastemo
neće više biti nikakve poezije
opkolićemo život sa svih strana
i plesati u ritmu neizvesnosti.

Izgubljeni imejlovi

Iz druge zemlje on mi piše
kaže: nismo se odavno čuli
zanima ga kako sam, šta radim
i da li pišem nešto novo
šalje mi pozdrave
uz napomenu "iz kišnog Kelna”
u sebi razmišljam
mora biti da se melanholija rađa uz kišu
i ženu koja je s tobom dvadeset i četiri časa
u imejlu mu odgovaram
da iz dana u dan gubim veru u poeziju
i da to valjda znači da ću je tek pisati.

Fragmenti ljubavnog govora

On i ja dok smo jedno s drugim
ništa o onom drugom ne znamo
tek kad se odvojimo
i pustimo da se život za svakog posebno događa
saznajemo stvar po stvar
sitnicu po sitnicu
kako je to čudno
on mi priča o svojim problemima
i ja mu pričam o svojim
a zapravo
na toj bezbednoj udaljenosti
mi sve vreme pričamo o nama.

Metafora će ga spasiti

Sve novine su pisale o njemu
a ja sam s njim ležala u krevetu
jela sladoled i pričala o detinjstvu
nisam ni znala da su pisali
kako je jedan od najpoželjnijih neženja
i kako seku vene za njim
pada mi na pamet šta bi bilo
da sam novinarka nekog uzavrelog tabloida
koja bi od jedne večeri imala svašta da iskroji
dobro je po njega što samo pišem poeziju
pa će njegovo pominjanje proći bez skandala
i naslovne strane.

Foto: izvor.