Jutro

Vratila se iz kuhinje sa džezvom, malom, skoro manjom od šalice. S ulice je stizao neobično blag vjetar za ovo doba godine.
On je ustao, zatvorio prozor i, prije nego će opet sjesti za stol, svisoka je pogledao:  A ti? ... nećeš pit kavu? Braneći se, rekla je da je jednu već popila, i krenula u sobu. Sidi onda s menon. 
Žena je sjela i okrenula glavu prema prozoru. On je gledao po stanu, mirno i čvrsto, a onda joj se odjednom obratio: Jel ti znaš da ja još od vojske... A ima tome skoro četrdeset godina... 
U pola rečenice začulo se kucanje na vratima. Jednom kratko, odmjereno, a onda jače. Žena je skočila sa stolice, tiho zaplakala i bacila se njemu u zagrljaj. Odmah zatim, čulo se nekoliko jačih udaraca i vrata su lako popustila. Privila se jače uz njega, a on joj je milovao kosu i na uho toplo šapnuo: Ja još od vojske kavu priskočija nisan.

*** 
A.Z. Stolica
foto: Katarina Zlatec