Martina Tupek

Već sam treći put u istoj ulici. Kružim naokolo petnaest minuta a parkirališta niotkud. Prvi put mi je bilo svejedno, drugi put me načinjala nervoza. Sad sam već bila spremna ostaviti auto nasred ulice. Došlo mi je  da zapalim cigaretu, ali ne pušim u autu jer mi u zatvorenim prostorijama dim cigarete smeta.

Isti semafor po treći put, prva zona crveno, druga zona žuto. Mjesta za invalide su uvijek slobodna, ali invalida niotkud. Drago mi je što sam barem sama u autu. Ne volim biti domaćin i razvoziti naokolo ljude. Mijenjam stanice, desni retrovizor, lijevi retrovizor... zamisli da moram još čavrljati s nekim...

Odjednom sam začula neki mukli udar i naglo se trznula naprijed. Naravno svuda oko mene su se začule automobilske trube. Auto je stao dok sam se ja ogledavala oko sebe, nije mi bilo jasno o čemu se radi. Podigavši pogled primijetila sam kako mi je auto ispred mene preblizu. Što ću sad? Već kasnim, a ovo će me još više usporiti. A ništa, odvezala sam pojas, upalila sva četiri žmigavca i izašla iz auta. Hodala sam polako da dobijem na vremenu. Iz auta je izašao gospodin u crnom odijelu, a oko njega se širio oblak dima. Jednom je rukom držao cigaretu, a drugom skidao naočale. Oko nas je u trenu nastala još veća gužva, auti su trubili i zaobilazili nas. U prvom trenu nisam ga prepoznala. Tko bi ga uopće očekivao ovdje. Bacivši cigaretu prekinuo je moju nevjericu i progovorio.

- 'Well the road is hard and many fall by the side'. –

Stajao je ispred mene tako sav u crnom dok mi je kroz glavu prolazilo kako mi nitko neće ovo vjerovati. Sad mi je bilo žao što nemam suvozača. Od svih ljudi ja sam se zaletjela baš u njega, a čak i ne izgleda loše za svoje godine. Činilo mi se da moram nešto reći.

- Gospodine, stvarno nisam htjela. Nisam vas vidjela, a u ovakvoj gužvi lako se dogodi... -
- This world is full of danger and to shun the company of strangers. -

Palio je drugu cigaretu kao da ga se to s autima uopće ne tiče. Ipak, pogledao je oko sebe i dva, tri puta okrenuo očima. Šteta nije velika iako bi se to moglo odužiti dok dođe policija, napravi očevid i ostalo. Bilo mi je neugodno pitati ga možemo li se nekako dogovoriti. Kako da ga to pitam, hej mister, jel možemo bez policije? Jel ga mogu možda zvati po imenu? Radije neću, vjerojatno ga to stalno pitaju.

Pogledala sam i ja malo aute. Moj malo odvaljeni prednji branik, njemu malo udubljenje straga, meni još par ogrebotina naprijed. Sitnica, kako se to inače već kaže. Osiguranje će platit, ali ne moramo valjda zvati policiju.

On je šutio i hodao naokolo ne baš dobro raspoložen. Naši su auti stajali nasred ceste, a drugi nas zaobilazili. S druge strane je bio neki kafić pa sam pomislila kako bi bilo super nešto s njim popiti. Ali se nisam usudila pitati.

- 'Velika sam obožavateljica. Nisam nažalost bila na zadnjem koncertu, nisam bila u gradu tada. –

Pokušavala sam čavrljati i iskoristiti najbolje iz situacije. Tko zna hoće li mi se ikad ponovo pružiti prilika za ovako nešto.

- It' don't matter much, we got nothing to lose. -

Dobro, što je njemu? Čovječe, puknula sam te autom, reci mi nešto. Palo mi je napamet da počnem citirati Patti Smith, možda uspijem privući njegovu pažnju. Nisam znala što bih pa sam i sama zapalila cigaretu. Sad smo bili dva stranca koji su usred Zagreba tijekom najveće moguće prometne gužve jednostavno odlučili popušiti skupa cigaretu. On je znao raditi kolutove od dima, ja nisam. Ali sam se pravila važna pa sam ispuhivala dim kroz nos. Nakon nekog vremena zurenja okolo progovorila sam.

- Čujte gospodine, što ćemo? Meni je jako žao, ali mislim da nema potrebe za policijom. Možemo razmijeniti podatke i moje osiguranje će nadoknatiti štetu. -
- Please forgive me if I appear unkind – odgovorio je, pogledavši me prvi put u oči. - In a world where everybody fucks everybody else... -

Tu je stao. Skužila sam da ništa od murje, ali niš ni od cuge. Zabijem se baš u njega, a on priča u šiframa.

Zafitiljio je opušak u lokvicu vode, stavio naočale na oči i krenuo prema autu. Odmahnuo mi je rukom, dajući mi do znanja da je ovo što se ne može čak ni nazvati razgovorom, gotovo. Bez riječi je zalupio vrata za sobom i krenuo u svom smjeru.
I ja sam ugasila cigaretu i krenula prema autu. Još jednom sam pogledala prednji branik i zaključila da stvarno nije strašno. Jedan dan posla. Ugasila sam sva četiri žmigavca, stavila u prvu i krenula. Ne sjećam se kuda sam ono bila išla, ali sigurno je dosad već završilo. Otišla sam kući i legla u krevet. Jebote, upoznala sam Nicka Cavea i baš je pravi seronja.