Marko Dejanović

Susret sa Slavoncem klempavih ušiju na autobusnoj stanici linije 215 Kvaternikov trg - Vukomerec/Trnava nikako ne mogu shvatiti ni kao dobar niti kao loš znak. Ali, to se dogodilo. Snjeg je padao tog dana prvi put i odmah u mećavi.

- Ma pukla mi ručka na torbi, jebem joj mater- čuo sam ga kako govori u mobitel. Nisam htio slušati pa sam se odmaknuo malo dalje. Tek kasnije kad sam šetkajući zbog zime prišao bliže opet sam mogao čuti.

- Zato si sa mnom. Jel tako?

Zagledao sam se u njega i vidio da više nema mobitel na uhu. Nije mi bilo jasno s kim priča. Sjetio sam se čiče koji je nekad ulazio u bus 215. Stao bi odmah kraj vozača, odakle je veselo pozdravljao sve žene koje uđu, a posebno šarmerski one njegove dobi. Bio je to neki Zagorec, s onim blesavim zelenim šeširićem na glavi. Ubrzo su svi koji putuju linijom 215 znali dedu Zagorca. Ne zbog pozdrava ženama, nego zbog pozdrava početku vožnje. Naime, čiča je svaki start autobusa, mislim stvarno svaki, dakle svaku stanicu i svaki semafor, pozdravljao sa Jjjjjjjjjjiiiiiiiiiiiihaaaaaaaaaa.
Ali, Slavonac klempavih ušiju koji priča sam sa sobom nikada ranije nije viđen na liniji 215. Nije izgledao zloćudno. Izgledao je kao Slavonac. Ne oni debeli, oni mršavi. Dakle, žgoljave ruke i noge, grbavi zglobovi i dug šiljast nos.

- Jel tako? – opet je upitao i pogledao u mene. Ja još nisam odlučio odgovoriti ali sam ga gledao dajući mu do znanja da ne znam obraća li se meni.
- Hoćeš li odgovoriti?
- Ja? – upitao sam i pokazao prstom na sebe.
- Ne, moja mrtva baba Milenka.
- Ne razumijem – iskreno sam odgovorio, vjerujući da je jednako moguće da se obraća mrtvoj babi Milenki.
- Zašto si sa mnom? Ajde reci.
- Ne razumijem. Kako to mislite? Ovdje na stanici? – odlučio sam ga shvatiti sasvim ozbiljno.
- Zašto mi to radiš? Zašto se praviš blesav?

Sad više nisam odgovorao. Što da odgovorim. Gledao sam ga i razmišljao da li da se okrenem i pravim da ga ne čujem kao što svatko normalan radi kada naleti na ludaka u gradskom prevozu. Ali, nisam na vrijeme reagirao pa mi je prišao još bliže vukući po snijegu onu torbetinu bez ručke. Izgledao je nekako tužno.
Stao je pred mene i buljio. Čekao je neki kurac, ali nisam imao pojma šta da kažem. Krenuo sam se okrenuti kad je opet progovorio.

- Reci nešto.

Znao sam da sam ga predugo gledao.

- Šta da kažem?

Pogledao sam oko sebe i nigdje nikog. S jedne strane zgrade ali nikog na prozorima, s druge kuće. Fine, male tople kuće. Tople jer su prozori zatvoreni da zima ne ulazi. Samo ja i klempo stojimo na stanici i ja baš nemam pojma šta da kažem.

- Uskoro će bus – rekao sam nadajući se da me smislena rečenica možda izvuče. Makar, nije bilo istina da će bus uskoro. Kad sam dolazio na stanicu vidio sam jednog kako prolazi. Bila je subota i snijeg je pao. Tko je mogao znati kad će sljedeći bus, a kladio bih se da neće baš skoro.   
Nije odgovorio na moju smislenost nego je nastavio buljiti.

- Zar nisi bio zadovoljan, pa si morao otići? Zašto mi se ne javljaš na mobitel?
- Ne znam o čemu pričate. – odgovorio sam i odmaknuo se za slučaj da ga uhvati nalet bijesa i odluči me zatući.
- Šta ti znači taj Vlado?
- Imam prijatelja koji se zove Vlado. – rekao sam nesiguran je li pametno tražiti pamet u njegovim pitanjima.
- Prijatelj, jel? Znam ja dobro da ga voliš.
- Molim? – polako sam razumijevao da je ovo ljubomoran Slavonac. Nisam još bio siguran je li i ljut.
- Znam Vladu s nogometa. Igrali smo skupa za faks i skompali se. Znate Vladu? – pokušao sam ga natjerati u razumne vode ali nije se dao.
- Znam za Vladu, a znam i za Sinišu.
Stvarno, Siniša je još jedan moj prijatelj. Znam ga s bivšeg posla, skupa smo cugali nakon šihte pa počeli ići van skupa. To sam mu i rekao ali ga nije urazumilo.
- Kad si ih zadnji put vidio?
- Koga, Vladu i Sinišu?
- Kad si ih zadnji put vidio?
- Ima već dosta, radim pa ne stignem.

Slavonac je pogledao u drugu stranu a ja sam se nadao da je to kraj našeg razgovora. Gledao je kao da čeka da se autobus pojavi iza ugla. Znao sam, kad uđem u bus, pazit ću da sjednem što dalje od njega. Nadao sam se da će unutra biti još ljudi pa da će se zakačit na nekoga drugog i mene pustiti na miru. Dok je gledao u drugu stranu odmaknuo sam se i odšetao što sam dalje mogao a da ostanem na stanici. Okrenuo sam mu leđa.

- Voliš li ih? – pitao je glasno, dovoljno jasno da ga čujem, razumijem i znam da mene pita.
- Ne. – odogovorio sam pokušavajući se izvući iz tog napada suludosti i ljubomore. Prilazio mi je. Bilo me je strah.
- Voliš li ih?
- Ne.
- Zašto lažeš?
- Ne lažem.
- Već dva puta si zanijekao. A, Adrian?
- Adrian je isto prijatelj. Znamo se s faksa. Šta s njim.

Prišao mi je skroz blizu. Na udaljenost s koje ameri pričaju u filmovima. Ona udaljenost na kojoj kad se nađeš sa ženskom mora slijediti poljubac a kad se nađeš s muškim udarac. Pitao sam se mogu li pederi imati PTSP. 

- Voliš li ga? – pitao me gotovo šapćući.

Odmaknuo sam se i zagledao se u njega. Palo mi je na pamet da ga sastavim šakom i tako razriješim ovu pizdariju. Ali, nisam imao opravdanja.

- Voliš li ga? – pitao je ponovo.
- Ne.

Gledao sam u Slavonca, a on je gledao mene i polako mi prilazio. Zagrlio me i poljubio u obraz. Jednu ruku je ostavio obavijenu oko mojih ramena, a drugom je držao putnu torbu. Sva se namočila u snjegu.

- Skrivena kamera – rekao je i počeo prstom upirati u zgrade i kuće i pokazivati mi kamere. Čak me je i natjerao da mahnem prema jednoj zgradi i dvjema kućama. Onda me je pustio i otišao. Gledao sam za njim kako odmiče u smjeru iz kojeg je upravo dolazio autobus. Ništa mi nije bilo jasno. Gledao sam u one kuće u kojima je rekao da su kamere i izgledale su isto kao i ranije. Okrenuo sam se i pogledao i prema zgradi kojoj sam maloprije mahnuo. Najobičnija zgrada. U nekim stanovima je gorjelo svjetlo, u nekima nije.

Bus je jurio dosta brzo. Poskočio je malo na ležećem policajcu prije stanice a vozač je nagazio kočnicu. Nije kočio nego se klizao prema stanici. Klizao je prema meni a ja se nisam micao. Bus je poletio uz rubnjak trotoara. Šoferšajba je letjela prema meni ali nisam mogao ništa razaznati iz unutrašnjosti autobusa. Ipak, tik prije nego što sam se razljepio po vlažnom staklu, gotovo sam siguran da sam jasno i glasno čuo Jiiiiiiiiiiiiihhhhhhhhhhhhhaaaaaaaaaaaaa.