'Stol za jednoga': Korak ispred naše stvarnosti

Stol za jednoga je zbirka od dvestotinak stranica i 19 priča za čiji je rukopis Alen Živković osvojio nagradu Prozak za 2024. godinu. Inače programer, kako saznajemo u biografiji, Živković u tom trenutku nije imao ni 30 godina, pa ni 29, nego 28. U vreme kada se čini da sve uveliko punoletne autorke pišu o prvim ljubavima, a sredovečni autori o očevima koji ih nisu voleli, Stol za jednoga je neverovatna pojava u regionalnoj književnosti, a i šire. U pitanju je veoma gust tekst koji nije moguće progutati u jednom danu – najbolje je čitati tek nekoliko priča dnevno, sve više od toga bilo bi, čini mi se, opasno po život. Šalu na stranu, mada su priče iz ove knjige često duhovite, a kako kaže urednik Kruno Lokotar u svom blurbu, zalaze i u „grotesku, paradoks, nadrealizam ili fantastiku“, pa i u kafkijanski tip paranoje, humor je ovde ciničan, i taj cinizam, jačine koju nije moguće prevideti, glavna je odlika knjige. I uprkos izletima izvan realizma, Živkovićev cinizam u stvari je odgovarajuća literarna aproksimacija stvarnosti koju svi mi trenutno živimo, a efekat je, jednom rečju – zastrašujuć.

Priča pod nazivom „Pola koplja“, na primer, koju možete pročitati na portalu Strane, verovatno je najefektniji opis hrvatskog nacionalizma s kojim sam se susrela, da ne kažem suočila, od 2019. godine, kada sam počela da pišem kritiku savremene hrvatske književnosti. U njoj Šimu, moreplovca koji u tom trenutku spava snom pravednika, zove supruga Franka jer ne može „nigdi nać zastavu“, a kad Šime, probuđen usred noći, ne odreaguje preterano uzbuđeno, ona ga ironično podseti da je „ode u Hrvatskoj četvrti osmi“ (str. 44). Šime ne zna koji je datum kao što ne zna ni gde je zastava, a sve ga to ni ne zanima budući da su ga godine provedene na moru pretvorile u „građanina svijeta“ (str. 44). Franki je, međutim, jako bitno da se pokaže pred komšijama i da stigne da zastavu okači pre nego što krene „na Koncert“ (str. 46) – čiji Koncert, sa sve velikim „K“, nije potrebno ni govoriti. Ono što Živkovićevu priču, koja je zapravo komična, čini toliko efektnom, možda je njena izrazita savremenost. Umesto rata, koji ni Živković, ni ja, ni mnogi čitaoci ovog teksta nisu doživeli, a i za one koji jesu je taj događaj udaljen nekoliko decenija, imamo ovde rečenicu: Frankini „Instagram pratitelji sljedeća će dvadeset i četiri sata imati privilegij promatranja ovog organiziranog nereda [ormar koji je prevrnula da nađe zastavu] uz masni crni tekst: Ono kad je sutra Oluja, a nigdi ne moš nać zastavu“ (str. 46). Kakva je Franka osoba/junakinja, ako dosad niste shvatili, shvatićete kada čujete da je insistirala na razlici u broju instagram pratilaca i onih koje ona sama prati („430 naspram 270 praćenih profila“ [str. 46]), mada, naravno, nije ni najneznatnija poznata ličnost. Poenta ovde nije u aludiranju na instagram kao nekakav garant savremenosti – poenta je u tome što je Franka, iako hiperbolisana (ili možda čak i ne?), jedno realistički uverljivo otelotvorenje aktuelnih manifestacija nacionalizma, pre svega njegove normalizovanosti. Možda bi neka stvarna „Franka“ propustila da u ovoj priči vidi ironiju ili išta problematično upravo zbog pomenute normalizacije nacionalizma i pomeranja političkog centra udesno, ali meni je, da budem potpuno iskrena, ova u suštini komična priča uterala strah u kosti. Ponekad je književnost efektnija od stvarnosti, čak i kada tu stvarnost samu odslikava, a to je valjda i razlog zašto je volimo, zašto je čitamo.

Nacionalizam je bitna Živkovićeva tema, kako se vidi i iz liste QR kodova na kraju knjige koji vode ka pesmama na koje se u pričama aludira – značajan broj su upravo Thompsonove. Jasno je da je taj svet naš svet, svet pomenutog pomeranja centra udesno u kojem je Thompson svakodnevna pojava. Nije reč o tome da je Živković posebno zainteresovan za nacionalizam – da napravim igru reči, nacionalizam je zainteresovan za njega utoliko što je sveprisutan i normalizovan, to je sine qua non sveta iz kojeg i o kojem Živković piše. Konačni efekat, kako priče „Pola koplja“ tako i čitave zbirke, na mene je, kao što rekoh, ostavio veći utisak od mnogih krvavijih prikaza hrvatskog nacionalizma iz pera bardova. I onda kada neposredna tema nije nacionalizam, kao što u većini priča ni nije, nešto je u tim temama i u tim pričama svejedno duboko uznemirujuće, a cinični humor tome znatno doprinosi, poput izobličenog klovnovskog osmeha koji nikog ne zasmejava, nego samo plaši.

Priča „Odnosi dublji od samo profesionalnih“, na primer, govori o šefu koji četvrtkom uveče dolazi na vrata svoje zaposlenice Albe kako bi je zvao da zajedno igraju badminton. Kombinujući bizarne elemente u bizarnu celinu, Živković nam zapravo priča dobro poznatu priču. Alba „već neko vrijeme ne može spavati“ (str. 110), a kada se šef ponovo pojavi na vratima, ona bi ga najradije poslala „kući ženi“, samo „kad ne bi morala otplaćivati kredit za stan“ (str. 112). Mada nema nikog da je zaštiti, tačnije, nema kod kuće muškarca, Alba se ne da smesti, pa šefu čak naglašava da badminton ne može biti u „praktičnom delu“ njenog posla budući da je ona data consultant. Priča se opet završava bizarno, čak s elementima fantastike, tako što Albi pas u ruku pljune izgriženu lopticu za badminton. Živkovićeve priče nisu alegorične pa da se svaki njihov element može tek tako „prevesti“ u elemente stvarnog sveta. Većina ih zapravo ostaje otvorena tumačenjima, ali uznemirujući stvarnosni podtekst uvek se jasno probija do nas.

Uopšteno govoreći, priče zbirke Stol za jednoga kreću se od onih praktično realističkih, kakva je na primer neupadljiva ali veoma dobra priča „Sredozemna medvjedica“ o kompetitivnosti ženskog sporta, pa do one pod nazivom „Mrtvačeva smrt“ u kojoj, pretpostavljamo u nekoj dalekoj budućnosti, ljudi čekaju da ih se o sopstvenoj smrti obavesti faksom. Živković u svojoj debitantskoj knjizi pokriva krupne teme kao što su nacionalizam, politička korupcija, (anti)feminizam i klimatska kriza, ali i takve svakodnevne teme kao što su međuljudski odnosi koji, doduše, nikad nisu potpuno lišeni politike, ili bar ideologije.

Priča „Deset godina“ govori o proslavi godišnjice mature na koju dolazi Andrija, budući pisac nagrađen nagradom za neobjavljeni rukopis, spreman – bar on tako misli – da se suoči sa vršnjacima koji su ga u školi maltretirali. Živković ima talenat da kratkim komentarom u priču pusti čitav društveni kontekst i oneobiči konvencije koje inače uzimamo zdravo za gotovo, pa tako Andrija kada uđe u salu „locira razred – kolektiv čije članove nije kontaktirao deset godina – u kutu“ (str. 71). Ovih nekoliko reči, opis koji deset godina kasnije odgovara konceptu „razreda“, istovremeno su aluzija na začudnost, ako ne i besmislenost konvencije kakva je proslava godišnjice mature, njena temeljna ideologičnost (budući da se tek minimalni procenat nekadašnjih vršnjaka iskreno i neambivalentno tom događaju može radovati) i anticipacija debakla u koji će se to veče za Andriju pretvoriti. Andrija nije ništa bolji od svojih vršnjaka iako veruje da jeste, a upravo to verovanje, između ostalog, i pokazuje da nije. Ni ova priča o „međuljudskim odnosima“ tako ne prolazi bez cinizma, a pojedine rečenice toliko su cinične da su već i zločeste. „Lijepa je onoliko koliko su lijepe žene koje bi možda bile voljne spavati s njim“, čitamo o nekoj Andrijinoj vršnjakinji na čijem će prstu primetiti burmu i razočarati se toliko da ne stigne „sebi predbacivati što ima curu“ (str. 75). Priča „Deset godina“ je istovremeno ironičan i neverovatno precizan prikaz jednog „razreda“ deceniju nakon mature, ljudi na pragu srednjih godina čije se životne frustracije umnožavaju brzinom svetlosti i čiji ego počinje da divlja, čineći ih smešnim i odbojnim.

U pomenutoj priči „Sredozemna medvjedica“, u kojoj se mlade plivačice nadmeću za titulu najbolje, TV komentator izgovara: „Nika Jakovljević drži nade čitave države na svojim malko prevelikim ramenima“ (str. 26). U zbirci Stol za jednoga postoji taj „višak“ cinizma koji bi ponekog čitaoca mogao da navede da ustukne. Ruku na srce, mada je knjiga upravo neverovatno dobra (iako bi se koja priča mogla i izbaciti, na primer „Ogoljenje“ i „Tunel“), ne mogu reći da ću joj se rado vraćati. Većina ovih priča je, kako rekoh, neprijatna, humor ovde ne služi oslobađanju emocija, nego cinizmu koji vrlo precizno ističe glavne probleme našeg savremenog trenutka. Humor je kod Živkovića s cinizmom zapravo izjednačen, a do kojih granica to ide najbolje se oseti u priči „Skrivač“, koja iz perspektive dečaka, blago humorističkim tonom, govori o prodavcu kozmetike-pedofilu. Reč je o antologijskoj priči kakvu bi teško napisali i mnogi iskusniji, etablirani autori. Polako shvatamo u čemu je kvaka s prodavcem krema i šampona pred čiji se dolazak junakova majka posebno sređuje i koji ga, čim se ona okrene, ispituje „drkaš li šta“ (str. 117). Kada prodavac zatekne junaka na ulici u igri žmurki i pozove ga da se sakrije u njegovom stanu, čitalac, do ove priče već upoznat s Živkovićevim nemilosrdnim pristupom svakoj temi, neizbežno se i panično pita hoće li dečak zaista prihvatiti prodavčev poziv i hoće li ovo biti najužasnija priča koju ćemo ikad pročitati. Ali srećan slučaj spasava junaka, pedofila hapsi policija, a mi možemo da odahnemo – stvarnost je uvek strašnija od književnosti, pa čak i one tvrdog cinika kakav je Alen Živković.

Pišući o romanu Zadnji dan mira Ivane Sajko za ovaj portal, rekla sam da je to „verovatno najaktuelnija knjiga koju sam u bilo kojem trenutku čitala“. Živkovićeva zbirka priča taj zaključak ne menja, ali, ako je roman Ivane Sajko najaktuelnija knjiga ovog političkog trenutka, Stol za jednoga je knjiga koja je korak ispred naše društvene stvarnosti u širem smislu i načina na koji smo navikli da je percipiramo, negde na samoj ivici našeg simboličkog poretka, na mestu s kojeg se ono što živimo može bolje videti.