Page arrow

Sklad u neskladu

Large photo 1491864568965 3663792944aa

Foto: Unsplash.

Naslov knjige: Priče o neskladu Autor knjige: Sofija Kordić Izdavač: Jesenski i Turk Godina izdanja: 2021
Utorak
07.09.2021.

Postoji nekakav imanentni nesklad unutar jedne te iste osobe pre i posle određene traume. Trauma može biti uznemirujući događaj, može biti iskustvo koje poremećuje ustaljeni način života, što nevoljno napuštanje svog mesta življenja svakako jeste. Upravo emigracija, tačnije „izmeštenost“ prevladavaju u proznom ostvarenju Sofije Kordić kojem je autorka dala adekvatan naslov: Priče o neskladu.

Sofija Kordić radi kao novinarka, piše kolumne, poseduje diplomu Beogradskog i magistar je Praškog univerziteta. Pisala je za Borbu, Vreme, Našu Borbu, War Report, a 2018. objavila je svoj prvi roman Hipofiza u egzilu na hrvatskoj varijanti zajedničkog jezika za beogradski Arhipelag. Stanovnik je Praga i redovan gost ovih naših prostora.

Priče o neskladu je zbirka sastavljena od 7 priča i predstavlja, dakle, njeno drugo prozno ostvarenje, ali čini se da je tema, kao i u njenom romanu prvencu Hipofiza u egzilu, ostala u okvirima reminiscencija i refleksija tragičnih događaja devedesetih i konsekvenca koje su isti prouzrokovali. "Kafkin grob, duša od 21 grama i Franckova kava"; "Arapsko proljeće, švedski snus i češko pivo"; "Domovina, smrznuta patka i crni vrag"; "Pećnica, islam i visoki tlak"; "Tito, tamjan i tjeskoba"; "Narod, ključ i apostoli"; "Urna, njoki i samodržeće čarape", to su naslovi svih sedam modernih skazni 21. veka ili što bi Đovani Ariđi rekao, dugog 20. veka (s obzirom da je sva težina tematike nasleđena od događaja u sutonu 20. stoleća). Koristeći ove naslove, možemo poput slagalice premeštati reči iz svih njih sedam, kombinovati ih, preturati ih, permutovati i u svim varijantama koje dobijemo preovladavaće odzvonjavaće iste reči: Domovina, Kafka, Češka, Švedska, Tito... Kanda su to ključne reči koje simbolizuju namere autorke da nam predstavi jedan narativ, jedan obrazac putem kojeg možemo naslutiti kakav je to svet dočekao ljude koji su, dok je Evropa slavila pad Berlinskog zida, morali „izmestiti se“, zameniti svoju domovinu, svoje mesto boravka, ostaviti iza sebe svoje prijatelje, rodbinu, roditelje, svoje „ja“ i otići negde drugde, u nekakvu tuđinu.

Hrvat koji je napustio svoj dom i otisnuo se u Prag, ostavivši iza sebe devojku, predstavlja stranca u domovini i stranca u novoj postojbini. Čehinja koja početkom devedesetih dolazi s ocem diplomatom u Beograd i raduje se Mekdonaldsu, ne sluteći kako taj Beograd neumitno galopira u duhovni sunovrat i da svetla „koje je bacao daleko“ polako prekriva mrak, u tom je Beogradu stranac. Srpkinja u Hrvatskoj ostat će pravoslavna i trofazna, dakle stranac. Ovo su teme koje zaokupljaju zbirku priča, koje se, premda svaka za sebe, tematski motaju i odmotavaju kao jedno jedinstveno narativno klupko i slobodno se mogu posmatrati kao deo jednog integralnog dela. Svaka gore imenovana priča raspolaže svojom suverenošću i integritetom, međutim i pored toga, sve se priče mogu povezati u jednu i funkcionisati u jednoj motivacijskoj strukturi. Možda se likovi i događaji ne poklapaju, ali se zato na tematsko-motivacionom planu u ovoj zbirci mogu apostrofirati teme emigracije i teme identiteta, kao vezivno tkivo, zajednička nit iliti najmanji zajednički sadržilac strukture dela. Prva tema, tema o migraciji, teška je za sažeti i napisati bez patetike, potonja pak, ona o identitetu vraški je komplikovana i nedokučiva za koju god pismenu artikulaciju.

Emigracija ili tačnije egzil u pričama Sofije Kordić višeslojna je stavka, koja istom pristupa makar u dva ravna. S jedne strane, pred nama je primer klasičnog stranca, emigranta kakav je Hrvat Sven koji ide u Prag, koji beži od „ovog sranja koje ne može dugo trajati“, da bi na kraju priče milovao spomen ploču Kafkinih sestara kao da su Milenino lice, lice devojke koju je ostavio. Potom je tu priča o Ireni Marković koja se u Češkoj kao doseljenik susreće sa šovinizmom, ksenofobijom, konzervativizmom Zemanovih glasača, kojima je ona prihvatljivija od muslimana, Roma i sl. Međutim, s druge strane, Kordić se latila i one druge emigracije, iseljeništva bez pomeranja, kada se čovek ni ne makne s mesta u kome boravi, ali se zato čitav kontekst promeni do te mere, da ne može sa sigurnošću reći da još uvek živi na istom mestu. Takav je slučaj sa glavnom protagonistkinjom iz priče "Tito, tamjan i tjeskoba" u kojoj se ona kao Srpkinja suočava sa uvredama i ponižavanjima: „Nije prljavo, nego šporko! ... Ova ti je Tome moj, Srpkinja. Ajde mala glavu doli, buć, pa ćeš lipo reć šporko kad ti glava izroni nazad.“ (str. 64.) Dakle, to su izmeštanja ljudi koji ne pomerivši se, odjedared postaju stranci tamo gde to nikad nisu bili. Odjednom su sva mesta na kojima su se ljudi ljubili, sve prodavnice, sve stepenice, parkovi, drveća, trotoari, dobili nacionalnost. More je dobilo nacionalnost, reči su postale nacionalne. Kao da se čitav svet okrenuo u novu dimenziju u kojoj je sve na istom mestu, ali u drugačijoj semantičkoj mahuni, zapravo nacionalističkoj čauri. Do trenutka dok se junakinja priče zbilja ne otisne u pravo seljakanje koje ni ne može zapravo nigde odvesti što se duhovnog stanja tiče: „Moja se tjeskoba selila sa mnom svuda po Evropi, zajedno sa jednom kutijom starih časopisa, koje sam svugdje vukla sa sobom, i koji su mi služili umjesto sredstava za smirenje“. (str. 71)

Kada je reč o identitetu, u svim se pričama ove zbirke Kordić potrudila da nam razobliči zabludu, da šta god identitet značio, kako god ga definisali i uokviravali, on svakako ne zavisi od nas samih. On je takođe oblikovan komunikacijom, kontaktima sa drugima, odnosnom drugih prema nama. Izolovana osoba ne može imati identitet. Utrošeni i nategnuti razgovori Magnusa i Eve u priči "Arapsko proljeće, švedski snus i češko pivo", rezultat su odumiranja njihove međusobne ljubavi. U takvim se okolnostima menja njihov identitet jer su se pogledi međusobno drastično promenili te se njihov odnos promenio. Stoga Magnus više nije Magnus nego je aljkav, dosadan, neprivlačan, on je Šveđanin, a Eva je „nadrkana“ i Čehinja s majkom Hrvaticom koja je zaboravila da su do „juče drhtali pod sovjetskom čizmom i domaćom komunističkom cokulom, a sad ih boli kurac za sve“. Ukratko: fluidnost i ambivalentnost ljudskog identiteta u potpunosti ovisi od sticaja privatnih i društvenih okolnosti. Stoga je Kordić u opisivanju situacija, čini se, podcrtala pitanje o identitetu u sumornim i opasnim vremenima, kada se pored teških ratnih, iseljeničkih, nacionalističkih trauma likovi hrvaju sa i „čarima“ neoliberalnog sveta u kom se međusobni odnos ljudi tektonski menja usled odumiranja empatije, kolektivne svesti i elementarnog poštovanja činjenice da niko nije axis mundi. Čini se da su svi likovi Kordićkinog štiva u društvu pomenute „tjeskobe“ koju vuku belim svetom za sobom kao senu, koja sablažnjava svojom tmurnošću te koja, takođe, određuje taj toliko komplikovani identitet. Kad tjeskoba postane deo identiteta određenog lika, ona zvuči kao ono Maks Brodovo, koji je: „...negdje spomenuo kako je Kafka u berlinskom akvariju, gledajući ribe, kazao: 'sada vas mogu mirno gledati, više vas ne jedem.'“

Sofija Kordić je u svojoj zbirci problematizovala mnoge nesklade, napravila je podlogu za promišljanje odnosa između roditelja i dece, između ljubavnih partnera, ali i nacionalnih i etničkih relacija. Autorka je to uradila lepršavim stilom pisanja, koji ne podrazumeva lako i površno štivo, već jezički izraz koji otkriva stvaralačke principe i temeljne odlike njenog dela: serioznost tematike perforirana humorom. „Mrtvacima nije neudobno. Zar nije svejedno u kojem je sanduku? (...), Ne, ne, ne varate se! (...) Da vidite samo izraze lica pokojnika kad ih polegnemo.“ (str. 85.) Naravno, zauvar je ponoviti, nema tragedije bez komedije i obrnuto. Prisustvo humora pridaje dubinu ovom tekstu i na mnogo ozbiljniji način artkuliše pristup ovakvim ozbiljnim temama.

Ne bih se služio priborom iz pozitivističkih arsenala te govorio o tome kako je sama autorka iz Hrvatske otišla na studije u Beograd pa se kasnije preselila u Prag, ali je sasvim sigurno da je njena biografija uticala na to da se radnja u pripovetkama odvija kao na klackalici Balkan-Češka. Na tom putu Kordić u svom delu zalazi u različita vremena vremenskog kontinuuma i redovito prelazi gore dole napred nazad, Hrvatska, Balkan, Češka, Balkan, prošlost, sadašnjost. Stoga se može nešto naučiti i o ambijentima u kojima su gradovi i sredine kao društvo posrtali ili rasli. Sve u svemu, kao što rekosmo gore, kad se sve priče skupe, moglo bi se napraviti jedinstveno testo, od kog se lako može razvući dobra prozna pita. Možda čudnog ukusa, razigrana, smešna, tužna, ali ne otužna, daću sebi tu slobodu da joj dam i ime: prozna pita – neskladuša.

Korištenjem portala Booksa.hr pristajete na prikupljanje cookiea.
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu