Roman Skijanje pisca i kritičara Dragana Juraka još jedna je u nizu knjiga na koje sam, takoreći, nasela. Dva para na pragu tridesetih godina, članovi obrazovane srednje klase, odlaze na skijanje; ovo im je kao četvorci prvo zajedničko putovanje; broj „kombinacija“ u ograničenim uslovima sedmodnevnog boravka nepredvidiv je. Čitamo to sve u blurbu, kao i komentar da je reč o dosad najklasičnije oblikovanom autorovom romanu. Blurb ne greši, no ni najprecizniji opis radnje ponekad nije dovoljan da vam istinski predoči o kakvom je delu reč.
Pre nego što mi je knjiga stigla na adresu, upalila mi se jedna crvena lampica. Pomislila sam: autor nije na pragu tridesetih, a ovo je knjiga o parovima na pragu tridesetih. No tu lampicu sam odmah, politički korektno, ugasila. Jer, od kakvog bi to moglo da bude značaja, koliko autor ima godina? O tako nečemu svakako ne razmišljamo kada čitamo klasike. Štaviše, upravo godine i veće iskustvo autora shvatamo kao garanciju zrelosti dela čiji su junaci mlađi. Ali prošlo je vreme klasika. U istorijskom trenutku kada se svaka nova objavljena knjiga čini autofikcijom, u polju književne kritike, koja se bavi upravo knjigama koje još nisu prošle „test vremena“, ispostaviće se da se heteronomna činjenica autorovih godina (1967.) upisuje u autonomiju teksta.
Ni nakon što sam roman završila, njegovi junaci Lidija i Predrag, Nina i Marko, nisu me dovoljno ubedili u svoje godine, ali i šire, u svoje ličnosti. Možda je u pitanju generacijska razlika – ovi parovi su već uveliko u braku, a Nina i Marko ukupno su već više od deset godina u vezi. U današnje vreme, tako nešto pre tridesete godine nije svakodnevica. Da autor ima ovo donekle na umu, možda pokazuje činjenica da je roman smešten u 2010. godinu. No zbog čega je zapravo odabran nekakav međutrenutak koji ne koincidira ni s autorovim godištem, za mene ostaje misterija. Da li je 2010. bilo realističnije zamisliti tako mlade parove u tako dugim brakovima, i predstaviti ih kao svakodnevnu pojavu (a ovo poslednje je ključno)? Ili možda danas sedmodnevno putovanje ne bi moglo da prođe bez sveprisutnih društvenih mreža, koje se u Skijanju ne pominju? Možda je bio bitan trenutak u kome je Elena Ferante prvi put prevođena na hrvatski (više o tome u nastavku)? Kako rekoh, za mene ovaj izbor naposletku ostaje misterija, ali ne odričem mogućnost da je neko drugi razotkrije. Isto tako, na kraju ostaje misterija zbog čega je autor odabrao da temu zagušljivih brakova obradi uz pomoć junaka mlađih od trideset godina, 2010. ili 2026. godine, svejedno. Tu bi odgovor mogao da se krije u deci, koju ovi parovi još uvek nemaju. No koliko je sve to zajedno uverljivo, koliko je tipično, prosudite sami. Uopšte, sve što je partikularno u ovom romanu – a takvo je jako puno detalja – u tekstu će se tretirati kao naprosti standard u međuljudskim odnosima i sudbinama.
Odsustvo bazične realističnosti, a samim tim i literarne uverljivosti, koje sam pre svega povezala s godinama junaka, primećuje se i u drugim elementima dela. Roman se otvara in medias res, tako što dva para u kolima na putu za Austriju već uveliko u osrednjem raspoloženju ćuti. Pre nego kao realistična tišina nedovoljno bliskih ljudi, ovde je tišina predstavljena kao da krije neke neizgovorene sukobe iz trenutka pre ulaska u automobil. Očekujemo da saznamo o kakvom se „sukobu“ radi, no ubrzo shvatamo da tekst napreduje kao da smo preskočili pedeset, ili bar deset stranica. Saznaćemo jedino da se Lidija i Marko poznaju od ranije; u odnosu između dva para ne postoji nikakav neizgovoreni sukob, jer taj odnos sam praktično ne postoji. Marko i Predrag rade u istoj firmi, Predrag je nadređeni, a na zimovanje su krenuli nakon Markovog ne baš dobro promišljenog predloga. Tekst neće sadržati nijednu scenu iz nekakvog prošlog susreta dva para.
Drugog dana na skijanju, Nina pred svima napadno pita „jeste li vas dvoje kao klinci furali“ (str. 70), misleći na svog muža Marka i Lidiju, nakon što se njih dvoje zajedno vrate sa skijanja. Iako je već na sedamdesetoj stranici, čitalac opet misli da je deo teksta preskočio. Mi o Nini nismo saznali ništa što bi njeno tako direktno, agresivno pitanje nakon tek minimalnog ispoljavanja bliskosti između pomenuto dvoje, i to tek drugog dana boravka, učinilo realističnim. Svako poznaje ženu koja bi u stvarnosti tako reagovala (ili je ona sama ta!), ali ključ je upravo u reči poznaje – u stvarnom životu, priča počinje pre nego što odete s drugim parom na zimovanje. Ujedno nije moguće ni odreći se realizma kao interpretativnog okvira Skijanja, junaci ovde nisu marionete u nekakvom visokosimboličkom delu. Više nego kao karakterno ili zapletom uvedena mogućnost, Ninino pitanje čini se kao autorova žurba da zakuva odnos među parovima. No bilo bi mnogo bolje taj odnos zakuvati suptilno i balansirano, gradacijom u bliskosti između Marka i Lidije dovesti Ninu do burne reakcije nekog kasnijeg dana boravka, ili barem pripremiti teren tako što će Nina biti prikazana kao žena sklona burnim reakcijama i konfrontiranju. Balans, osećaj za razvoj radnje, ono što se može uočiti i u nekoj komercijalnoj, ne previše dubokoj HBO seriji, to je ono što najviše nedostaje Skijanju, i što najviše onemogućava čitalački užitak.
Skijanje je roman od 260 gusto štampanih stranica, ali one sadrže veoma malo radnje ili bilo čega drugog supstancijalnog. Moguće je zamisliti atmosferičan tekst koji kroz svedenu sadašnjost odlazi u prošlost, dovodeći nas, reminiscencijama iz ličnih i bračnih života junaka, do „istine“ krize sadašnjeg trenutka. Ali Skijanje nije takav roman. Mi saznajemo ponešto iz prošlosti ovih junaka, ali sve to bi ukupno stalo na tridesetak stranica. U praksi, iz stranice u stranicu čitamo opise skijaškog dana i skijaških radnji i pokreta. Reč sedežnica pominje se barem hiljadu puta – subjektivni osećaj. I onima koji imaju nekog iskustva sa skijanjem, teško je da prate scenografiju Alpa na kojima skijaju junaci jer je nova scena često i povod za novu padinu, novi planinski kafić ili kolibu, novi hotel ili spa, teritorija se širi kako roman napreduje i čitalac žudi za makar malo starog dobrog „jedinstva mesta“, a to je paradoksalno, budući da je radnja smeštena u načelno „kontrolisane uslove“ jednog skijališta.
Tekst sadrži i neke dobre momente realizma, ili psihologije, kako god ih nazvali. Tokom skijanja Marka i Lidije, čiji je partner Predrag previše „dobar“ da bi joj i dalje bio zanimljiv, a i fizički je, zaključujemo, manje atraktivan od Marka, čitamo: „Ideja da se u podnožje spusti sedežnicom, kako je i došla, nije joj prošla kroz glavu. Onoj drugoj Lidiji, Predragovoj, to se ne bi dogodilo“ (str. 66). Ne bi joj se, drugim rečima, dogodilo da ne ustukne od skijanja. Ovde se roman iz nanosa uglačanog hladnog snega probija u dubine ljudskog iskustva. No većina čitalačkog iskustva sastoji se iz repetitivnih opisa skijanja, odlazaka i povrataka u apartman, i pokušaja da se prisetimo koja je od žena Nina, a koja Lidija (muškarce je, ironično ili ne, nešto lakše razlikovati). Ti pokušaji traju do samog kraja, što nije baš dobar znak. Najisklesaniji lik je Predrag, dosadnjikav tip koji je čitav roman glavna žrtva ciničnog glasa pripovedača, koji će ga gurnuti u sneg svakom prilikom, obući mu „broj premale“ (str. 188) kupaće gaće ili ga, nekoliko puta, ismejati zbog preteranog uživanja u hrani. Već i njegova pozicija „predobrog muškarca“ koji je samim tim i nezanimljiv deo je tog cinizma. Predrag će pri kraju romana imati neočekivani momenat proboja, pravedan, s obzirom na to da je sve vreme delovalo kao da pripovedač ima nešto lično protiv njega, no happy end će ipak doživeti svi – ili niko, kako se uzme.
Kada blurb pominje „nepredvidiv broj kombinacija“ među četiri junaka, to je, pogađate, zbog toga što je seksualni odnos moguć i između istopolnih članova dva para. Pogađate opet – iako su Marko i Predrag imali jedan trenutak blago homoerotskog zbližavanja, između Nine i Lidije biće nečeg malo izazovnijeg, pašće jedna masaža bez gaćica. Sori zbog toga kako ovo zvuči, ali u pitanju je objektivna parafraza radnje, na koju će nas roman kasnije podsetiti kada se Lidija priseti, pripovedačevim rečima rečeno, „Ninine pi“ na svojim leđima (str. 216). Autor, čini se, nije bio dovoljno hrabar da dalje razvije odnos između dve junakinje; priznajem da mi je drago što nije, mada bih rado pročitala neki drugi roman o tome. Odnos dve junakinje u Skijanju se doima kao muška fantazija, ili pak kao kič fantazija samih srednjeklasnih, ali ne previše progresivnih/osvešćenih junakinja. Ovo drugo moglo bi da odnese prevagu, ali autorski glas svejedno iz te fantazije nije izuzet. Mada je čitav roman ispripovedan donekle cinično, na kraju nije potpuno jasno prezire li autor svoje junake ili ih voli, podsmeva li im se ili se s njima poistovećuje. Negde između, rekla bih, ali ipak bliže ovom drugom.
U Skijanju postoji više intertekstualnih referenci. Lidija prevodi Elenu Ferante i po prvi put oseća polet u svom poslu, čitajući roman nedistancirano, mešajući sada u svojim maštarijama Ninu i Ferantinog Nina i otvarajući time, zbog jezičke sličnosti imena, prostor za lezbejsku „akciju“; sve to zajedno slika je kiča koju ovi mladi parovi čine. Lidija me podseća na neuspešnu novinarku s bogatim ali infantilnim mužem iz prve sezone Belog Lotosa, za kojeg se, doduše, za razliku od Lidije tek udala. Kao kraj Belog Lotosa u slučaju pomenutog para, takav je i kraj Skijanja, to je povratak, nakon eskapističkih fantazija i onoga što junaci nazivaju „projektom Skijanje“, u krilo sopstvenih mirnih, učmalih bračnih luka. Naslovno skijanje, na čijim se elementima toliko insistira u tekstu, trebalo bi verovatno da postane metafora za mahinacije koje dvoje ljudi mora da pravi da bi se u braku održali. Skijanje svojom alpskom pustoćom radnje i weltschmerzom usled „nemogućnosti“ ljubavnih veza, da parafraziram Lakana, pomalo podseća na nekog snežnog Antonionija. Razlika je nažalost u mnogo snažnijoj umetničkoj efektnosti Antonionijevih filmova, čiji likovi imaju neuporedivo više dubine od Jurakovih, a njihove preokupacije, mada slične onim iz Skijanja, deluju mnogo manje banalno.
Očigledno je da autor nije želeo da piše stvarnosnu prozu; sve ovo trebalo bi da znači nešto više od onoga što je zapisano. No cinično-„visokoknjiževna“ vizura kroz koju se prikazuju preokupacije dva ljubavna para ne rezultira uspešnim delom. Da bi sve ovo bio jedan kratki izlet, moralo se insistirati na ekonomičnosti slika, morala se izbaciti koja sedežnica, a i koja stranica. Ukoliko je pak vrednost romana mogla da bude u „svingeraju“ ova dva para à la Zoran Ferić, onda se nije trebalo ustezati, nije se trebalo pre vremena povlačiti (a ekonomičnost, pa i dinamičnost pripovedanja, ni tu ne bi bile naodmet). Skijanje je roman koji, pokušavajući da sedi na dve stolice, ne sedi naposletku ni na jednoj: to je roman između zabavne, seksi literature, realistički zasnovane na psihologiji međuljudskih odnosa, ali fabulom izvedene van svakodnevice, i nekakvog pomalo tmurnog bergmanovskog Čarobnog brega bremenitog značenjem. Da bi bio ovo drugo, roman bi morao temeljnije i ekstenzivnije da zađe ispod površine bračnih preokupacija, koje su ovde, uprkos značenjski potentnoj atmosferi Alpa i klonjenju od dinamične radnje, naposletku svedene na kič. A da bi bio ovo prvo, morao bi malo manje da pokušava da bude ovo drugo.
