Simptomi psihičkog dna

Koliko je naslov bitan za knjigu, možda najbolje govore slučajevi citata, odnosno preuzimanja veoma poznatih naslova iz istorije, književnosti, umetnosti u punom ili donekle izmenjenom obliku. Danilo Kiš je svoj nadaleko čuveni i nagrađeni Čas anatomije nazvao po Rembrandtovoj slici. Zvonko Karanović, poznati srbijanski pesnik, uzima naslov Buñuelovog filma Zlatno doba i daje ga svojoj poslednjoj zbirci poezije otvarajući je tako ka filmu i nadrealizmu, istovremeno rekontekstualizujući Buñuela u savremenoj književnosti na ovim prostorima. Šta reći tek za Basaru i njegov Mein Kampf, naslov više nego jasno asocira na najmračnije stranice evropske istorije, koji međutim u delu poznatog pisca dobija sasvim ovo značenje. 

Ovogodišnja zbirka pripovedaka Ivane Rogar, mlađe hrvatske pripovedačice, nosi naziv Tumačenje snova i tako povlači direktnu vezu s verovatno najznačajnijom knjigom dvadesetovekovne kulture objavljenom pred sam kraj devetnaestog veka (1899.) Nije Freudovo remek delo bitno toliko po njegovom uvidu u svet snova, niti po preciznosti u tumačenju, međutim u ovoj su knjizi revolucionarne njena egzegetska hrabrost i inovativnost. 

Bez ove knjige, koja je temelj psihoanalize, današnje razumevanje i promišljanje sveta, a posebno društvenih i kulturnih fenomena, ne bi ni izbliza izgledalo ovako. Freudova hrabrost da zakorači iza pojavnog i da ga tumači prema edipalnom modelu, koji je prvi put zamišljen u Tumačenju snova, možda deluje naivno, možda starinski, ali ne smemo zaboraviti da mi danas neke stvari, posebno metode koje je Freud definisao, jednostavno podrazumevamo. Oni su nam dati i predati, ali u istorijskoj perspektivi oni predstavljaju itekakvu novost. Međutim, ono što je suštinska novost u njegovom magnum opusu jeste način povezivanja pojava i njihovog tumačenja, njegova spremnost da zađe iza onoga što se vidi. U mnogočemu je u tom polju Freud ostao neprikosnoven i dalje beskrajno aktuelan. 

Dakle, Ivana Rogar dajući svojoj zbirci naziv Tumačenje snova uvlači priče u složenu intertekstualnu igru. Ona, u skladu s Freudovim predloškom, svojim čitateljkama i čitaocima unapred sugeriše najmanje dve stvari: u ovim pričama ništa nije onako kao što izgleda i, ako sledimo uzor, one su ispunjenje želje. Kao što je Freud u svakom snu navedenom u svom Tumačenju snova pokušao da nađe skrivenu želju i nije prezao ni od kakvih teorijskih, značenjskih i egzegetskih vratolomija kako bi svoju tezu potvrdio, tako i čitateljke i čitaoci sedam priča ovogodišnje zbirke treba da rastegnu svoju imaginaciju i da utvrde šta je teza iza ovih tekstova, a ona svakako nije model Edipovog kompleksa. I više od toga, ako su ovi tekstovi snovi istog snevača (ili možda sedam različitih), onda bi oni trebalo da predstavljaju samo neke od simptoma za utvrđivanje psihičkog stanja i profila osobe/a koja/e ih snuje/u. 

I tu dolazimo verovatno do najdirektnije veze između onoga što ove priče jesu i onoga što se sugeriše naslovom zbirke – simptomi koji navešćuju i pozivaju na tumačenje položaja pojedinki u savremenom društvu. Tumačenje snova Ivane Rogar na taj način uzima Freuda kao svoju polaznu tačku i odnosi se prema njemu s poštovanjem, ali ga istovremeno i ironizuje i opovrgava jer mu podvaljuje nešto na šta on nikad ne bi pristao: to je potpuno ženska perspektiva, lišena muškog principa, a s obzirom da se mahom radi o mlađim ženama koje nemaju dece, onda u najvećoj meri lišena čak i konteksta Edipovog kompleksa. 

Sedam priča Ivane Rogar govore o ozbiljnim problemima s kojima se njene junakinje suočavaju, ali su sve koncipirane tako da postoji simptom koji je fizički: curenje krvi iz usta, opsesivna potreba za čistoćom, gojaznost i opsesivno jedenje, krvarenje desni, drhtavica u rukama. Kao fenomeni, pojavnosti, oni su jasni znaci da postoje mnogo ozbiljniji problemi s kojim će se one dalje suočavati, ali i ne samo to. Oni su svedočanstvo da postoji represivni aparat koji utiče na to da se fizički simptom pojavi, da izbije na površinu. I sad nastupa frojdovska egzegeza, naime, represija nije samo stvar potisnutih želja i njihovog neispunjenja (iako ima i toga), međutim trebalo bi da se ode i korak dalje, bio ili ne bio to pravac kojim sama spisateljica želi da se stupa – ove su represije društveno uslovljene po vrlo jasnom, gotovo determinističkom principu: društvo vrši represiju nad pojedinkom, a zatim ona vrši represiju nad sopstvenim telom, najčešće nesvesno. 

Drugim rečima, represija društva na pojedinku u ovom slučaju ima za posledicu vrlo opipljive dokaze, a oni nastaju iz jednostavnog razloga što se radi upravo i jedino o ženama, te je stoga Tumačenje snova Ivane Rogar izrazito feministička knjiga, u onom smislu da precizno detektuje agresivnost društvene sredine koja je izrazito heteroseksualna, muška i katolička, čak i kada nema eksplicitnih dokaza za to, odnosno kada to nije u fokusu. Žena, naprosto, mora da trpi samo zato što je žena i to je usud njenog postojanja ovde i sada. 

Ova jasna ideološka matrica koja se da iščitati iz priča svoje najupečatljivije simboličko ostvarenje dobija u načinu na koji se priče završavaju, odnosno na koji se ne završavaju. Nije samo u pitanju otvoreni kraj, koji je svoju književnu afirmaciju doživeo u modernizmu, već je u pitanju jedna, nazovimo je tako, loša beskonačnost, činjenica da se priče ne završavaju nikako, one su, kako jedna od njih govori svojim naslovom, 'Repetitio ad absurdum'. 

Ili u prvoj priči, kada Karla konačno ostane bez posla i bez muža, vreme pripovedanja polako klizi u takozvani pripovedački prezent, onaj koji traje i dan danas, a krv naprosto ne prestaje da curi. Drugim rečima, pripovedanje u jednom trenutku prestaje, a moglo bi da traje još. Ono se prekida gotovo proizvoljno, iako se naravno to samo čini jer je u pitanju promišljena narativna strategija. Stanja u kojoj se nalaze glavne junakinje ovih pripovedaka nisu završena, događaji koji su ispričani nisu okončani, oni traju, tako da priče gube svoju tradicionalnu formu koja se bazira na ekspoziciji, zapletu, kulminaciji, raspletu i epilogu, odnosno onom što nazivamo narativni luk. U pričama Ivane Rogar neki od ovih elemenata su neprekidno prisutni, a nekih naprosto nema. Pre bi se reklo da su njene priče obeležene neprekidnim pogoršavanjem situacije, odnosno da ukoliko i postoji nekakav narativni luk, on je okrenut naglavce. 

U tom smislu, zbirka je mučna i teška za čitanje, te pripada onome krugu književnih dela koji krasi negativna estetika. Ona svoju književnu vrednost, koja nije mala, nalazi u mučnom, u prizorima prežderavanja i povraćanja kojima sebe izlaže glavna junakinja najduže pripovetke u zbirci "Kronika obične mladosti” u kojem je represivni aparat kojem je izložena junakinja priče doveden do gotovo savršene perfidnosti, tolike čak da se, u ironijskom obrtu, naposletku ona u potpunosti uklapa u njega, postaje njegov deo, šrafčić koji besprekorno funkcioniše u mašini za tlačenje.

U odnosu na prethodnu zbirku Tamno ogledalo koja je bila intimnija i okrenutija individualnom, Tumačenje snova je iskorak u drugačijem, možda neočekivanom pravcu. Pripovetke kao što su Sućut simetrije' ili 'Stanica na cesti' prikazuju nemogućnost da se okolnosti u kojima su se našle junakinje promene. To nije samo stoga što su one nesposobne to da učine, nego i zato što su im te mogućnosti unapred onemogućene, one su im ukinute. Budući žene, one to naprosto nikada neće učiniti. 

Zbirka odista ne obiluje optimističkim tonovima, dapače. Ali time se ne dokida njen revolucionarni potencijal. Ona od svojih čitalaca zahteva saučestvovanje, a svojom formom koja predstavlja novinu pokazuje put kojim se može ići dalje, uprkos tome što prosvjetljenja nema, kako u parafrazi glasi kraj priče 'Stanica na cesti'. U tom smislu, Tumačenje snova Ivane Rogar može da se čita kao poziv na promenu, kao nulta tačka ispod koje više ne bi smelo da se pada, da se ide. Ona je slika dna. Možda ne socijalnog, ali psihičkog svakako da, a bogami ni fizičko nije daleko.

Njene junakinje ne mogu više da propadnu, one su došle do kraja i sad mogu samo da traju, da životare, ili da nešto učine. Šta će se od ovoga zaista dogoditi, kakvu će odluku doneti, ostaje da se vidi.

***

Tekst je objavljen u sklopu projekta "Uvjeti suvremenog književnog polja" koji je financiran sredstvima Agencije za elektroničke medije (Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija).