'Proces gorenja': Kakva nam je poezija potrebna?

Po ko zna koji put tokom istorije književnosti došlo je vreme da se zapitamo kakva nam je poezija potrebna. Zapravo, trebalo bi ga postaviti svaki put kad se susretnemo s novom zbirkom i pokušamo u njoj uživati kao čitaoci. Ako ostavimo po strani sve ono što danas brutalno ukazuje na odsustvo poezije u stvarnosti (da pomenem samo one događaje koji ne silaze s naslovnih stranica medija: agresija na Ukrajinu, ogroman broj mrtvih u zemljotresu u Siriji i Turskoj, a gde je ogroman broj oružanih sukoba u svetu, gde je surovi kapitalizam koji uništava živote na čitavoj planeti, podmuklo, ali ne manje žestoko, gde su potencijalne epidemije...), ako zaboravimo retoričko Adornovo pitanje i Dežulovićev briljantan odgovor, opet se suočavamo s istom dilemom. Kakva nam je poezija potrebna?

Proces gorenja Darka Šeparovića jedna je od skorašnjih knjiga koja je pokušala da postavi to pitanje sebi, a našla se i u finalu nagrade "Ivan Goran Kovačić". U pesmi „Poezija“ govornik daje odgovor ko piše poeziju, što posledično možemo smatrati i odgovorom na prvotno pitanje. Ako je, dakle, moguće da oni koji „pale logorske vatre“ na kojima „peku meso“ govore patetične fraze i ponavljaju zamenicu prvog lica jednine, „nikad nisu napisali pjesmu“, onda logično sledi da je poezija mnogo daleko od prostog puka, da je ona elitistička i za svet praktično nezainteresovana. U tom smislu poezija se pokazuje sasvim bespotrebnom u ovom svetu u kojem je malo ili nimalo ljudi ne čita, a tek je poneko piše. Bolno, zar ne?

Međutim, mogli bismo da uradimo istraživanja, da pogledamo statistike, pa proverimo podatke i metapodatke u poslednjih stotinjak godina otkad institucija javne biblioteke postoji, odnosno otkad knjižari beleže ono što su prodali i videćemo da poezija nikad i nije imala neke bolje rezultate, da je oduvek bila najdalje moguće od onih koji urlaju ja, pa ja, pa ja, čak i kada je pohotljivi engleski baron Šeli pesnike proglašavao nepriznatim zakonodavcima sveta. Rečju, od Sapfo, preko Anakreonta i ostalih Grka, ili u starom Rimu Katula, Vergilija, Horacija i ostalih, sve do današnjih dana poezija nije imala jednak uticaj kao drugi književni rodovi, za koje takođe može da se tvrdi da se ne ubiše od influensovanja. Međutim, ono što može da nas zabrine je činjenica da pesnici, ako je sudeći po Šeparoviću, zapravo to i ne žele.

Šta, onda, pesnici žele? Odlično pitanje koje nužno za sobom vodi i ono kome pišu? Ako je suditi po Procesu gorenja onda bi to bila definitivno obrazovana publika, ona koja ume da razluči sve književne i ine reference utkane u tekst, ona koja će svoje zadovoljstvo nalaziti u oneobičenim slikama kojima se rekreira/ju stvarnost/i, ali i onoj koja se pomalo razume u ekonomiju/turizam, valjda. Moram podići ogradu i reči „valjda“ premda dobar deo knjige zauzima osamnaestodelovna poema "Povijest turizma", nisam siguran da se knjiga turizmom bavi, ali ako se njime ne bavi, čime se, kvragu, bavi.

Turizam, hteli mi to ili ne, zauzima jedno od centralnih mesta u ekonomiji Hrvatske, ali i više od toga. On je slika i prilika naše, zapadnoevropske, civilizacije. Tek s pojavom masovnog turizma, što će reći s osnaživanjem srednje klase nakon Prvog, a još više i nakon Drugog svetskog rata, i masovna kultura u koju smo uronjeni do kraja, postaje moguća. Uostalom o tome uverljivo piše Dean Duda u svojoj Kulturi putovanja. Još važnije od ekonomskih prilika čine se i privatne prilike Darka Šeparovića koji je Korčulanin, Velalučanin, dakle neko ko, hteo ne hteo, svojim poreklom dolazi iz srca te mračne turističke aždaje, tog čudovišta koje uništava sve pred sobom, ali, uprkos svemu, hrani dobar deo građana. Povijest turizma bi u tom smislu, bila povijest degradacija koje imaju dijalektičku prirodu. S jedne strane stvari se uništavaju, s druge omogućavaju. Problem s tezom i antitezom u ovoj studiji slučaja je nedostatak sinteze, odnosno izlaska iz dijalektičkog pojmovnog kruga. Njega bi trebalo da ponudi umetnost, u konkretnom slučaju poezija. A šta ona zapravo nudi?

Možda i najbolja pesma u knjizi, odnosno svakako najupečatljiviji odlomak iz poeme jeste i njen završni, osamnaesti deo. U njemu se govori o kraju leta koji se poredi s krajem pesme. Jezik je istovremeno osinjak i ranjiv jer ukoliko se pojede osa sletela na krišku prezrele lubenice, njegov vlasnik će se udaviti. Ova moćna slika koja se u pesmi grafički simbolizuje deljenjem reči na slogove koji predstavljaju granice stiha, pa se tako dobija veoma ritmično, gotovo propadajuće opkoračenje (enjambment) svedoči upravo o dijalektici stvaranja i uništavanja. Ona u jednom trenutku mora da se završi, iz tog začaranog kruga mora da se izađe inače će govornik u pesmi (popularni lirski subjekt) ostati večno zarobljen. Izlaz se nalazi u ličnom koje se ovde može posmatrati kao autentično jer niti pesma, niti jezik, niti turizam, niti sve ono što on nosi sa sobom, ne nose utehu, ne omogućavaju da se nastavi dalje, čak i kada to podrazumeva odlazak u noć koju je ovde moguće metaforički iščitavati u svim njezinim konotacijama. To neuhvatljivo što raste između nas da parafraziram stihove treba da bude shvaćeno kao zapravo vrlo opipljivo, nešto što uprkos svojoj neodređenosti pruža mogućnost istupanja iz zarobljenosti kasnog leta, iz prezrelosti koja je koliko udobna, toliko i opasna.

Šeparovićeva pesnička poruka svetu jeste da je bitno uroniti u svet mimo jezika, mimo referenci, unatoč svim opasnostima koje takvo uranjanje nosi, ali i nasuprot tome što takvo uranjanje zapravo i nije moguće jer je nemoguće napustiti jezik, posebno ako si pesnik. To za svoju posledicu može da ima i Vitgenštajnov stav o tome da je o onome o čemu se ne može govoriti, najbolje ćutati. Strašno je, čak i prestrašno, posebno za pesnika, ćutati, ali pitanje koje se postavlja jeste pitanje autentičnog znanja i iskustva, tačnije autentičnog govora. Povijest turizma, odnosno turizam kao takav, nudi nam surogate, tuđe geštalte koje voljno preuzimamo i posvajamo, nudi nam neponovljiva iskustva za male pare, naše pare, uvaljujući nam rog za sveću. Ali to čini posredstvom jezika, posredstvom gotovo performativa koji će potvrditi da je iskustvo koje smo doživeli bilo autentično, poput ranohrišćanskog, tradicionalno pripisanog Tertulijanu Credo quia absurdum označiti da je to istina, jedina i neponovljiva Istina. A zapravo, biće to nesvesno ponavljanje Trip Advisor komentara koje smo nekad pročitali pa onda zaboravili. Iz takvog kruga usiljene autentičnosti koja se povijesno ponavlja unedogled izlaz se nalazi u odlasku, u begu, u odustajanju. Jer šta nam drugo i preostaje? Pristanak da budemo povijesni turisti, pristanak da glumimo, hinimo, pretvaramo se da uživamo jednako je odvratan.

Naslovna metafora, u skladu s prethodno rečenim, postavlja nas u poziciju koju bi trebalo osvestiti. Naime, budući da smo turisti, budući da smo obeleženi modelom lepote, mi se slobodno izlažemo procesima gorenja, procesima prženja koji nas pretvaraju u paradigmatične, gotovo arhetipske posetioce plaža i obalskih barova. Istovremeno, ostajemo nesvesni da su procesi gorenja još jedan od poželjnih modela ponašanja, ono što se od nas očekuje i što ponavljamo bez ikakvog promišljanja. Naša iskustvo zapravo nije naše, ono je još jedan u nizu procesa gorenja, ono je, konačno budi kazano, privid. Naš svet je postao lišen autentičnosti, postao je potpuno providan, transparentan, kako to mudro uviđa Andrej Nikolaidis. U njemu se moć transformiše i naizgled udovoljava našim željama koje je sama konstruisala, mi samo ispunjavamo zadatke koje smo dobili, blaženi u sopstvenom neznanju. Uzgred budi rečeno, tako se ponavlja ono skoro pa biblijsko Blaženi su nišči duhom, jer njihovo je carstvo turističko.

Sada bi trebalo preformulisati pitanja koja su postavljena na početku ovog teksta. Poput plave odnosno crvene pilule na početku Matriksa, stvar je verovanja. Ili ćemo se probuditi iz idealnog turističkog sna s razglednice i pogledati oko sebe, ili ćemo nastaviti da uživamo u mirisima mora i borovine koje ispuštaju programirane pumpice vešto skrivene iza plastičnih iglica na lažnoj plaži na kojoj smo za velike pare zakupili ligeštul. Poezija neka bude ta koja će da ponudi odgovor o autentičnosti, a ko god je željan da ga uzme, nek mu je sa srećom. Kaže se da izbor postoji, koliko god neposredovan (ne)bio.