Ivana Simić Bodrožić:
100% pamuk (Zagreb, V.B.Z., 2014.)
Uvek se mnogo očekuje od autora ili autorki koji su u ranom periodu svoje književne karijere napisali knjigu, najčešće roman, koji je postao bestseler. To je prilično opterećenje, posebno stoga što popularnost jedne knjige ne zavisi isključivo od njenih književnih kvaliteta, već i od gomile drugih okolnosti koje ne spadaju čak ni u sociologiju literature.
Verovatno je najpoznatiji slučaj u postjugoslovenskoj književnosti roman
Hotel Zagorje Ivane Simić Bodrožić koji je u vreme svog pojavljivanja dočekan sa ovacijama, a danas mu mnogi, po mom mišljenju neopravdano, osporavaju vrednost. Treba preispitivati svaku histeriju kojom se dočekuju novi propovednici vrednosti koje se smatraju podrazumevanim i temeljnim, ali je jadno na koji način to čine ljudi 'naknadne pameti' koji su bili među prvima da hvale i uzdižu u nebo upravo ovaj roman.
Ivana Simić Bodrožić je u međuvremenu svojim stavovima, koje iznosi prilično beskompromisno i glasno, očigledno iznervirala dame i gospodu, pa je sada od omiljene mlade spisateljice postala gotovo persona non grata u nekim krugovima.
No, to nije tema ovog teksta, iako odnos dela javnosti prema Ivani Simić Bodrožić zaslužuje mesto u opštoj i posebnoj istoriji (književnog) beščašća. Ove godine je izašla druga prozna knjiga ove i dalje mlade autorke – zbirka pripovedaka 100% pamuk koja već na svojim koricama nosi taj tag kojeg se ona očigledno neće skoro osloboditi – "od autorice romana Hotel Zagorje", bez obzira što ova knjiga i ona pre nje gotovo da nemaju ništa zajedničko.
Razumljiva je potreba izdavača da proda što veći broj primeraka, ali to stvara dodatnu histeriju oko onoga što jeste uvreženo, i dalje romantičarsko (uprkos Bartovoj i drugim intervencijama) prokletstvo autorstva jer veliko je pitanje koliko čitalaca će ovaj tag uspeti da ostavi po strani, odnosno koliko će ovu knjigu čitati kao novi tekst, neopterećeni onim što njena autorka jeste unutar hrvatskog i postjugoslovenskog kulturnog i književnog kruga.
No uprkos svim predrasudama, ili zahvaljujući njima, radi se o veoma uspeloj zbirci pripovedaka kojoj je jedina mana naslov. Iako ima svoju simboliku, ona mi se čini jeftinom, posebno kad se uzme u obzir čitava zbirka jer kao naslov priče koja je otvara, naslov funkcioniše sasvim u redu. Gledano sa stanovišta celine, pak, promašuje, posebno ako je za cilj imao neku vrstu ironije jer zbirka nije tako intonirana.
Ukoliko je hteo da bude metafora za ono što se unutra nalazi, tada već ulazimo u oblast koja graniči sa kičom i koje se ozbiljno treba čuvati. Naime, kada čitamo metaforu kao razliku između spolja i unutra, odnosno pojavnosti i stvarnih emocija, i tada mi se ona čini izlizanom, već viđenom i prilično svojstvenom ženskim časopisima i self-help knjigama. Ipak, kad uspemo da zanemarimo korice, priče koje se nalaze unutar njih su zaista veoma dobre, na momente izvrsne.
U prethodnoj knjizi Ivane Simić Bodrožić, zbirci poezije
Prijelaz za divlje životinje, poslednji ciklus pesama zove se 'Skriveni fajl', a priče iz ovogodišnje zbirke kao da su odatle izvađene. Ukoliko prihvatimo određeni kontinuitet ličnosti koji grade tekstovi jedne spisateljice, odnosno ako prihvatimo da je podrazumevana autorka pesničke i zbirke pripovedaka ista, a ovoj težnji je gotovo nemoguće odupreti se, onda ćemo moći da pratimo razvojnu liniju koja spaja ove dve knjige.
Radi se, dakle, o veoma intimnoj prozi, gotovo dnevničkoj, u kojoj se pripovedačica (koja je po pravilu ili protagonistkinja ili njoj pridružena pripovedna perspektiva) preispituje u pogledu svojih odnosa sa svetom i ljudima koji njen svet čine. Naravno da je ovako prepričana tema zbirke postavljena preširoko, kao i da se može primeniti na gomilu drugih knjiga koje bi pripadale onome što nazivamo ženskim pismom feminističkog kalibra, ali tek shvaćene i posmatrane kao jedan neprekinuti niz, kao neka vrsta dnevničkih unosa, ove priče dobijaju snagu koja je metaforički opisana na kraju naslovne priče – u trenutku kada mlada profesorica hrvatskog jezika sablazni nametljivog saputnika u vozu svojim ogoljenim spolovilom.
Ovaj čin svakako treba shvatiti kao metaforu odnosa koji pripovetke u knjizi imaju prema svetu, u istoj meri u kojoj funkcioniše i kao simbol odnosa sveta prema pripovedačici i/ili prema samosvesnoj, mislećoj ženi uopšte, a to je odnos pritajenog, prikrivenog nasilja, prema kojem je otpor veoma često slab, gotovo nevidljiv. Međutim, upravo je ovo pisanje njegov najjači izraz i iskaz, u smislu stava i tvrdnje.
Bez obzira o kakvoj se vrsti odnosa radi – majke prema ćerki, muža prema supruzi, mlade majke prema deci, okoline prema uspešnoj ženi, trans i generacijskih odnosa među ženama, ali i odnosa prema manjinama i Drugosti uopšte – on je uvek obeležen neko vrstom nasilja jer, ma koliko se trudili da živimo u svetu u kojem su uloge žena i muškaraca izjednačene, ma koliko se zanosili idejama ljudskih i manjinskih sloboda i prava, ona ipak ne funkcionišu, ne sada i ne ovde. Iako ne treba da služi kao uteha, nisu samo Hrvatska i ostale zemlje Zapadnog Balkana takve, naprotiv – čitav svet je takav, samo je licemerje različito kontekstualizovano.
Zbirku čini 15 pripovedaka napisanih manje više u stvarnosnom modu karverovske provenijencije, koja predstavlja dominantno obeležje savremene postjugoslovenske priče. Premda su sve napisane sa nekom vrstom teze, odnosno sa veoma jasnom etičkom porukom, to zaista ne smeta jer svaka za sebe funkcioniše kao završena i književno manje-više uspela celina.
Verovatno je najbolja među njima, osim one naslovne koju treba shvatiti programski, priča koja nosi naziv 'Princeza i žaba'. U knjizi svojstvenoj pripovednoj situaciji, ova priča kontrastira dve mlađe žene: Hanu, mladu majku, obrazovanu, dobrostojeću, negovanu, sa humanističkim obrazovanjem te odgovarajućim stavom, i Vedranu, majku petero dece sa šestim na putu, nedovoljno obrazovanu, zapuštenu, siromašnu. Priča je ispripovedana iz Hanine perspektive, a zaplet je jednostavan: Vedrana jednom prilikom moli Hanu da joj pričuva decu dok ona ne ode do pošte.
Svet binarnih opozicija potpuno je jasan, ali se narušava Haninom blagonaklonošću i uverenjem da Vedrana uprkos svoj svojoj bedi živi kvalitetnijim životom u odnosu na privilegovanu komšinicu. Zavist koju Hana oseća posledica je i sopstvene izgubljenosti u novonastalim okolnostima materinstva, zategnutih odnosa sa mužem i delimične neostvarenosti jer ne uspeva da završi započeti magistarski rad. Nasuprot tome, u Vedraninom domu sve je idealno, starija deca paze na mlađu, ispomažu se, uredna su i fina, za razliku od Haninog jedinca.
Povratak u sopstveni stan Hani deluje kao povratak u zatvor. Binarne opozicije koje se uspostavljaju na početku priče, sada su se obrnule u vrednosnom smislu. Posredi je tipična rusoovska parabola o 'dobrim divljacima', odnosno o harmoniji pretcivilizacijskog, takozvanog prirodnog stanja koje Hana zatiče u Vedraninom domu.
Na kraju priče, ipak, dolazi do ponovne ravnoteže jer se ispostavlja da se i iza vrata stančića u potkrovlju te naizgled srećne porodice krije prilično jasno artikulisano nasilje. Ono što ipak, priču čini uverljivom nije, naravno, samo ovo shvatanje da su razlike među klasama nepremostive i jednom zauvek date, već upravo ironija kojom se tekst završava, a koje bi u knjizi moglo biti i više.
Naime, u kontekstu pripovetke, a posebno njenog naslova, rečenica da će od sutra sve biti drugačije ne može biti lažnija. Postoji važna razlika između onoga što mi kao čitaoci shvatamo, a to je upravo zastrašujuća nepromenjivost ženskih i manjinskih pozicija u svetu, i onoga što u tom doživljenom govoru, u mraku hodnika sa teškom kutijom prepunom knjiga u rukama, Hana ne shvata. Ona je osoba koja bi morala da bude sposobna da se promeni, odnosno da promeni sopstvene životne okolnosti, ali kod čitalaca postoji opravdan strah da do toga neće doći, te je njena vera u bolje sutra zaista jedna vrsta tragičke ironije koja obeležava gotovo svaki pokušaj oslobađanja.
U ovom gorkom tonu završava se prilično dobra zbirka pripovedaka Ivane Simić Bodrožić. Njeno književno stvaranje, sudeći prema ovoj a i prethodnim knjigama, u velikoj meri je određeno, a rekao bih i podređeno etičkim izborima. To nije nužno dobro, ali ni loše. Književnost mora u svojoj suštini biti humana, prožeta jasnim moralnim načelima, ali ne podrazumeva istovremeni aktivizam, iako je zbog prirode okolnosti u kojima nastaje postjugoslovenska u velikoj meri obojena upravo tim bojama.
U slučaju ove spisateljice, inherentni ideološki stavovi na kojima ona insistira prilično su dobro uklopljeni u narative, pa je njeno plivanje uz struju i idenje uz dlaku delu establišmenta tim uverljivije.
Vladimir Arsenić
foto:
Éole Wind ***
Vladimir Arsenić (Beograd, 1972), magistrirao komparativnu književnost na Telavivskom univerzitetu. Redovni je kritičar internet portala
www.e-novine.com. Piše povremeno za
Think tank,
Beton,
Quorum,
www.pescanik.net. Prevodi sa engleskog i hebrejskog. Sa prijateljima uređuje književni časopis
Ulaznica koji izlazi u Zrenjaninu. Ponosni je muž, otac i antifašista.
