Page arrow

'Noćni autobus': Izvan Jugoormana

Large 00 veceren avtobus korica

S naslovnice knjige.

Naslov knjige: Noćni autobus Autor knjige: Stefan Alijević Izdavač: Или-Или, Godina izdanja: 2022
Utorak
12.12.2023.

Makedonska proza, makedonska književna produkcija generalno, u usponu je već nekoliko godina, rekli bismo više od deceniju. Ako ništa drugo, kvantitativno je bogatija, a činjenica je i da sve više makedonskih autorki i autora koji osvajaju nagrade što regionalnog, što evropskog naslova. Od „Hubert Burda“ nagrade za najbolju poetsku zbirku Nikole Madžirova iz 2007., preko velike popularnosti Rumene Bužarovske pa sve do imena Stefana Alijevića na spisku regionalnog izbora „Štefica Cvek“ za 2022. godinu, produkcija na makedonskom jeziku polako pozicionira sebe i vabi sve regionalne i druge zainteresovane čitaoce da joj posvete potrebnu i povrh svega zasluženu pažnju. Ovde će biti reči upravo o pomenutom Stefanu Alijeviću i njegovom književnom ostvarenju, zbirci priča Noćni autobus, iliti u originalu Вечерен автобус.

Zbirka priča Noćni autobus debitantska je knjiga Stefana Alijevića, s kojom je pre ulaženja u spisak „Štefice Cvek“, bio u finalu renomiranog proznog konkursa „Novi!“ („Новите!“), za debitantski rukopis u Makedoniji, u organizaciji izdavačke kuće Templum iz Skoplja. Sasvim solidan zamajac za nizak start prvog ostvarenja mladog autora, čije spisateljsko vreme, kako floskula kaže, tek dolazi. No, proverimo mi to ovde, kako se ono kaže, redom i gredom.

Stefan Alijević rođen je u Đevđeliji, na jugu Makedonije, diplomirao je opštu i komparativnu književnost i engleski jezik u Skoplju. Katedra Opšte i komparativne književnosti u Skoplju ima jedan svoj kuriozitet (ili je makar imala): da se teoretski i koncepcijski podjednako oslanjala na prakse teoretičara i teoretičarki iz više centara bivše države, čime je stekla lepu polivalentnost koju su tamošnji profesori primenjivali. Stoga, prema diplomiranim studentima posedujem apriorni respekt, ali i višu lestvicu književnih očekivanja. Sigurno, nije lako studentu komparativne aka svetske književnosti skupiti hrabrost da objavi svoj umetnički tekst.  

Dvadeset i tri priče (neko bi rekao džordanovski skok u prozu) zbirke Noćni autobus podeljene su u tri dela: Detinjstvo (Детство), Leto (Лето) i San (Сон). Sva tri dela zbirke predstavljaju segmente koji su koncepcijski na čvrstom tlu, te reprezentuju piščevu nameru da putem njih sublimira svoje pripovedačke naume. U prvom delu koji, kako ime kaže, referiše na detinstvo naratora, Alijević je u prvom licu naratoru podario zadatak da prenese sećanja na zgode i nezgode iz devedesetih godina prošloga veka. Autofikcijski element ovog dela zbirke nesporan je, ali čini se i nezgodan. Devedesete su posve komplikovane godine za čitav prostor bivše Jugoslavije, nesporno turobne i teške i, premda je Makedonija izbegla rat (makar u obliku kakav je bio u drugim republikama), ipak je prošla kroz veoma slične traume ratne psihoze, izbeglištva, tranzicije. Sankcije koje se nisu odnosile na nju Makedonija je itekako osetila, uticale su na njen ekonomski razvoj, pospešile pojavu i uspon novokomponovanih i preko noći obogaćenih oligarhija. S druge strane, pritisci od suseda su dodatno zakomplikovali regionalno-politički čvor u kom se novorođena država odjedared našla. U jednom takvom političkom, ekonomskom, kulturnom ambijentu nalaze se naratori iz prvih devet priča prvog dela zbirke, koji je u direktnoj korespondenciji sa autorovim detinjstvom.

U ovim pričama možemo sresti klasične oblike surevnjivosti ozlojeđenih ljudi kao u priči Sever i Jug (naslov ove i ostalih priča moj su slobodan prijevod), gde je metafora za sitne palanačke jadosti skupljena u liku babe Kuvilke i njenom odnosu prema baki naratora. Zatim, odnos prema drugačijoj deci u tadašnjim osnovnim školama kao u priči Mali princ, u kojoj se apostrofira sistemska i kulturološki hranjena netrpeljivost „većine“ prema „neuhranjenima“, „ciganima“, prema decom sa hendikepom. Tragični kraj ove priče ukazuje na traume naratora zbog stvari koje možda nije sinhronijski mogao razumeti, te sada pokušava dijahronijski ih spoznati, prozreti i nekako aposteriori sebi objasniti. Možda najsignifikativnija priča iz ovog dela je Rođendan, u kojoj narator želi da poklon za njegov rođendan bude barbika iz jednog butika sa „turskom“ robom. Narator u priči spominje časopis „M Ekspres“, ukrštene reči, „Bos“ cigarete, humoristični program „K – 15“, takoreći osnovne repere i indikacije prepoznavanja dotične decenije iz istorije tada Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije. Uz tu vivisekciju i veoma slikovitu, pouzdanu i nadasve preciznu pripovedačku reanimaciju devedesetih godina prošloga veka, Alijević je u ovoj priči tematizovao i pitanje partikularnih identiteta i identifikacija, prevashodno dece u periodu kada su kolektivni identiteti bili važniji od života samoga.

Kada narator dobija željeni poklon od svoje bake uz najbitniju (po mom sudu) rečenicu u priči: „Samo ne govori Kuvilki šta sam ti kupila“, čitaocima ne ostaje ništa drugo nego da nagađa šta sledi muškoj deci na brdovitom balkanu koja požele takav ružičasti poklon. Lik bake u ovoj priči, a koji defiluje i u nekim drugim pričama, od posebnog je značaja jer predstavlja personifikaciju prekopotrebnih faktora u porodici i društvu generalno, koji su u stanju da stanu na stranu dece koja svoja osećanja ne mogu ukalupiti u paterne i utabane palanačke staze guranja svega različitog pod tepih. Upravo ga ona pošteđuje čupanja ušiju i štipanja po obrazima i svih tih „bezmilosnih milosti prema deci“. (str. 25.)

U priči Otpadak Alijević sučeljava naratora sa slikom Maršala Tita, od vremena kada mu kao detetu nije bilo jasno šta ta slika zapravo znači i zašto je još uvek prisutna u dnevnom boravku kod njegove bake, do ponovnog susreta sa istom u odraslom dobu, pored kontejnera u skopskom naselju Železara. U ovoj priči se krije upravo ta simbolika pokušaja naratora da se suoči sa „demonima“ detinjstva i pokušaja razumevanja onoga što tada nije umeo ili mogao razumeti. Tito ili njegova slika završit će na improvizovanoj klupi ispod smokve u dvorištu, dok ponovo „ne dobije noge“ i nestane u nekoj novoj priči.

Međutim, problem sa ovim pokušajima autora da aposteriori razazna, odagna, objasni ili možda samo tematizuje događaje iz tog doba krije jednu zamku. Naime, vrlo je upitno kako nove konstelacije menjaju rakurs i tačku gledišta. Suočiti perspektivu naratora deteta iz Makedonije devedesetih i perspektivu naratora odraslog čoveka iz savremene Makedonije može biti jalova rabota, u pripovedačkom smislu naravno. Pitanje je da li jedan te isti problem iz različitih vizura, zbilja isti problem ili je možda nešto slično kvantnoj superpoziciji u kojoj se svako stanje može predstaviti kao zbir dva ili više posebnih stanja. Jednom rečju, može li se shvatiti kontekst koga više nema, ili ga samo možemo rekonstruisati pomoću novih parametara?

U delu zbirke koji se zove Leto Alijević tematizuje recentnije teme kao što su vreme korone (spominje se u više priča na pr. Čudni Juni, Vrebač), ali i problem iseljavanja stanovništva koji tišti čitav region i gotovo sve države na ovim prostorima. U ovim pričama autor, mahom u trećem licu, ponovo naratora baca u koštac sa temama koje se odnose na protagoniste pripadnike rubnih, marginalnih, manjinskih skupina. Pristup u pripovedanju je koherentan bez razlike da li se radi o doseljenici iz Poljske (Supermarket), pripadniku religijske sekte Malleus Maleficarum (Teleskop), ili osobe koja je vrebala Ljudmilu u priči Vrebač. Alijević svoje „rubne“ likove u ovom delu smešta u rubne regione, pogranične gradove (recimo u Đevđeliju) kao neku vrstu metafore u odnosu na njihov položaj u odnosu na društvo u malograđansku sredinu.

Stvari oko torture i provokacija, izazova s kojima se suočavaju manjinske grupe, pre svega pripadnici LGBT populacije se posebno zahuktavaju u poslednjem delu zbirke naslova San, u kojem Alijević sa autofikcije prelazi na stranu fikcije, štaviše u nekim segmentima na polje magičnog realizma. Kako odmiče zbirka, odmiče i eksplicitnost u izrazu i pripovedanju, te se izričitije može uvideti problematika koju autor pokušava ovim pričama da artikuliše. Ovaj deo počinje pričom koja se figurativno zove Smokva, u kojoj narator, ili tačnije naratorka, pripoveda u prvom licu množine (Tijana i ja), o njihovom sukobu sa baba Milkom, njihovom komšinicom povratnicom iz Norveške sa jako konzervativnim stavovima. Do njene poslednje opaske usmerene prema njima dvema – „pokvarene lezbejke“ (str. 102.) – ne možemo saznati suštinu problema i netrpeljivosti starice prema smokvi koja treba biti isečena.

U priči Semafor, sa druge strane, svedočimo o suočavanju dvojice gej mladića sa krvožednim pogledima zagriženih „čuvara tradicionalnih vrednosti“, koji ih u duhu tradicije jure da ubiju boga u njima. Takođe se u ovoj priči pokazuje simboličnan susret deteta sa svojim identitetom u trinaestoj godini života, glavnog protagonste Emila koji oblači sve komade odeće svog oca iz ormana u kom se nalazi roba iz poznatih jugoslovenskih fabrika za odeću: „Kroz igru je probao gotovo sve komade odeće iz jugoormana.“ (str. 122.) Dok se u Smokvi čitava simbolika utkala i šćućurila u naslovu priče, ovde je Alijević mnogo eksplicitniji i stilski razbahaćeniji u simboličkom smislu, kao recimo u epitetu „nabreknuti kompleks stambenih zgrada“ (str. 120.) Pored njihove seksualne orijentacije, u ovoj priči autor je upotrebio imena Emil i Ardit, što dodatno proširuje dijapazon njegovog narativnog igrokaza, jasno aludirajući na ubacivanje različitih etniciteta na kaldrmi skopskog Bit-pazara.

Sve u svemu, Alijević je ambicioznim pristupom pokušao raskrinkati patologiju savremenog društva. Nametnute rodne uloge, uloga kvir dečaka u doba bez revolucije, sistematska marginalizacija neukalupljenih skupina su polje njegove borbe kojom odiše ova zbirka. S druge strane, po mom sudu, podjednako značajna je namera autora da uroni u susret sa samim sobom, rastežući tu autoreferencijalnost od detinjstva do te tobožnje odraslosti. Kažem tobožnje jer je upitno šta u čoveku zapravo odrasta i narasta, da li njegova imanentnost ili mahom njegove puke obaveze, društvene uloge i krinke. Naspram kompleksnosti tema kojih se latio, Alijević je svoje priče ispričao jednostavnim jezikom, rudimentovanim stilom, možda i prejednostavnim. Dakako, sve u dosluhu sa vremenom, naime stil se danas ne naoružava posebnim partikularnim pečatom autorki i autora, čime se „jasni kontrast“ prema opštoj upotrebi jezika danas u prozi ne podrazumeva. Ipak, sem par figurativnih intervencija, Alijević je mahom rabio diskurs svakodnevice i time ipak propustio priliku da izroni narativnom glavom iznad mora tekstova savremene produkcije koji posežu za simplifikovanim oblicima pripovedanja.

Za kraj spomenuo bih utisak da podosta makedonskih autorki i autora, unatoč svojoj kvaliteti, još uvijek ostaju ispod radara na regionalnoj književnoj sceni, što je direktna posledica „rubnog“ karaktera makedonskog jezika u odnosu na veći i dominantniji četveroimeni zajednički jezik. Čini se da je potrebna veća produkcija prevoda i više objavljenih dela u regiji, ali to je već neka druga tema za neki drugi tekst.

Možda će vas zanimati
Podcast
Homepage untitled design   2023 11 02t182326.969 02.11.2023.

Booksin podcast: 'Dug put do promjene.'

Mizogini ispadi u književnom polju postaju gotovo pa pravilo, dok s druge strane jača udruživanje književnica i kritičarki. Koja je u tom kontekstu uloga 'Štefice Cvek' - Nađa Bobičić pitala je Daru Šljukić i Maju Abadžija.

Kritike
Homepage cullan smith bdttvbrhong unsplash 24.10.2023.

'Reci vatra': Dublji, tamniji jezik

Zbirka Selme Asotić može se odrediti kao oprezan ulaz u dublje, tamnije slojeve jezika; vješta igra stilskih figura, ali u izrazu univerzalnog ljudskog iskustva, emocija i stanja.

Piše: Lucija Butković

Kritike
Homepage warren rpb97pniuz8 unsplash 11.07.2023.

'Ofelija, baštovanka': Što slijedi kad se vrt prekopa?

'Ofelija, baštovanka' Nikoline Todorović sadržaj smješta u različite slojeve jezika, istražujući njegovu dubinu i prohodnost.

Piše: Lucija Butković

Kritike
Homepage imenik naslovna 13.06.2023.

'Imenik Laure Carvalho': Jezik kao šaka krvi i zuba

Zbirka poezije 'Imenik Laure Carvalho' Mihaele Šumić ostvarenje je koje zahtijeva posvećenog čitatelja, ali ga, uvjerljivošću i originalnošću, prirodno zadržava uz tekst. 

Piše: Lucija Butković

Video
Homepage img 0146 07.06.2023.

Štefica Cvek u dijalogu: Marić, Šumić, Trifunović

Na petom u nizu događaja 'Štefica Cvek u dijalogu sa prevodiocima/teljkama' u Booksi su gostovale spisateljice Mihaela Šumić i Senka Marić te prevoditelj Aleksandar Trifunović.

Podcast
Homepage untitled design  18 17.05.2023.

Booksin podcast: 'Lakše nam je zajedno!'

An. Fazekaš, Dara Šljukić i Maja Abadžija iz kolektiva 'Pobunjene čitateljke' rekle su nam ponešto o aktualnoj crowdfunding kampanji, novostima u nagradi 'Štefica Cvek' i ovogodišnjem procesu nagrađivanja.

Piše: Ivana Dražić

Korištenjem portala Booksa.hr pristajete na prikupljanje cookiea.
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu