Svakodnevna invazija

Ono što nazivamo 'ženskim pismom' u postjugoslovenskoj književnosti kao da se na izvestan način zaustavilo u vremenu. To nije čudno, s obzirom da je borba za ženska prava u velikoj meri vraćena na početak u zemljama regije, ali i mnogo šire (pogledajmo Poljsku, SAD). Za ovo krivicu ne treba tražiti u udruživanju žena, udruženjima i njihovoj angažovanosti, već u činjenicama političkog života koji je kolektivno skrenuo udesno, a na toj strani političkog spektra za one koje se tradicionalno smatraju slabijim nema mesta.

Bez obzira na nominalnu promenu u okviru EU kontrolisanih statistika, na terenu su stvari mnogo gore nego početkom stoleća jer su se vladajuće elite odjednom uplašile demografskih činjenica. Shvativši da smo nacije na umoru (kao da koncepti i mitovi nisu i ranije umirali), naši velikodostojnici (gde je tu veličina, a gde dostojanstvo s pravom bismo mogli da se pitamo) sve su probleme rešili da svale na žene, pa su se one opet našle na prapočecima borbe za autonomiju sopstvenih tela, kao da tako nešto odavno nije ustanovljeno. Dužnost svakog mislećeg ljudskog bića je da im se pridruži u borbi i tu uzmicanja nema.  

Uprkos činjenici da prošlogodišnja zbirka priča Naša žena Tanje Mravak nije napisana s predznanjem i predubeđenjem o feminističkom poslanju koji bi tekst mogao da ima, štaviše uveren sam da tako nešto autorici ne bi ni palo na pamet, teško je odupreti se utisku da se priče u njoj dotiču upravo problema koji bi odavno trebalo da su rešeni. Zapravo, već samom sintagmom koja označava naslov autorica nam sugeriše da postoji problem, posebno kada se uzme u obzir intertekstualno, ali i značenjsko poigravanje s nagrađenom zbirkom Rumene Bužarovske Moj muž. 

Naime, muž pripada jednoj osobi, pretpostavljamo ženi (premda je ovo tradicionalno shvatanje rodnih uloga), a žena, i to je precizna, dapače ključna detekcija stanja, uvek pripada množini. Njena privatnost, u smislu pripadanja jednom (etimološki 'privatnost', 'privatan' potiče od latinskog privus - jedan) je nemoguća. Žena pripada svima, u smislu da je svakom dozvoljeno da joj se meša u život i da joj na taj način naređuje. Još kad je Tanja Mravak odlučila da većinu svojih junakinja odredi geografski kao pripadajuće malim sredinama Dalmatinske zagore, ona ih je učinila dvostruko nezaštićenima od očiju javnosti, koje uzimaju sebi za pravo da poseduju i/ili sude. 

Ono što ovih jedanaest pripovedaka čini zastrašujućim jeste što nam deluju poznate. Nema u njima nikakvog narativnog obrta ili dramaturškog trika koji bi nas iznenadio, štaviše deluju u velikoj meri naratološki tradicionalne. Isprva se to čini književno neplauzibilnim, kao da na izvestan način čitanjem doživljavamo već viđeno, međutim s odmakom od teksta, s proticanjem vremena, sudaranjem sa stvarnošću koju samo naši velikodostojnici nazivaju najboljom od svih mogućih (njima zapravo i jeste), priče iz zbirke Naša žena odjekuju zlokobnim znamenjem. 

Deluje da je pripovetka Zamisli divote o poseti krupne tetke svojoj nećakinji u novom stanu nešto što smo svi doživeli s neželjenim, ali nametljivim gostima. Ipak, stvari su samo naizgled jednostavne. Ne samo da je tetka neko ko nameće svoje viđenje sveta tako što nećakinjin stan fizički preuređuje, menja, utiče na njenu privatnost poput tsunamija, već je ta invazivnost zapravo način na koj je svet uređen – ona maltretiranje i/ili zanemarivanje koje trpi od muža zapravo internalizuje i zatim ga prebacuje na nećakinju. 

Verovatno najintenzivnija priča o gubljenju prava na privatnost je ona pod nazivom Naš čovik u kojoj mlada doktorica Irena dobija staž u gradiću dalmatinskom zaleđu i tamo se susreće sa Zmajem, načelnikom opštine koji je zapravo autoritarni vlastodržac i seksualni predator. Ovaj odnos, koji kreće kao simpatična priča o dobrodušnom moćniku, zapravo je mnogo suroviji nego što na prvi pogled izgleda jer je suptilnost Zmajevog makijavelističkog ponašanja u maloj sredini gnusna, a ograničavanje Ireninih sloboda postepeno, ali potpuno i bespogovorno.

Postoje i druge simboličke ravni u kojima dolazi do potčinjavanja žena muškarcima koje deluje naizgled voljno. U priči Trešnja emancipovana ćerka umetnica-fotografkinja dolazi kući za Božić da bi tamo zatekla novu situaciju – majka je nakon što je ostala udovica našla prijatelja, a sestra joj se nalazi u vrlo upitnoj vezi s profesorom koji joj predaje na likovnoj akademiji. Jedna od stvari koja govori Ivani da je stvar između gospodina Fulira i majke već u priličnoj meri odmakla je činjenica da je on naterao majku da govori književnim jezikom umesto uobičajenim dijalektom.

Ovaj gubitak dubinskog identiteta kao što je jezik, ali i podilaženje željama muškarca u kući, prema čijim dobrim namerama postoje izvesne tekstualne sumnje, duboko uznemiruju Ivanu koja kao da sluti da stvari mogu da odu u pogrešnom pravcu. Kada se tome doda i sestrino ponašanje, odnosno njen pristanak na manipulativnu vezu u kojoj se stariji muškarac poigrava s mladom devojkom, pritom je imajući u šaci s obzirom da on odlučuje o njenoj izložbi, shvatamo zbog čega je Ivana besna. Njena borba u velikom gradu kojom je uspela da se izbori za nezavisnost (koja nije potpuna) kao da se negira ponašanjem majke i sestre koje su se sopstvene više nego dobrovoljno odrekle. Jedini problem je u tome što je upitno da li su mogle da biraju. 

Jedno od sredstava kojim se Tanja Mravak, uslovno rečeno, brani od težine tema koju pokreće njena knjiga jeste humor. Ne samo što ona odlično poznaje jezik u kojem se kreće, ne samo što ima izvrstan osećaj za njega, nego poznaje i mentalitet odnosno naravi likova o kojima priča. Iako bi se sukobi između aspiracija koje njeni likovi imaju i njihovih ograničenja koja su svakovrsna, mogla tumačiti i kao tragični, odnosno kao usud koji ne može da se promeni, autorka u tome zapravo traži neku vrstu vesele pomirenosti sa sudbinom. Ma koliko ona bila strašna i teška, a biti žena nije lako, stvari uvek mogu da se posmatraju s osmehom na licu, prkosno, ako hoćete, borbeno. 

Jer smeh nije samo prihvatanje statusa quo, premda često pokazuje da smo pred svetom nemoćni, on je, a to su nas naučili velikani satire od Swifta i Domanovića, do Basare, Lucića, Dežulovića i Ivančića oružje koje nervira poredak. Premda nema snagu da ga menja, smeh ga ipak podriva na mestu gde je on najtanji, u duhu. Jer ima li šta dosadnije od testosteronskih tipova kojima je najvažnije da su zapišali teritoriju, od mačo nasilnika koji su uvek toliko hrabri da se iskaljuju isključivo na slabijima od sebe, od uglađenih siledžija koje izdaje škrgut zuba i stiskanje pesnica? Upravo se tima i takvima u brk smeju žene u knjizi Tanje Mravak, smeh ih čini snažnijim i nezavisnijim.

Konačno, postoji još jedna stvar koja ima snagu iskupljenja i kroz koju je moguće naći pomirenje sa svetom. Poslednja priča u zbirci Kad smo se pravili mrtvi govori upravo o tome. Možda se radi o utopijskoj ideji, možda je naivno verovati da će ljubav zaista spasiti svet, ali ako ne pomislimo da postoji način da se ovaj svet savlada, ili makar učini podnošljivijim, čemu onda sve? Sestra i brat koji su nakon smrti roditelja gotovo pogubili kontakt ipak uspevaju da ga ponovo uspostave zbog prodaje porodične kuće. Ogorčenost koja izbija iz njihovih odnosa može se prevazići jedino empatijom, sagledavanjem međusobnih slabosti i njihovim uvažavanjem, njihovim prevladavanjem voljnim činom. Da li je to ljubav ili je prosto korist koja sleduje iz podele novca koji će za kuću naposletku biti dobijen, zapravo je nebitno. Ako postoji trenutak u kojem se drugi učinio prijateljskim, onda je moguće takav trenutak vratiti i ponovo preživeti. 

Uprkos strahu da ovakav zaključak deluje budalasto i nestvarno, mislim da stavljanje ove priče na kraj zbirke nije slučajno. Ona je znak nade, ona je izvan i iznad sveta i smeha o svetu, ona zapravo govori o stvarima koja su, dopustite mi religioznu metaforu, božanske prirode. Kažem 'božanske' jer smo u ljudskost nažalost izgubili poverenje.

Nakon zbirke Moramo razgovarati koja se bavila problemom u komunikaciji, Tanja Mravak je ponovo pokazala da je moguće pisati o velikim temama na način koji je literaturi svojstven kroz ubedljivu naraciju, jezički duhovito i vrcavo, psihološki nijansirano, suvereno se igrajući čitalačkim očekivanjima i sakrivajući od nas sve ono što možemo sami da 'dočitamo'. Njenu zbirku krase zrela jednostavnost, mudrost i odmerenost kao kvaliteti koji se jako retko viđaju. Čitaoci se s pravom pitaju zbog čega ne objavljuje češće, ali jasno je da je ono što deluje lako zapravo najteže uraditi. Zato uživajmo sad i naoružajmo se strpljenjem do sledeće knjige.