Teško je preciznim superlativom (a osećam da se mora superlativom) odrediti mesto i značaj Basare i Jergovića danas u književnosti srpskohrvatskog jezika. Onaj najjednostavniji pridev, da se kaže da su 'najbolji' - nije i najprimereniji, prevashodno iz razloga što bi to podrazumevalo da su i jedan i drugi neupitno bolji od drugih pisaca, ali ne manje i zato što je takav jedan sud, ipak, u konačnici, stvar ličnog senzibiliteta i doživljaja literature koji je duboko intiman, pa ga takvog u tekstu koji podrazumeva minimum objektivnosti ne treba nametati.
Reći, međutim, da su najpopularniji nije toliko netačno, koliko je neugodno što takav jedan pridev priziva i kontekst starleta, voditeljki i srodan nacionalni pop treš, pa nekako nužno unižava pohvaljenog. Tako možda u datom slučaju nije nesuvislo posegnuti za kategorijom koju je svojevremeno prosvetiteljski mudro Sreten Ugričić uveo u proceduru za nagrađivanje knjiga u Narodnoj biblioteci Srbije: 'najbolji među najčitanijima'. Jer nesumnjivo da i u Srbiji i u Hrvatskoj postoje pisci (ne mnogobrojni svakako) koji mogu stajati rame uz rame sa ovom dvojicom, ali čiji tiraži i slava nisu tako veliki. A sa druge strane, među najčitanijima i najprodavanijima, teško je naći autore koji mogu po literarnim kvalitetima parirati Basari i Jergoviću.
Cela ova pridevska zavrzlama zapravo govori o tome da nije lako pronaći razlog koji Basaru i Jergovića smešta unutar korica zajedničke knjige, jer je reč o bitno različitim poetikama, kao i o različitim duhovnim i intelektualnim zaleđima. Takođe, ovde nije reč ni o bliskim prijateljima, (tek nešto boljim poznanicima-kolegama), niti piscima iste generacije koji su u bivšoj državi bili na istoj poetičkoj talasnoj dužini, pa sada prave intelektualnu rekapitulaciju pređenog puta, ili nečemu sličnom. Razume se, ono što prvo pada na pamet posle ovih uvida jeste da je reč o saradnji 'iz najnižih komercijalnih pobuda', kako se Basara na jednom mestu u knjizi određuje prema svom kolumnističkom radu, odnosno da se prepiska dogodila na predlog izdavača kao zgodna mogućnost za još jedan 'take the money and run' projekat.
To donekle objašnjava mestimične lektorske propuste (npr. Jergović uporno piše 'u vezi toga', umesto ispravnog 'u vezi sa tim') ili odsustvo ozbiljnijih uredničkih intervencija koje bi jednostavno izbacile neka ponavljanja ili dosadnije delove. Jer ovde je reč o knjižurini od 500 sitno štampanih, a verovatno oko 600 'normalnih' strana, o pismima od po (u proseku) dve kartice koja u otprilike dvodnevnom ritmu Basara i Jergović, takoreći ničim izazvani, šalju jedan drugom, a s obzirom na spisateljsku kondiciju čini se da bi tako mogli da teraju do sudnjeg dana. Pa ipak, prepiska obiluje briljantnim pasažima i komentarima, koji se jednostavno opiru dnevnoj zabavi i podrivaju bilo kakve komercijalne namere.
Možda je tako najtačnije primetiti da su se Basara i Jergović svojim dosadašnjim opusima izborili za jednu ovakvu knjigu, nezavisno jedan od drugog, da im je pređeni književni put omogućio tu vrstu stvaralačkog luksuza da ono što bi bile skice, usputna zapažanja i promišljanja koja ne dobacuju do lestvice klasično shvaćene proze ili esejistike, dakle, da sve to mogu da podele jedan sa drugim i sa svojim čitaocima. Ovaj status javnih ličnosti, a to su one ličnosti o čijem delu svi imaju neko mišljenje, iako ga u najvećem broju slučajeva nisu čitali, zapravo je pretvorio svaku od ličnih dogodovština u javnu stvar.
Razume se, Basara i Jergović nisu nekakve naivčine pa da toga nisu svesni, no upravo zbog toga je i zanimljivo pratiti kako se pojedine životne situacije transponuju u dijarističko-prozne celine, kako postaju javne. Ti odeljci su možda i najinteresantniji u knjizi, jer otkrivaju iznutra i spisateljsku, i intelektualnu, ali i egzistencijalnu dinamiku ovih autora. Drugim rečima, ovo nije samo društvena hronika nekoliko meseci 2013. godine, ili dnevnik onoga što Basara i Jergović sanjaju i šta im se događa, već je i mapa meandara spisateljske svesti u trenutku pisanja, koja je velika i zahvata niz tema i dilema koje oblikuju javnu svest danas: od pušenja na aerodromima, preko uloge elektronskih medija u aktuelnoj pobuni masa, pa sve do fudbala (koji npr. Jergović voli, a Basara baš i ne).
Kao primer koji bi ilustrovao ovo mogu se navesti desetine odlomaka iz knjige: "Da znaš, dragi moj Miljenko, da sam u Torontu u jednom trenutku pomislio: na kakvim li su mukama kanadski pisci? Svratim tako u jedan Starbucks kafić da popijem kafu; unutra dvadesetak momaka i devojaka. Od tih dvadesetak gostiju, dve drugarice nešto šapatom ćaskaju. Ostali zure u laptope. Neka mi Bog oprosti, ali bivao sam na veselijim sahranama. Šta sad ti - razmišljam - da napišeš za takvu publiku? To jest, ako si talentovan i ako imaš šta da kažeš. Lista nepodobnih tema duža od planiranog romana."
Iz navedenog odlomka, karakterističnog koliko i bilo koji drugi, jasno je da su i tema i stil tipično basarijanski, kao što bi sličan navod iz Jergovićeve polovine knjige bio na isti način prepoznat i određen kao jergovićevski. Dakle, u stilsko-poetičkom smislu u knjizi Tušta i tma nema nikakvih novina ni u jednom slučaju, što je i sasvim logično, jer je nerazumno očekivati od tako etabliranih i odavno ne mladih pisaca da menjaju poetički tim koji dobija. Ono što pak jeste zanimljivo jeste način na koji se ove dve, odavno razrađene i utvrđene, kao što rekoh - bitno različite poetike nadopunjuju, kako 'prate' jedna drugu.
I tu se može primetiti da to ne ide uvek lako, da su sve te na početku pobrojane razlike vidljive i da zbog toga postoji izvesna doza usiljenosti i pomalo napadne blagonaklonosti i predusretljivosti u prepisci, da se zapravo kroz knjigu može od početka pratiti i proces upoznavanja Basare i Jergovića, odnosno, od početka je jasno da su dvojica u prepisci zatečenih pisaca pomalo na silu i pod pritiskom spoljašnjih okolnosti prinuđeni na zbližavanje. I ma koliko velikom spisateljskom veštinom njih dvojica tu situaciju zabašuruju, ona se projavljuje povremenim trapavostima u ličnom odnosu čijem izgrađivanju čitalac prisustvuje.
Neprestano mi je padalo na pamet kako bi za jugoslovensku kulturu bila donekle provokativnija, da je do nje došlo, ovakva prepiska između klasika seoskog pop-realizma Dobrice Ćosića i Ivana Aralice, upravo zbog onoga što bi u tom slučaju nehotice moglo biti izrečeno. Ovaj dvojac teške artiljerije nije pomenut samo iz podrazumevanih razloga, to jest kao ideološko i kulturološko ogledalo u kome se na izvestan način zrcali prepiska Jergović-Basara, već i kao zanimljiv uvid u to koliko se promenio odnos prema literaturi kao umetnosti, ali i kao zanimanju. Naime, nije moguće zamisliti Ćosića ili Aralicu da izgovaraju da nešto pišu iz 'najnižih komercijalnih pobuda', pa još i više od toga: ovu dvojicu je teško zamisliti da uopšte misle na taj način, dočim Basara to na više mesta hladnokrvno priznaje, a u izvesnom smislu implicitno se to može reći i za Jergovića. Ali iz Basarinog priznanja ne može nužno slediti da je kolumnistika koju piše, kao uostalom i ova prepiska, nešto što ne treba čitati. Naprotiv, i u Basarinom, i u Jergovićevom, ali i u nizu drugih slučajeva upravo su literarni kvaliteti tih uradaka ono što im obezbeđuje najviše mesto na intelektualnom tržištu.
Nužno je napomenuti da iz prethodnog pasusa ne treba izvući zaključak da su Ćosić i Aralica glavna meta Basari i Jergoviću. Naprotiv, prepiska zorno pokazuje koliko je epoha nacional-komunizma nepovratno otišla u ropotarnicu istorije, kao što pokazuje i da su neke psihološko-kulturne matrice iz nje mutirale u nacional-postmodernističke organizme. Basara i Jergović u ovoj prepisci ulaze u žestok, na trenutke preteran i u toj preteranosti nesumnjivo potreban obračun sa praktično kompletnom našom savremenom književnošću. U tome nesumnjivo ima igranja za raju, a zanemarivanja taktike, jer takvi, mestimice tračerski napadi na scenu ne nude zapravo, izuzev povremenog humora, nekakve bitno drugačije kulturne modele, ali još više od toga, ti napadi, koji u stvari ne mogu da proizvedu gotovo nikakve, a svakako ne dramatične potrese na književnoj sceni, uprkos teškim rečima koje su izrečene, pokazuju da te scene nemaju zapravo ni potencijal za stvarne, ozbiljne intelektualne sukobe. Autsajderska pozicija unutar glavnog književnog i kulturnog toka na kojoj su dvojica vodećih pisaca, bilo da je izabrana (Basara), bilo da je donekle nametnuta (Jergović), zapravo svedoči o autsajderstvu same literature na široj javnoj sceni.
U ovim delovima inače Jergovićeva žestina podseća na Basarinu od pre petnaestak godina, jer se on ovde poimence obračunava sa Viskovićem i drugim autorima, čija imena mahom ne pominje, ali je iz opisa konkretnih događaja lako zaključiti o kome se radi (npr. Robert Perišić). Sa druge strane, Basara je sada bernhardovski ciničan i apstraktan, pošto kod njega izostaju konkretna imena i dela, a fokus je više na fantomima i modelima, kako, po tradiciji, onima iz Srpske akademije nauka i umetnosti, tako i uopšte intelektualnim i spisateljskim.
I Basara, i Jergović su najbolji, međutim, u onome u čemu su najbolji i inače: Basara u trenucima kada pojedine epizode i događaje iz aktuelne društveno-kulturne javne proizvodnje jednim urenebesnim komentarom izdigne na nivo praktične, izokrenute metafizike, a Jergović u svojim kulturno-arheološkim istraživanjima: kada mahom iz povesti Jugoslavije iskopava zaboravljene ljude i sudbine koje potom literarno i umetnički oživljava zajedno sa kompletnim epohnim prtljagom koji te sudbine prati. A na obodima ovih priča se može pročitati npr. Jergovićeva ispovest o poeziji, zanimljiva u najmanju ruku zato što pisac priznaje da za ovaj žanr ima najstrože kriterijume i da ga stavlja iznad drugih književnih žanrova, kao što se može i videti koliko je prijateljstvo i uticaj Branka Kukića na Basarin život i poetiku.
Ukupno uzev, prepiska
Tušta i tma daje i više i manje nego što nude samostalne knjige Basare i Jergovića: ona nema stilsku oštrinu pojedinačnih uradaka, ali jeste obuhvatnija
dijagnoza epohe. Ona je zapravo idealna knjiga za plažu za sve intelektualne sladokusce, ali koji, po mogućstvu, imaju naloge na Fejsbuku i, što je važnije, imaju smisao za humor. I to da bi mogli da se nasmeju sebi kao nehotice opisanim likovima. Jer nema ničeg lekovitijeg od toga, jer doskočiti im moraš!
Marjan Čakarević
foto:
Eduard Martín-Borregón ***
Marjan Čakarević (1978.) diplomirao je i završio master studije na katedri za srpsku i svetsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Poeziju objavlјuje u srpskim i regionalnim časopisima, a kritiku, esejistiku i publicističke tekstove u
Polјima, Beogradskom književnom časopisu, Quorumu, E-novinama, Ulaznici i dr. Pored mladalačkih poetskih publikacija, objavio je pesničke knjige
Paragrad (1999.) i
Sistem (2011.)
