Gavrilo i njegovi principi

Opus Miljenka Jergovića je odista impozantan. Katkad čovek može pomisliti da je njegova produktivnost kakva balkanska verzija Isaaca Asimova koji je, znamo, češće mahao perom nego što je uzimao vazduha u svoja krhka pluća. Od 1992. do dana današnjeg Jergović je napisao toliki broj pripovedaka, romana, eseja te raznih ostvarenja da se lako čovek u takvom kvantitativnom stvaralačkom moru izgubi na pučini. Ovoga puta poznati se autor latio jedne nezahvalne teme kakav je famozni atentat nad Franjom Ferdinandom koji se uzima kao povod za Prvi svetski rat. Pomislićete da se Jergović tu nasukao na opasan i nepredvidljiv književni sprud, ali se kanda ni ovoga puta iskusni kapetan svoga broda nije dao prevariti.

Nezemaljski izraz njegovih ruku najnoviji je roman Miljenka Jergovića koji je podeljen u dve celine od kojih je prva (nesrazmerno duža) dokumentaristička i tiče se okolnosti u kojima je nastao fatalni pucanj. To prvo poglavlje zove se sasvim nesimbolično Atentat, dok se u drugom nazvanom Razrada zapravo odigrava prava i autentična fikcija u Jergovićevom delu.

Atentat počinje nakon samog atentata, dolaskom žandara u Obljaj koji kuca na vrata porodice Princip deset sati nakon što je Gavrilo ustrelio nesretnog prestolonaslednika. Od tog trenutka fabula se širi i rasteže kroz vremensko-prostorni kontinuum do veoma zanimljivih detalja, opisujući Sarajevo, Beograd, okolnosti atentata, samog prestolonaslednika, njegovu porodičnu lozu, političke stavove, Mladu Bosnu, njene članove, Čabrinovića, Apisa, srpskog kralja Aleksandra itd. Jednom rečju, to je jedan poveliki, tanani, sasvim suptilno estetizovani dokumentacijski korpus informacija do kojih je autor očito došao velikim istraživanjem. (Sam je nekoliko puta u romanu naveo da je najpouzdaniji materijal u vezi ovog događaja knjiga Vladimira Dedijera Sarajevo 1914.) 

Premda romanizovan, ovaj fakcijski istup Jergovića nesumnjivo sinkretički uokviruje dotično razdoblje ponudivši čitaocu mnogo širi kadar samog događaja. Pored protagonista atentata i ljudi povezanih sa njima, koncentrični krugovi autorovog interesovanja sežu do veoma intrigantnih priča poput one o Moricu i Rafi Alkaju, o Vladimiru Gaćinoviću, mladom Andriću, Krleži do spiskova maturanata Prve gimnazije u Sarajevu na kom su primerice 39 Srba, Hrvata, Austrijanaca, Čeha i Jevreja. Ovakle i slične informacije Jergović je kanda ciljano birao pokušavši da što diskretnije, ali što učinkovitije predstavi bosansku realnost toga doba, njenu multietničnost, multinacionalnost, njenu prednost, ali i usud austrougarskom okupacijom ili aneksijom, kako kome drago. 

Tonalitet ili pripovedački akordski odnosi (svi lestvični i vanlestvični tonovi) su okosnica za gradnju harmonije i pripovedačke melodike Jergovićevog izraza, te čine diskurs u kom autor opisuje likove, situacije, njihove dileme i dijaloge, što nesumnjivo pokazuje svu čar njegovog romanesknog izraza, a čitava povesnost događaja prolazi kroz Jergovićev subjektivni filter. Pored nesumnjivog dokumentarističkog tona, autorove pripovedačke intervencije su dakako obojene subjektivnim postupkom u izražavanju i opisivanju događaja, te je ekspresivni inventar bremenit poetičnim i stilizovanim rečima. Ukratko, Jergović je na prednja vrata fanfarno ugurao svoj stil, ne ugrožavajući istoriografski karakter svog teksta. "Dvadeset četiri sata kao dvadeset četiri godine. Bilo je to vrijeme psa kojega gospodar ostavlja vezanog uz automobilski znak dok ulazi kod kasapina da kupi kosti za keltsku čorbu s porilukom." (str. 80) Ovakvim komparacijama pripovedač nam predstavlja Moricovu zatvorsku priču, dok pogled Ljube Weisnera na odsustvo "turskih atavizama" kod Andrića dopunjava svojim primedbama na izgled i pretenzije slavnog nobelovca. 

Postupcima poput ovih Jergović je u podtekstu servirao vlastite vizure istorijskih likova, a da se pritom nije libio da uđe u konfrontaciju sa ustaljenim i raširenim istorijskim pogledima na iste. Zapravo autor je iskoristivši istorijske činjenice pokazao njihovu klimavost, rovitost i podložnost onome što popularno zovemo 'zubom vremena'. Multidimenzionalnost i polivalentnost jednog događaja, a naročito istorijske (pa i koje god) ličnosti leže upravo u tački gledišta, perspektivi posmatranja. 

U tom kontekstu i takvom maniru je i autorov pristup atentatu i samom Principu. Oblik pripovedanja kroz čitav prvi deo romana ostavlja dakako dubok trag u interpretaciji radnje romana, ali i našem vosprimanju iste i istorijskog događaja. Jergović se svojim omniscentnim pripovedačem pokušava dočepati jednog objektivnog pogleda na događaje, ali i suptilno provlači jednu svoju tezu kojom podebljava ambivalentnost tog pucnja koji je za čitav svet osvanuo nalik Velikom prasku. Na 42. stranici romana nailazimo na pasuse putem kojih se autor osvrće na našu današnjicu sto godina nakon atentata, gde pored konstatacije "da nema više moralnog reda" u Sarajevu navodi i sledeće: "Nema, međutim, reda ni u Beogradu, nema reda u Europi, u Beču i Londonu, gdje god se prigodno piše o stogodišnjici Sarajevskog atentata, jer se posvuda ubojicama zaboravlja da su se borili za slobodu, a borcima za slobodu se olako oprašta i zaboravlja to što su ubijali. Ubijanje iz zasjede nije junački čin, čak ni kad se puca u tiranina. Ali svakako je junački braniti svoje ideale. Prije nego što je pucao, i nakon svog pucnja, Gavrilo Princip junački je branio svoje ideale." 

Jergović je ovim ponovio dilemu je li Princip terorista (današnjom terminologijom) ili heroj, ali je takvom dihotomijom na mala vrata ugurao i svoju tezu da je upravo njegov pucanj zaustavio modernizaciju Bosne. Opisavši Sarajevo pre atentata dočarao je čitaocu sliku o tome kako se u gradu mogao po prvi put u istoriji osetiti pravi miris evropskog modernizacijskog projekta, da bi zatim postavio pitanje je li sama modernizacija dovela do atentata, da li je možda modernizacija sama sebi pucala u prestolonaslednika.

Sarajevski atentat je poput logičkog paradoksa: da li bi prestolonaslednik dolazio u Sarajevo da nije počeo proces modernizacije istog, da li bi bez bečkog obrazovanja, bez pripadanja tom kontekstu ta 'deca' iz Mlade Bosne uopšte pucala? Atentati su tada bili poput mode, a ulaskom u evropsku imperiju Sarajevo je praktično sebe svrstalo na tu fashion mapu. Sa druge strane Jergović nam izbliza osvetljava neke osobine Franje Ferdinanda koji je po mnogo čemu bio u diskontinuitetu sa dotadašnjom vladavinom Habzburgovaca, te je time nametnuo i drugo pitanje: kakav bi bio Franjo Ferdinand kao vladar i bi li njegovom vladavinom bio izbegnut planirani rat? 

U romanu se opruga radnje rasteže i do današnjih dana pa se od tog silnog stogodišnjeg zatezanja fabula u nekoliko navrata rastegne do našeg dana, pa se autor latio spomenuti i billboarde aktuelnih političara kao što je Aleksandar Vučić. U ovakvim intervencijama autora simptomatične su natuknice kojima pokušava predočiti šta se promenilo a šta nije u proteklih sto godina, kakvim principima je težio Gavrilo te kakvog Gavrila imaju današnji principi. To bi tek bio neki drugi roman za napisati. Dakako, postavlja se pitanje namere autora, njegove velike ambicije da utaba čitav vek na tako malom pisanom prostoru, tj. uspešnost takvog poduhvata. Može se reći da je Jergović rečima samo okrznuo kontinuitet i diskontinuitet događaja u balkanskom kazamatu, taman toliko da ne izgleda pretenciozno te istodobodno da nije bezlično: gotovo pa andrićevski, ali gotovo…

Prava fikcija nastaje u drugom delu romana Razrada u kome je opisana jedna sekvenca života, jedan uzročno-posledični odnos događaja na mikroplanu, kakav uvek biva zanemaren usled dominacije velikih istorijskih narativa. Autor je u ovom delu promenio način pripovedanja, shodno događajima 'spustio ga' na prvo lice, izmestio fokalizaciju, priagodio stil, jednom rečju uokvirio svakodnevnim, banalnim ali ne i jednostavnim životom. Ljubav između Antona Šlejera i Mare Besarić, nesporazum Besarovića i Alije Pire, razbijanje srpskih dućana nakon atentata, nepodnošljivi konformizam nekih ljudi, te na koncu ljudskost do razine junaštva Alije Pire su highlightsi iz fabule drugog dela romana.

Ovaj deo romana može mirne duše funkcionisati kao posebna novela. Naratorski nije ni u kakvom odnosu prema ostatku romana, a svojom mikropričom, ili bolje rečeno mikropričama koje se tiču ljubavi, humanosti i uticaja politike na 'običnog' građanina, ukazuje na prave efekte atentata, na specifične težine kompleksne kulturne sredine te istovremeno njenu univerzalnost. 

Prvim delom Atentat Jergović je na svojevrstan način osvetlio atentat, neko bi rekao i više nego istorijskim činjenicama, jer je unutar tog po stranicama (a i vremenu unutar radnje) kratkom delu utkao sve ambivalenosti jednog kulturnog prostora: njegove predrasude, neuračunjivosti, iracionalnosti, dabome i hrabrosti, istrajnost i humanost. U drugom delu Razrada Jergović pokazuje svoje pripovedačke sposobnosti, kroz svoj realistički stil veoma fluidnog, milozvučnog raspredanja priče obavezno provlači tananu nit patosa, nama dosta poznatog, s tim što u njegovim rečima (za razliku od naše realnosti) prestaje biti trivijalan.  

Jergović ovim romanom nije strukturirao priču kao jedinstvenu, koherentnu i u sebi zatvorenu celinu, već ju je na neki način ostavio otvorenu, kao što su istorijski narativi inače otvoreni zbog toga što slede istorijsko vreme koje ne prestaje. Ipak drugim delom romana udario je ekser na pečatu, pa se po njemu poput repera mora vrteti i okretati štivo. Na večita pitanje autor nije pretendirao dati odgovor, ali je zato na odgovore koje imamo, ili makar mislimo da imamo, postavio prava pitanja.