Page arrow
Piše: Dunja Ilić

I pisci su samo ljudi

Large photo 1505905159115 0bbef8ab7ca9

Foto: Unsplash.

Naslov knjige: Drugi zakon termodinamike Autor knjige: Drago Glamuzina Izdavač: V.B.Z. Godina izdanja: 2021
Utorak
24.08.2021.

Nakon što je 2008. godine za roman Tri osvojio tportalovu nagradu, Drago Glamuzina posvetio se pisanju poezije i u međuvremenu, nakon prve zbirke Mesari iz 2001., obavio je još tri zbirke pjesama. Njegov je novi roman naslova Drugi zakon termodinamike, čiji junaci – uglavnom pisci – zatvoreni u kući jednog od njih, pričaju jedni drugima priče svojih života, objavljen baš početkom 2021. godine, kada je na našim prostorima započela vakcinacija i Covid-19 pandemiji počeo da se nazire kraj. No postavka ovog romana nije baš sasvim dekameronovska – pisci su se u kući Zorana Ferića (svaka sličnost sa stvarnim ličnostima, rekla bih, namerna je) okupili ne kako bi preživeli epidemiju smrtne bolesti, već povodom gostovanja Džonatana Frenzena, celebrity pisca kojeg vidimo tek nakratko pre nego što Ferićevu kuću napusti. Upravo čekanje da se Frenzen vrati, a to je povratak u koji stvarno ne veruju ni čitalac ni pisci, biće vreme koje treba na što uzbudljiviji način ispuniti, a uzbudljivije ne može nego nekom vrstom istina izazov igre u kojoj su obe opcije spojene u jednu.

Pripovedač romana i sam je učesnik okupljanja, a već tokom večeri, on će nam reći da razmišlja da sve što je čuo zapiše, uprkos početnom dogovoru. Ako priče iz Dekamerona svi uglavnom pamte po beskonačnim erotskim doživljajima, kod Glamuzine su teme zaista pretežno ljubavno-seksualne, ali ostatak potvrđuje da u životu i uspomenama sredovečnih pisaca (imamo tu i univerzitetske profesore, novinare, njihove partner(k)e) ipak postoje i druge preokupacije osim seksa – mada ne previše takvih o kojima vredi govoriti kasno u noć. I priče koje naizgled nisu seksualne na kraju uvek nekako to ipak jesu. Recimo, Stanko govori o svojoj uspomeni na trenutak kada je, kao dečak, ušao u prazan stan svog drugara. On svoju priču zaključuje rečima da je život misterija, „svi ti životi koji se odvijaju jedan pored drugog“ (str. 59), što verovatno treba čitati i kao tumačenje samog romana, ali pravi fokus Stankove priče zapravo je iskorišteni kondom koji on pronalazi u nekoj fioci, kondom koji je nedavno bio „u pički, pravoj pički“ (str. 60), a što na mladog Stanka ostavlja snažan utisak.

Ostale priče govore o proganjanju bivših partnera, o preljubima, erotskim doživljajima u sauni, sado-mazohističkim odnosima između šefa i zaposlene, seksu u kolima na pustopoljini koji je neki prolaznik ipak video. Taj prolaznik tada se pominje kao voajer, a žena zatečena u kolima ne može da skloni pogled s njegovih očiju. Ovo mi se čini kao prigodna metafora za čitaoca Glamuzinine knjige, koji je i sam sateran u voajerističku poziciju, tim pre jer čita ispovesti (istinite ili izmišljene, možemo samo da nagađamo) ličnosti koje prepoznaje iz stvarnog života. Istovremeno, ove ličnosti pričaju upravo da bi ih se slušalo, kao što, naravno, i pišu da bi ih se čitalo. Mada su sve priče same po sebi realistički uverljive, a takođe je moguće zamisliti sedeljku na kojoj svako od prisutnih ima nešto izazovno da ispriča, roman kao celina odaje utisak pomalo hvalisave provokacije kojoj se ne zna prava poenta ili destinacija.

Broj učesnika u okupljanju relativno je velik, mada nikada nismo zvanično obavešteni koliki, jer povremeno, nakon što se jedna priča završi, saznamo da je prisutna i osoba koja do tada nije pomenuta. To je unekoliko problematično, i uopšte, celina romana pokazuje da je najveći izazov tokom njegovog pisanja bilo literarno uverljivo u polilog uklopiti interakciju velikog broja ličnosti. Najproblematičniji su staromodni fileri, koji nepotrebno opterećuju tekst i usporavaju dinamiku radnje, saopštavajući ono što je očigledno. Na primer, Magdalenina replika „Šta, stvarno?! Pa zašto, otkud sad to?“ praćena je neupravnim govorom koji glasi „bila je šokirana Magdalena“ (str. 71). Filere kao što je ovaj, ili recimo: „nije izdržala Tanja“ (str. 24), „umiješao se i Andrej“ (str. 25), i tako dalje, čitamo gotovo na svakoj strani, oni su tu kako pisac ne bi neprestano ponavljao manje-više tri fraze, „rekla je“, „uzviknula je“ ili „pitala je“, ali to se moglo rešiti tako što bi se komentari te vrste svugde gde je to bilo moguće izbacili, i odmah se prešlo na ono što sledi, bila to sledeća replika ili pak pripovedačev opis situacije/svojih misli (npr. „a ja sam pomislio...“ nakon Magdalenine reakcije). Isto tako, razgovor u romanu Drugi zakon termodinamike ponekad previše liči na onaj iz stvarnog života, što je najčešće loš znak kada govorimo o literarnoj uverljivosti. Recimo, metafora koja možda zvuči kao dobra fora u životu („trokrilni ormar“ da označi ogromnog muškarca, u rečenici „napadnem trokrilni ormar koji na ulici tuče ženu“ (str. 64)) u književnosti i nije baš sjajna. Naročito kada nije tu zarad karakterizacije – metafore ovog tipa koriste praktično sve ličnosti u romanu, zbog čega deluje kao da kroz sve njih zapravo govori jedan isti glas.

Formalno i sadržinski, s druge strane, roman kao celina funkcioniše. Otvara ga pripovedačev doživljaj koji će on kasnije ponuditi kao svoju priču (njegova poseta stanu bivše partnerke zbog koje je prethodno ostavio ženu), a onda na kratko vidimo Frenzena, nakon čega Sven, podstaknut pravcem u kojem je razgovor sponatno krenuo i opremljen svim mogućim vrstama droge, predlaže da svako ispriča nešto intimno. Svenova priča i ono što se dogodi kada s našim pripovedačem u zoru napusti Ferićevu kuću dobar su izbor za završetak romana, a tome prikladno prethodi bizarno zatišje, kada Ferić, pridruživši se grupi nakon dremke, ispriča koja mu zločesta, pa i morbidna fantazija (nije seksualna) pomaže i u najtežim slučajevima da zaspi. Takođe prijatno otrežnjujuća je Andrejeva priča, kojom on otkriva šta je to što ga godinama navodi da toleriše preterane zahteve svojih prijatelja.

Na kraju svog blurba na koricama Glamuzininog romana, Marko Pogačar piše: „za razliku od tipova koje ste navikli sresti na pjesničkim soarejima, Glamuzinini likovi nepretenciozni su, slojeviti i intrigantni.“ Sa tim bih se načelno složila. Ipak, ono što karakteriše većinu prisutnih na okupljanju kod Ferića, zapravo, sve pisce, a onda i sam roman, jeste potreba da se spisalačka pozicija mitologizuje, nešto što će roman možda učiniti čitanim, ali što ga takođe čini nekritičkim. Jednostavnije rečeno, svi neskriveno i samozadovoljno uživaju u činjenici da mogu sebe nazvati Piscima, da su oni ljudi koji sve mogu pretvoriti u priču, koji tvrde da „lažu samo kada pišu“ (str. 123) ili nešto podjednako izazovno i misteriozno. Istina, ovi likovi su u romanu svoji među svojima, oni to govore jedni drugima, a njihovi komentari, recimo, „nisi ti jedini pisac ovdje“ (str. 123), često su i simpatični. Čitalac sve vreme saznaje da su i pisci zapravo samo ljudi, ljudi koji pozajmljuju i duguju novac, koji varaju i bivaju prevareni, koji se besmisleno zaljubljuju i neočekivano odljubljuju. Ipak, nemamo nikakvu indikaciju da je pozicija Pisca sa velikim P ovde problematizovana, osim krajnje implicitno, činjenicom da je u istom kontekstu pomenuto kako taj Pisac ima razloga da pozajmljuje novac. Napokon, sve ove priče, iako navodno otkrivaju sramotne tajne, zapravo čine da ove ličnosti vidimo samo kao još više cool nego što bismo ih apriorno videli. Ostaviti ženu zbog ljubavnice, ostaviti ljubavnicu, a onda se vratiti u njen stan, napuniti kadu i okupati se, a potom joj ostaviti svoj ključ i otići pre nego što se vrati? U praksi emocionalno složeno, ali, u mimetičkoj umetnosti, ili barem u ovom romanu – više nego išta drugo, cool.

U tom smislu, roman Drugi zakon termodinamike i njegovi junaci zapravo su prilično nalik na pisce kakvima ih zamišljate. A pravilu na koje aludira naslov, da je dovoljan „najmanji pomak da se sve raspadne“ (str. 73), treba dodati: barem ćemo o tome posle moći pisati.

Možda će vas zanimati
Intervju
Homepage drago4 020421 28.04.2021.

'Čitatelji traže sebe u tuđim životima i pričama, prepoznaju okidače koji su okinuli i njihov život.'

Povodom izlaska romana 'Drugi zakon termodinamike' o domaćim piscima, pokojoj perverziji, glazbi i još ponekoj temi razgovarali smo s književnikom i urednikom Dragom Glamuzinom. 

Piše: Sara Tomac

Kritike
Homepage everest 10.04.2017.

Jalovost stvarnosne poezije

Iako vjerno oslikava 'zlu kob' modernoga čovjeka, zbirci pjesama 'Everest' Drage Glamuzine nedostaje tenzije kojom bi ostavila dublji trag.

Piše: Kristina Špiranec

Kritike
Homepage sami u toj sumi 10.12.2012.

KRITIKA 162: Drago Glamuzina i Stanko Abadžić

Čini se da je Glamuzinina poezija tražila odlučnijeg fotografa, kao što je i Abadžićeva umetnost zahtevala možda refleksivnijeg pesnika.

Intervju
Homepage 321 02.04.2010.

Drago Glamuzina: Distancirano o lomovima i strasti

O tematskim komponentama, poeziji i prozi, intertekstualnosti i stihovanoj taksativnoj evidenciji predmeta s Dragom Glamuzinom razgovara Marko Pogačar.

Balansiranje psihe
Homepage 249 06.05.2009.

Zec: Tri ili rit

Zec je odlučio otvoriti dućan koji prodaje asesoar za opsesivne. Svašta čovjeku dođe na um dok čita stvarnosnu prozu...

Korištenjem portala Booksa.hr pristajete na prikupljanje cookiea.
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu