'Fikcija': I angažman, i provokacija, i voajerizam

 „Pišem samo fikciju, to je cijela istina“, kaže pripovedačica naslovne priče zbirke pod nazivom Fikcija Ivane Bodrožić. „Ma ovo zadnje […], kao neke pričice, polufikcija, poluništa“, (str. 167), kaže u jednoj od poslednjih priča junakinjina frenemy, naglašavajući da knjigu nije čitala. Ovo funkcioniše kao disclaimer i očigledno se odnosi na knjigu o kojoj je ovde reč jer – jasno je valjda svakome ko je uzme u ruke, čak i onome ko ne zna ništa više nego da je Ivana Bodrožić spisateljica – ovde imamo polufikcije ili lepšim, manje zlobnim rečnikom rečeno: autofikcije. Autorka je već poznata po autofikciji, pa nas zaista snažno oslanjanje na autobiografsko u ovoj knjizi mnogo ne iznenađuje. A ona dva komentara nisu samo disclaimeri koji treba da navedu kritičare (i „kritičare“) da dobro razmisle šta će napisati, posredi su u stvari autopoetički komentari.

Naslovna priča kratka je i sastoji se od nekoliko scena kroz koje pratimo četrdesetogodišnju predavačicu na radionicama kreativnog pisanja, scena koje ona naziva svojim „fikcionalnim životom“ (str. 5). Dok džogira, učini joj se da je neko prati; dok se vraća s pole dance treninga, zaustavlja je saobraćajac kome kaže da ide s aikidoa; kolege s radionice pričaju kako se o silovanju može pisati „samo loše ili dobro“, ali ne u smislu u kom tu frazu razume prosečan čitalac/čitateljka ovog portala. Poenta? Ovo što čitamo je možda fikcija, književnost, ali to je ujedno stvarni život žena, pa tako i, u nešto konkretnijem smislu, autorke. Kako ćemo pročitati u poslednjoj priči zbirke: ovo i svako drugo (autorkino) pisanje je „isključivo pokušaj da ispričaš priču o svijetu koji te okružuje“ (str. 182).

Svet koji okružuje junakinje Fikcije, to je svet u kome se žene nazivaju kurvama kada treniraju pole dance, kada se razvedu, kada se osmehnu nekom muškarcu koji nije njihov partner – i kada se ne osmehnu, ali se njihovom partneru učinilo da jesu. Kurve su kada u javnosti razmenjuju nežnosti. Kada potkače svoje, umesto da se drže „neprijatelja“, i, naravno, kada spavaju s „neprijateljem“. Da li je svet Fikcije zaista naš svet? Svakako da ovde nije reč o fantastici, ali fokus na ovakve teme iz priče u priču može navesti cinika da postavi pitanje – pa dobro, da li ženu čim izađe na ulicu neko počinje da prati, da li je baš svaka doživela akušersko nasilje? Odgovor je, naravno, ne, ali Fikcija je angažovana zbirka priča koja želi da u prvi plan postavi upravo ovakva iskustva, da njihovu realnu (iako relativnu) sveprisutnost literarno pukim nagomilavanjem hiperboliše kako bi na njih skrenula pažnju, između ostalog i „provokacijom“ koju insistiranje na feminističkim temama u javnosti i dalje predstavlja.

Priča „Vremenska crta“, na primer, literarno oblikuje, kako saznajemo u fusnoti, teoriju Džejn Monkton Smit koja je razradila hronološku liniju koja vodi do femicida. Kroz osam faza, Ivana Bodrožić psihološki uverljivo predstavlja razvoj od ženine zaljubljenosti („nakon dugo, dugo vremena [...] da me je netko tako gledao“ [str. 111]), preko prvih ozbiljnijih simptoma (partnerova reakcija na ono „osmehivanje“ drugom muškarcu), do fizičke agresije. Posebno uverljivim čini se diskurs kontrolišućeg partnera koji, reagujući na partikularnu situaciju (junakinja je vratila u frižider hranu koju je on pripremio, da se ne osuši dok ne dođu gosti), generalizuje postupak predstavljajući ga kao karakternu crtu pokvarene osobe, vičući „zašto to radiš?!“ (str. 116) umesto, recimo, „pa zašto si vratila ono u frižider?“. „Sve manje mi je jasno što radim“ (str. 116), komentariše odmah junakinja. Mada sledi otrežnjenje, ona je već izolovana od prijatelja i porodice. Kraj je, ipak, neizvestan, u ovoj priči, kao i u realnosti. A ako se „Vremenska crta“ bavi femicidom, „Vikendica“ je priča o ženi koja „u podrumu drži čovjeka“ (str. 99), majstora, ne mogavši više da izdrži čitavo to žensko iskustvo koje Fikcija svojom celinom opisuje. „Njegovu ispruženu nogu pažljivo dotaknem vrhom cipele [...]. Mogla bih ga umjesto toga i udariti jer ja biram“ (str. 100, kurziv dodat).

Osim feminizma, autorku zanimaju i druge progresivne teme. „Outdoor fitness“, jedna od boljih priča zbirke, u nekoliko stranica prikazuje ženu koja pokušava da vežba na javnim spravama za fitnes, ali je u tome ometa tamnoputi muškarac koji priča telefonom i usput je gleda. Doduše, taj muškarac niti je baš ometa, osim što tu stoji, što postoji, niti je gleda („Baš bulji. Ne mora ga ni pogledati da bi znala.“ [str. 55]). U stvari je ona ta koja bulji u njega, a kada joj se on obrati, ona otrči u zgradu, pojednostavljeno primenivši pomodni savet sa (insta)psihoterapije – „ne mora ona svakome biti na raspolaganju“ (str. 60). Kada joj, malo kasnije, Wolt dostavljač uruči hranu, ona će prokomentarisati: „Ali što te nikad ne gledaju u oči kad im otvoriš [...]. Elementarna pristojnost, ono elementarna“ (str. 60). Priča koja se najviše bavi ekologijom jeste priča „Na balkonu“, ne baš sjajna, a drugačija bi teško i mogla da bude, osim na konceptualnom nivou, budući da je sačinjena isključivo od razgovora vođenog na Viber grupi stanara jedne zgrade.

Tek sa ovom poslednjom pomenutom pričom zapravo dolazimo do autofikcije, budući da je jedna od stanarki zgrade, ona koja dovodi do gašenja grupe svojim insistiranjem na ekologiji, spisateljica. Od priča ovog tipa, najbolja je „Kad čujem Vukovar“, u kojoj junakinja kao spisateljica iz Vukovara izaziva ponekad milost, ponekad mržnju, a i jedno i drugo suštinski maši to kako se ona oseća. „Samo znam da sam [...] sve iznevjerila“ (str. 25), reći će ona, donekle kao i u poslednjoj priči zbirke, „Za stolom“, u kojoj će se junakinja-spisateljica prisećati sebe kao mlade majke dvoje dece koja pokušava da piše. „Moja mama čisti,“ počinje ta priča, a to su reči junakinjine ćerke upućene vršnjacima u vrtiću. A otac? Otac „uređuje knjige i piše“ (str. 175). U ove dve priče, postaje jasno da bes zbog rodnih i drugih nepravdi nije samo manifestacija racionalnog shvatanja; radi se takođe o borbi sa samom sobom, borbi sa onim što su nas naučili i što smo internalizovale. U priči „Kad čujem Vukovar“, kada sestra u bolnici pronađe junakinju na internetu i pročita naslov: „Vukovarci bijesni!“, junakinja kaže: „Tu se već predajem i kao da idem u prvi osnovne [...], počinjem se opravdavati i braniti njihov bijes“ (str. 25). Stalno biti uverena da si u pravu, da nisu oni u pravu, ma koliko racionalno znale da jesmo, nije, izgleda, moguće; kako na jednom mestu kaže Ivana Bodrožić, „mislimo o svakoj misli koja se okrznula o nas, kao da to s nama ima ikakve veze“ (str. 173).

Fikcija je, kako rekoh, angažovana zbirka, i u jednoj priči ćemo pročitati: „Ti si angažirana, uvreda je koja će te pratiti i prljavština kojom si oskvrnula lijepu književnost“ (str. 182). Svakako da angažman „lepu književnost“ ne prlja, barem ne u ideološkim okvirima naše male klike. I inače poznata tendencija angažovane književnosti da malčice nesuptilno, malčice zamorno insistira na nekim stvarima, ipak, smeta u nekim od priča ove zbirke. Recimo, u pomenutoj priči „Kad čujem Vukovar“ kada, usred potpuno drugih tema, pripovedačica, govoreći o čuvaru zgrade u izgradnji u kojoj je kupila stan, kaže: „Ono što mene zanima, svaki dan i noć, jest kada ću moći angažirati kamion za selidbu, kada ću smjeti postaviti pločice, što će biti s Ukrajinom, hoćemo li još jednom svi odletjeti u zrak, hoćete li mi, molim vas, molim vas, dati ključ od ulaznih vrata zgrade da vas ne gnjavim stalno“ (str. 15-6). Mada se Ukrajina i odletanje u vazduh načelno mogu povezati s Vukovarom, odnosno, recimo da je moguće zamisliti da junakinja „danju i noću“ ima na umu taj sukob, ova „upadica“ na ovom mestu nije previše opravdana ostatkom teksta, jer nije razrađena, pa više nego kao element karakterizacije deluje kao probijanje autorkinog glasa u tekst, glasa one autorke koja se nalazi van dela, a ne one spisateljice koja kao naratorka postoji unutar njega – glasa koji ponekad malčice docira.

U prethodnom slučaju, u pitanju je detalj, ali neke priče se iz sličnog razloga opasno približavaju onoj polufikciji koju pominje junakinjina frenemy, nečemu što bih ja najpre uporedila s kolumnom. Priča „Na marginama“, na primer, započinje zanimljivim postupkom pričanja o trudnoći u prvom licu, ali muškom rodu. „Znaš ono kad si trudan?“ (str. 125), dešava se zaista nekim ženama da izgovore. Autorka ovo koristi da započne opisivanje trudničkih žudnji jedne buduće mlade mame. Priča se nekoliko stranica razvija narativno i stilski uspešno, istovremeno se angažovano baveći temom jezika i ideologije („Sam si kriv. Ne, to zvuči nekako pogrešno. Kriva. Sama si kriva. To zvuči puno prirodnije“ [str. 127]). Odjednom, zaista iznenada, posebno za one koji su priču dotad uzbuđeno pratili, tekst biva prekinut pasusom koji počinje ovako: „Postoji toliko tema: rat, zarobljeništvo, siromaštvo“ (str. 131), i tako još puno, puno dalje, a ono što ne postoji je književnost o „međici koja se može razderati pod pritiskom dugotrajnih trudova“ (str. 131) i ostalim detaljima u vezi s rađanjem. Umesto prave priče, „Na marginama“ nam daje tek nešto malo narativne eksplikacije poente, pa rezultat deluje kao na brzaka osmišljena i uobličena kolumna. Osim toga, saznajemo da je i ova junakinja u stvari spisateljica („kada kažeš da pišeš knjigu, nadureno odgovori [junakinjina ćerka], samo nemoj pisati o meni“ [str. 132]). Mada nemam ništa protiv autofikcije, a mogu da zamislim i nekakvu raspravu na temu da li je priča nužno autofikcionalna ako je junakinja spisateljica kao i autorka, za priču „Na marginama“ pojava autorke/spisateljice (pojava kakvu imamo ovde) naprosto je literarni višak, i čitalac ostaje da žali što je uskraćen za priču koja je tako dobro počela, priču koja je mogla biti i dobra i angažovana.

Pri kraju Fikcije, ona ista junakinjina frenemy kaže: „Ali ne kužim zašto je toliki hajp oko toga, šta god da napiše?“ (str. 167). Hajp još nijedna dobra književnost nije izazvala sama po sebi. Priča „Na zidu“ govori, po svoj prilici, o stvarnom događaju. Radi se o pokušaju samoubistva (u knjizi nema reči o tome da li je on uspešan) počinjenom tako da se telo „razbije o beton“ (str. 49), pokušaju koji je izazvalo jedno drugačije mišljenje kada se pojavilo „na zidu“ društvenih mreža, i reakcija koja je usledila („neki od nas koji isto branimo žene od nasilja, napišemo i kurvo, i droljo, i besramnice“ [str. 49]). Ključna reč je ovde: „redatelj“ (str. 41). Mada sadrži neka precizna zapažanja o funkcionisanju scene i ljudima na njoj, čini mi se da se ovde gotovo odustaje od ideje obraćanja čitaocima koji o realnom događaju ne znaju. Napisan s teškim ciničnim prizvukom, taj tekst je više komentar nego književnost.

Ako su autorkini romani Hotel Zagorje, Rupa i Sinovi, kćeri provokativni zbog svojih tema u užem smislu – pisati ambivalentno o Vukovaru, pisati o transrodnosti, provokativno je – u Fikciji autorka kao da ipak čini korak dalje, povremeno pišući književnost od same provokativnosti, a ne obrnuto, ne tako da prvo bude književnost, pa onda provokacija. Mada se prevashodno sastoji od manje-više uspešnih priča i mada govori o važnim temama, knjigu kao celinu i samu karakteriše ono što karakteriše prosečnu kolumnu – činjenica da je samo deo onoga što nas motiviše da je čitamo želja za dobrom naracijom, pa čak i za progresivnim temama. Ostatak je voajerizam, nekakva žudnja za tračem za koju se nadamo da će biti zadovoljena.