Ponovo me proganja pitanje o čemu treba pisac da piše u svom dnevniku: o tome kako je došao do ideje za neku svoju priču, pesmu ili roman; o tome kako je i gde provodio vreme dok ih je pisao; o ljudima, prijateljima i neprijateljima, sa kojima se družio, voleo i mrzeo; o stvarima koje nikome nije rekao već ih jedino prošaputao dnevniku na uvo; o planovima, nacrtima i nadahnućima koje nikada nije stigao da uradi; o domovini koju je voleo; o narodu kojeg se stideo; o zaboravljenim strastima; o porazima, duhovnim i telesnim; o impotenciji, telesnoj i duhovnoj; o tajnim i javnim strastima; o porocima; o tišini u koju sve uvire i iz koje sve izvire; o dilemi da li te zapise treba sačuvati ili, pak, sprečiti da ugledaju svetlost dana?
O svim tim stvarima govorim i ja u svojim dnevnicima. Iako ih više ne pišem, intenzivno sam radio na njima tokom sedamdesetih, osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka. Ima u njima, kao što sam nabrojao u gornjem pasusu, 'svega i svačega', ali bez obzira na teme ili događaje kojima su posvećeni, svi zapisi se odlikuju krajnjom iskrenošću i verodostojnošću.
Ne razumem, priznajem, zašto je tako? Da li je to znak da nisam – bar tokom tih decenija – imao prave i pouzdane prijatelje kojima sam mogao da se ispovedam? I ako je to tačno – pa čak i ako nije – zašto sam se odlučio da to radim u obliku dnevnika: pisane forme koja je zapravo ekivalent onoj rupi u zemlji u koju jadan mladi berberin pokušava da sakrije tajnu da car Trojan ima kozje uši?
Tako i jadan pisac pokušava da sakrije tajne u svom dnevniku, ne shvatajući da što ih više zatrpava one sve brže izlaze na površinu. Čak i ako mu pođe za rukom da nešto uspešno zakukulji i zamumulji, ništa mu ne garantuje da neki uporni književni tragač neće ipak otkriti pravu istinu.
U tom slučaju, ukoliko tako razmišlja, piscu koji je ipak vodio dnevnike tokom svoje spisateljske karijere, preostaje samo jedan izbor – da u potpunosti uništi sve zapise. Samo tako pisac može da bude siguran da književna i druge javnosti neće moći da čeprkaju po fragmentima njegovog privatnog žiivota, pogotovo po onima o kojima nije nikada ranije pisao ili govorio.
No, desilo se nešto zanimljivo kada sam o toj mojoj nameri razgovarao sa kolegama, poznanicima i čitaocima. Naime, svi su smatrali da bi to bi pogrešan čin i da jednostavno rečeno nemam prava to da uradim! Kako to misle da 'nemam prava', pitao sam ih, pa zar ti tekstovi nisu moji? Zar ne pripadaju samo meni? Zar ja, kao njihov tvorac, nemam prava da uradim sa njima šta god želim?
Ispostavilo se, prema njima, da nemam. Ne odričući moje pravo da radim sa dnevnicima šta god želim, pozivali su se na neko više moralno pravo, koje me je obavezivalo da sve što napišem automatski prelazi u posed svetske književnosti i svetskog duha uopšte.
Zaćutao sam, premda nisam siguran da su me ubedili. Pre će biti da su me bar za sada ubedili klimatski uslovi. Kome je stalo do vatre kada je napolju preko trideset stepeni? Ali kada dođe zima i zubi počnu da cvokoću, svako će se obradovati vatri i niko neće brinuti o tome šta doista gori.
***
Tekst je nastao u sklopu projekta Prošireni estetički odgoj (Aesthetic Education Expanded) koji je financiran u sklopu programa 'Kreativna Europa' Europske unije.
foto: jooleah_stahkey (Flickr)
